„Tagesšpigl“, Berlin, 10. oktobar 2014. – „ Levica” i rat

Piše Oskar Lafonten

Suprotstavimo se globalnom intervencionizmu SAD i NATO,čiji je jedini cilj osvajanje resursa i tržišta

Džordž F. Kenen, jedan od tvoraca spoljne politike SAD, nakon Drugog svetskog rata, još 1948. godine, napisao je: „Moramo biti krajnje oprezni kada govorimo o svojoj vodećoj ulozi u Aziji… Mi posedujemo oko 50 odsto bogatstava ovog sveta, ali činimo samo 6,3 odsto svetskog stanovništva… Naš stvarni zadatak u sledećoj dekadi sastoji se u iznalaženju takve forme odnosa koja će nam dopustiti da zadržimo ovu razliku u blagostanju i da pri tome značajnije ne umanjimo svoju nacionalnu bezbednost… Moraćemo da svuda usredsredimo pažnju na apsolutno svoje nacionalne ciljeve… Treba da prekinemo sa praksom da govorimo o nejasnim, nerealnim ciljevima kao što su ljudska prava, podizanje životnog standarda i demokratizacija. Nije daleko dan kada će naše delovanje usmeravati trezvena ideja moći.“

U apsolutne nacionalne ciljeve SAD spada i obezbeđivanje sirovina i tržišta. Sjedinjene Američke Države su, doduše suprotno Kenenovom savetu, mnoge ratove koje su vodile posle Drugog svetskog rata opravdavale pričom o ljudskim pravima i demokratizaciji, ali se u stvarnosti uvek radilo i još uvek se radi o tržištima i izvorima sirovina. Kako bi ostvarile svoje interese i vojnim putem, SAD raspolažu najvećom vojnom silom sveta. Prema podacima Stokholmskog instituta za mir SIPRI za 2013. godinu, SAD su sa svojih 685 milijardi dolara vojnih izdataka evidentno ispred Kine sa 188 milijardi i Rusije sa 88 milijardi dolara. NATO članice zajedno raspolažu sa 1.000 milijardi dolara za vojni sektor, a ipak se osećaju veoma ugroženo od Rusije sa njenih 88 milijardi. Ovom pretnjom se, kao i u doba Hladnog rata, opravdava kampanja za povećanje izdataka za naoružanje, koja se trenutno vodi u nemačkim medijima.

I u sukobu u Ukrajini radi se o sirovinama i tržištima

Barak Obama je na zasedanju Skupštine UN 24. septembra 2014. izjavio da konflikt u Ukrajini dokazuje koliko je Rusija velika opasnost za Evropu. Nekadašnji državni sekretar vlade Ronalda Regana, Pol Kreg Roberts, komentarisao je ovaj govor ovako: „Apsolutno je nepojmljivo da predsednik Sjedinjenih Američkih Država staje pred celokupnu svetsku zajednicu da priča o stvarima za koje svi znaju da su eklatantne laži… Kada Vašington baca bombe i tokom trinaest godina bez objave rata napada sedam zemalja, onda to nije agresija. U pitanju je agresija tek onda kada Rusija usvoji peticiju Krima o ujedinjenju sa Rusijom, za koje je glasalo 97 procenata stanovništva.“

I u konfliktu u Ukrajini radi se o sirovinama i tržištima. Tako je, primerice, američki koncern „Ševron“ dobio pravo da eksploatiše gas dobijen frakingom, a Hanter Bajden, sin američkog zamenika predsednika Džoa Bajdena, član je direktorijuma jedne ukrajinske korporacije za proizvodnju gasa. U procesu širenja NATO ka Istoku Kijev je izostao iz sfere uticaja Sjedinjenih Država, a to više nije smelo da ostane tako.

Ovakvu spoljnu politiku koju Amerika sprovodi desetinama godina, Vili Vimer, državni sekretar parlamenta u Ministarstvu odbrane vlade Helmuta Kola i dugogodišnji zamenik predsednika OEBS, komentariše na sledeći način: „Prvo su Sjedinjene Američke Države primorale Ujedinjene nacije da prihvate NATO kao vojni servis koji sprovodi njihove bezbednosno-političke mere. Ali, dalji cilj koji je sledila Amerika išao je i ide u drugom smeru. Ujedinjene nacije bi trebalo da budu do te mere marginalizovane da bi ubrzo moglo da se dogodi da NATO, kojim dominiraju SAD, zauzme globalnu poziciju koju imaju Ujedinjene nacije.“

[restrictedarea]

 

NATO nema budućnost kao puki instrument nametanja američkih interesa

Helmut Šmit je, prema Teu Zomeru, nekadašnjem rukovodiocu Štaba za planiranje u Ministarstvu odbrane, pre nekog vremena, razmišljajući na sličan način, na pitanje šta su danas smisao i svrha NATO, odgovorio: „U stvarnosti NATO je izlišan.“ Objektivno gledano, u slučaju zapadnog saveza radi se, u krajnjoj liniji, o čistom instrumentu američke globalne strategije. Kao puki instrument nametanja američkih interesa, NATO nema budućnost. Globalni intervencionizam ne može biti njegov imperativ.

I na Bliskom istoku su već decenijama u pitanju isključivo sirovine i tržišta. Sve vlade Sjedinjenih Država su pokušavale da, u različitim formama, obezbede premoć u Jugozapadnoj Aziji kada se radilo o pristupu izvorima nafte. Kao što znamo, one nisu bile naročito skrupulozne prilikom izbora svojih sredstava. One su naoružale talibane, diktatora Sadama Huseina ili IDIL da bi na kraju vodile ratove protiv njih. Kada danas zamenik predsednika SAD Džo Bajden optužuje saveznike Amerike na Bliskom istoku da su naoružali IDIL i krivicu svaljuje na Tursku, Saudijsku Arabiju i Ujedinjene Arapske Emirate, prećutkuje činjenicu da su ovi saveznici u stvari delovali kao produžena ruka američke politike.

Oni koji danas svojim trupama ili isporukama oružja podržavaju vojne intervencije Sjedinjenih Država vezuju se za onu američku spoljnu politiku koja je od Drugog svetskog rata do danas na celoj zemaljskoj kugli za sobom ostavila milione mrtvih. U diskusijama oko učešća Bundesvera u vojnim intervencijama poslednjih godina ne radi se, u prvoj liniji, o tome da se spasu ljudski životi, već suštinski o pitanju ne podržava li Bundesver ovu američku politiku obezbeđivanja sirovina i tržišta.

Sprega partija sistema i nemačkih medija

Do sada je nemačka partija „Levica“ odbijala da bude učesnik ovakve politike. Zbog toga je partije sistema CDU, CSU, SPD, FDP i „zeleni“, skupa sa nemačkim medijima, godinama napadaju, zahtevajući da konačno počne da vodi „odgovornu“ spoljnu politiku. Peter Šol-Latur u svojoj posmrtno objavljenoj knjizi „Prokletstvo zlog dela“ piše o ulozi medija: „Globalna kampanja dezinformisanja američkih propagandnih instituta, kojoj je uspelo da najtemeljnije izmanipuliše evropsku medijsku scenu, može nekome da izgleda sasvim opravdanom ako se radi o tome da se prevari neprijatelj… Ali, ona postaje kobna kada se njeni autori zapetljaju u mrežu sopstvenih laži i opsesivnih predstava, kada potpadnu pod sopstvene fantazme.“

Argument koji se uvek potura da ne smemo da pasivno gledamo kako ljudi pate ili umiru licemeran je i lažan. Zapadna zajednica negovanih vrednosti pasivno posmatra manje-više svaki dan kako ljudi umiru od gladi i bolesti. Izbeglice se utapaju, zaraze poput ebole se šire, dok industrijske zemlje ni u naznakama ne razmišljaju o tome da za spas ovih ljudi daju bar približno onoliko novca koliko ga godišnje daju za vojni kompleks. Prosto nas iznenadi kada vidimo kako se iznenada probudi sažaljenje političara i političarki kada im se pruži prilika da se založe za vojnu intervenciju, ostajući pri tome potpuno neosetljivi dok gledaju svakodnevnu glad, smrt i bolest ili davljenje izbeglica u svetskim morima.

Politička levica u Evropi mogla je da odahne kada je papa Franja ustanovio: „Ovakva privreda ubija.“ Tu privredu „Levica“ naziva kapitalizmom. Pre skoro jednog stoleća francuski socijalista Žan Žores je napisao: „Kapitalizam nosi u sebi rat kao što oblak nosi kišu.“ Drugačije formulisano: Da bi se obezbedile sirovine i tržišta, u ovakvom privrednom sistemu će uvek biti upotrebljena vojna sila.

Savremeni francuski socijalisti su iz svog sećanja proterali Žana Žoresa isto onako kao što su nemačke socijaldemokrate proterale Vilija Branta, čija je ključna rečenica, u njegovom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade za mir, glasila: „Rat nije ultima ratio već ultima irratio.“ U međuvremenu su vojne intervencije postale neodvojiv deo spoljne politike SPD.

„Levica je internacionalistička stranka mira“

Sedište „Levice“ je u Domu Karla Libknehta. Njeni članovi osećaju dug prema Libknehtovom nasleđu: „Kraj ratovima!“ „Levica“ sebe vidi kao deo ove tradicije, unevši u svoj program stav: „Levica je internacionalistička stranka mira koja se bori protiv nasilja.“

Međutim, Gregor Gizi i još nekoliko političara „Levice“, koje mediji slave kao „reformatore“, pokušavaju da se reše nasleđa Karla Libknehta u programu partije. Pri tome, oni su bacili oko na učešće u vladi crveno-crveno-zelene koalicije. SPD i „zeleni“ su uslovili sastavljanje takve zajedničke savezne vlade odustajanjem „Levice“ od njenih mirotvornih političkih principa.

Međutim, samosvesna politika izgleda drugačije. Zahtevima poput „Napolje iz Avganistana!“ i „NE izvozu oružja!“ „Levica“ je dobila na izborima. I dan-danas, većina građana Savezne Republike odbija izvoz oružja i vojne intervencije Bundesvera u inostranstvu. „Levica“ ima bolji odgovor na pitanje: „Hoćete li da pasivno posmatramo kako ljudi umiru? − Pomozite, pošaljite lekare i bolničarke umesto vojnika, hranu i lekove umesto oružja. To je mirotvorna alternativa vojsci koja ratuje.“

To je i ponuda „Levice“ SPD-u i „zelenima“ za formiranje zajedničke savezne vlade. Ako bi se socijaldemokrate vratile na put Vilija Branta, ništa ne bi bilo prepreka saradnji na polju spoljne politike. Takva spoljna politika bi, u duhu politike popuštanja zategnutosti, bila u sporazumevanju sa Rusijom, koje je u elementarnom interesu Nemaca. Odustajanje od primene sile, dobrosusedski odnosi, popuštanje zategnutosti, zajednička bezbednost uvek su primereniji u obezbeđivanju mira nego što su izvoz oružja, intervencionistički ratovi, kršenje međunarodnog prava ili sankcije.

Na hiljade ubistava dronovima da bi se osigurali geostrateški interesi imperije SAD

Čak i kada bi sve navedeno bilo tačno, zar ne postoji obaveza da se pomogne, ako treba i oružjem, narodima poput Jesida, Kurda i mnogih drugih kojima je poslednjih godina pretilo uništenje? Samo, koju vojnu intervenciju je mogla da naloži Organizacija ujedinjenih nacija da bi zaštitila stanovništvo Vijetnama od rata, kada su Sjedinjene Američke Države koristile napalm bombe i stradali milioni ljudi? Koju vojnu intervenciju je ona mogla da naredi u cilju zaštite stanovništva u Iraku, čiji broj žrtava jedna američka studija procenjuje na pola miliona?

Samo u slučaju kada bi se SAD potčinile odlukama reformisane OUN – a one su trenutno od toga udaljene svetlosnim godinama – bili bismo u mogućnosti da zamislimo formiranje svetske policije koja bi mogla da spreči nasilje onako kako to rade policije u nacionalnim državama. Sve dok SAD imaju osvajanje izvora sirovina i tržišta za cilj svoje spoljne politike, sva razmišljanja da se svetski mir i pravo mogu ponovo uspostaviti vojnim sredstvima ne spadaju u domen realne politike. To su sanjarije ljudi koji nisu u stanju da analiziraju svetske strukture moći ili neće da vide da najmoćniju vojnu silu na kugli zemaljskoj vodi predsednik koji je, da bi osigurao geostrateške interese imperije SAD, naredio na hiljade smaknuća dronovima i koji je o sebi izjavio: „Dobar sam u ubijanju ljudi.“

Kantov kategorički imperativ: „Delaj samo u skladu sa onom maksimom koja omogućava tvoje htenje da ona postane opšti zakon“ jeste prikladno uputstvo za delanje kada svetske države žele da žive u miru jedne sa drugima. Poštovanje međunarodnog prava, odricanje od sile, razoružanje, zajednička bezbednost i dobrosusedstvo slede ovaj imperativ, dok spoljna politika koja ima za cilj da osvoji sirovine i tržišta, ako sama oceni da treba − i vojnim sredstvima, uvek vodi u nove ratove.

Autor je bivši predsednik SPD-a, kasnije stranke „Levica“. Danas je vođa frakcije „Levice“ u Sarlandu.

[/restrictedarea]