Туга и опомене

Пише Васа Павковић

Милица Мићић Димовска После мене

„Дневник“,  Нови Сад, 2014.

Пре годину дана, 5. октобра 2013. у Суботици је преминула прозаисткиња Милица Мићић Димовска. У часу своје смрти, она је, уз тада живу Светлану Велмар Јанковић, била најзначајнија српска списатељица уопште. Па ипак, нестала је са животне сцене готово нечујно. Недавно се, захваљујући труду књижевнице и Миличине пријатељице Радмиле Гикић Петровић, у Новом Саду појавила књига с насловом После мене, зборник Миличиних последњих текстова и колекција радова који су поводом њеног лика и књижевности написали пријатељи, текстова који су махом прочитани на две комеморације, у Новом Саду и Београду.
После кратког уводног слова о Милици, у књизи су штампане две приче из заоставштине: „Омча“ и „Чај од метвице“, публицистички текст о Венецијанском бијеналу „У знаку алхемије и метафизике“ и драма „Мртворођенче“. Ако смо Милицу знали као писца приповетки и романа, па и неколиких путописа или других прозних текстова, ова драма је изненађење и за познаваоце њеног дела.
У другом делу књиге налазе се три погледа на њен људски лик и прозу, чији су аутори Радивоје Микић, Славица Гароња и ја. Потом, ту су есеји о некимa од књига којима је стекла високо место на листи прозаиста у српској књижевности с краја протеклог и почетка овог века. Текстови Александре Ђуричић, Ђорђа Писарева, Сибелан Форестер, Јасмине Лукић, Емсуре Хамзић и Радмиле Гикић Петровић. Књигу завршава интервју „Богатство женског доживљаја света“, врло важан с поетичке тачке гледишта, који је с Милицом Мићић Димовском 2005. године водила Славица Гароња. Корицу украшава графика Миличиног животног сапутника, сјајног цртача Цветана Димовског.
Суштину Миличине књижевности садрже њене четири збирке приповедака и четири романа, као и једна књига путописа. Почела је Причама о жени (1972) и Познаницима (1980) а наставила кратким романом Утваре (1987) и збирком прича Одмрзавање (1991). За многе је врхунац њеног дела роман Последњи заноси МСС (1996) за друге роман Мрена (2002). Између њих објавила је збирку прича У процепу (1998) а као последњи и кратки роман Уточиште (2005). За своје прозне књиге Милица је добила Награду „Карољ Сирмаи“, Андрићеву награду и Награду „Бора Станковић“, Нолитову награду, као и Награду „Бранко Ћопић“… Та четири романа и четири збирке приповедака и прича леп су и озбиљан залог за будућност њеног имена, мада јој ни судбина ни књижевност, за живота, нису били посебно наклоњени. И њена прерана смрт тамни је знак тог незадовољавајућег односа књижевне јавности и дела књижевне критике. Разлог за то је бескомпромисни роман епохе Мрена, око којег ће се још неко време ломити копља, а онда ће, као један од најбољих друштвених романа који уопште имамо, ући у канон највреднијих наслова тог жанра. Заблуде и омразице савремености нестаће, како то бива, а остаће само сложена романескна слика о духу и атмосфери српског друштва у последњој деценији 20. века, коју је Милица Мићић Димовска забележила и уобличила без милости и лажи, на трагу Александра Тишме, чији је најбољи следбеник била и остала.
Као етички писац, којег пре свега занимају друштвене и психолошке релације међу ликовима, а несклона измишљању, Милица је у уобличавању грађе полазила од прототипова и ситуација из своје околине, што јој није опроштено, мада су имена свих ликова, организација и установа у Мрени измењена, како то књижевност чини. Ако се сетимо да је на негативан одјек у делу јавности наишао и историјско-биографски роман Последњи заноси МСС, од чијих збивања нас је делио век и по, јасно је шта се збило у поводу Мрене.
Надам се да је зборник После мене само прва књига у низу којом ће српска књижевност и Миличини савременици одужити дуг према прозаисткињи чије дело и лик могу да буду пример непоткупљивости и интелектуалног ангажмана.