Tuga i opomene

Piše Vasa Pavković

Milica Mićić Dimovska Posle mene

„Dnevnik“,  Novi Sad, 2014.

Pre godinu dana, 5. oktobra 2013. u Subotici je preminula prozaistkinja Milica Mićić Dimovska. U času svoje smrti, ona je, uz tada živu Svetlanu Velmar Janković, bila najznačajnija srpska spisateljica uopšte. Pa ipak, nestala je sa životne scene gotovo nečujno. Nedavno se, zahvaljujući trudu književnice i Miličine prijateljice Radmile Gikić Petrović, u Novom Sadu pojavila knjiga s naslovom Posle mene, zbornik Miličinih poslednjih tekstova i kolekcija radova koji su povodom njenog lika i književnosti napisali prijatelji, tekstova koji su mahom pročitani na dve komemoracije, u Novom Sadu i Beogradu.
Posle kratkog uvodnog slova o Milici, u knjizi su štampane dve priče iz zaostavštine: „Omča“ i „Čaj od metvice“, publicistički tekst o Venecijanskom bijenalu „U znaku alhemije i metafizike“ i drama „Mrtvorođenče“. Ako smo Milicu znali kao pisca pripovetki i romana, pa i nekolikih putopisa ili drugih proznih tekstova, ova drama je iznenađenje i za poznavaoce njenog dela.
U drugom delu knjige nalaze se tri pogleda na njen ljudski lik i prozu, čiji su autori Radivoje Mikić, Slavica Garonja i ja. Potom, tu su eseji o nekima od knjiga kojima je stekla visoko mesto na listi prozaista u srpskoj književnosti s kraja proteklog i početka ovog veka. Tekstovi Aleksandre Đuričić, Đorđa Pisareva, Sibelan Forester, Jasmine Lukić, Emsure Hamzić i Radmile Gikić Petrović. Knjigu završava intervju „Bogatstvo ženskog doživljaja sveta“, vrlo važan s poetičke tačke gledišta, koji je s Milicom Mićić Dimovskom 2005. godine vodila Slavica Garonja. Koricu ukrašava grafika Miličinog životnog saputnika, sjajnog crtača Cvetana Dimovskog.
Suštinu Miličine književnosti sadrže njene četiri zbirke pripovedaka i četiri romana, kao i jedna knjiga putopisa. Počela je Pričama o ženi (1972) i Poznanicima (1980) a nastavila kratkim romanom Utvare (1987) i zbirkom priča Odmrzavanje (1991). Za mnoge je vrhunac njenog dela roman Poslednji zanosi MSS (1996) za druge roman Mrena (2002). Između njih objavila je zbirku priča U procepu (1998) a kao poslednji i kratki roman Utočište (2005). Za svoje prozne knjige Milica je dobila Nagradu „Karolj Sirmai“, Andrićevu nagradu i Nagradu „Bora Stanković“, Nolitovu nagradu, kao i Nagradu „Branko Ćopić“… Ta četiri romana i četiri zbirke pripovedaka i priča lep su i ozbiljan zalog za budućnost njenog imena, mada joj ni sudbina ni književnost, za života, nisu bili posebno naklonjeni. I njena prerana smrt tamni je znak tog nezadovoljavajućeg odnosa književne javnosti i dela književne kritike. Razlog za to je beskompromisni roman epohe Mrena, oko kojeg će se još neko vreme lomiti koplja, a onda će, kao jedan od najboljih društvenih romana koji uopšte imamo, ući u kanon najvrednijih naslova tog žanra. Zablude i omrazice savremenosti nestaće, kako to biva, a ostaće samo složena romaneskna slika o duhu i atmosferi srpskog društva u poslednjoj deceniji 20. veka, koju je Milica Mićić Dimovska zabeležila i uobličila bez milosti i laži, na tragu Aleksandra Tišme, čiji je najbolji sledbenik bila i ostala.
Kao etički pisac, kojeg pre svega zanimaju društvene i psihološke relacije među likovima, a nesklona izmišljanju, Milica je u uobličavanju građe polazila od prototipova i situacija iz svoje okoline, što joj nije oprošteno, mada su imena svih likova, organizacija i ustanova u Mreni izmenjena, kako to književnost čini. Ako se setimo da je na negativan odjek u delu javnosti naišao i istorijsko-biografski roman Poslednji zanosi MSS, od čijih zbivanja nas je delio vek i po, jasno je šta se zbilo u povodu Mrene.
Nadam se da je zbornik Posle mene samo prva knjiga u nizu kojom će srpska književnost i Miličini savremenici odužiti dug prema prozaistkinji čije delo i lik mogu da budu primer nepotkupljivosti i intelektualnog angažmana.