Srbija, Rusija, ne treba nam Unija

Srbija i dalje govori da je na putu za Evropsku uniju, ali bez obzira na to što govori, konačno je pokazala da radi u sopstvenom interesu koji je interesu briselske unije i njenih vašingtonskih nalogodavaca ponekad potpuno suprotstavljen, i to je možda i osnovni utisak posle jednodnevnog, kratkog ali dragog koliko i značajnog boravka predsednika Rusije Vladimira Putina u Beogradu

Piše Nikola Vrzić

Nervozno iščekujući dolazak predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina u Beograd na Vojnu paradu povodom 70 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, evroatlantski mediji iskazivali su ozbiljnu zabrinutost za položaj i budućnost naše Srbije, zaglavljene između sopstvenog srca i njihovog džepa na putu EU integracija. „Poseta, ispunjena pompom i dobrodošla Putinu za domaće potrebe, predstavlja izvesnu nepriliku za Srbiju, koja s jedne strane traži članstvo u Evropskoj uniji, a sa druge oseća obavezu da demonstrira (straho)poštovanje prema svom istorijskom savezniku, s kojim deli pravoslavnu veru i konzervativne vrednosti“, komentarisao je „Glas Amerike“. „Do Putinovog šestočasovnog boravka u Srbiji dolazi u prilično nezgodnom trenutku za domaćina“, ocenjivala je Austrijska novinska agencija (APA). „Srbija se našla između dve vatre zbog sukoba Rusije i Zapada zbog Ukrajine“, sažaljevao je našu sudbinu „Asošijeted pres“, a nemački „Špigl“ je zloslutno predviđao da se Srbija danas nalazi u poziciji u kojoj se prošle godine nalazila Ukrajina.
[restrictedarea] Ali ništa se od sve ove najavljivane neprilike, teskobe, nezgode i ukrajinske vatre nije videlo u Beogradu ovog četvrtka 16. oktobra. Padala je kiša ali našli smo se zato ispod duge, koja je bila prava za razliku od veštačke duge na onoj beogradskoj paradi koja je bila priređena za naše evroatlantske partnere (ako se u sado-mazo odnosu uopšte i može govoriti o partnerstvu, no dobro) i ispod naše duge i oko nje bilo je i prijateljstva, i iskrene radosti, i bratskih osećanja, i „Srbija, Rusija, ne treba nam Unija!“, a nije mnogo drugačije bilo ni tokom razgovora koje su sa ruskim predsednikom vodili njegov srpski kolega Tomislav Nikolić i premijer Srbije Aleksandar Vučić. Tako da oni mediji možda i nisu bili zabrinuti i teskobni zbog Srbije, već zbog svojih država, vlasnika i interesa koje zastupaju praveći se da su nezavisni.

EU KOLABORACIONISTI I zaista, bili su ono sasvim lepi i otuda nimalo proevropski razgovori, i nikakvo čudo što je na kraju dana Peter Stano, jedan od portparola iz Evropske komisije, samo kratko i jetko konstatovao da je Evropska unija „primila k znanju“ Putinovu posetu Beogradu, pri čemu je vrlo interesantno što istovremeno nije primila k znanju i da je Putin došao u Beograd da bismo zajedno, mi ratni saveznici, proslavili oslobođenje Beograda od nacista. No možda to i nije interesantno koliko je zapravo očekivano, prisetimo li se samo da tačno polovina sadašnjeg sastava Evropske unije nema baš nikakvog moralnog prava da se s radošću ili ponosom, nego mora sa stidom da se priseća naše pobede nad nacizmom i fašizmom jer su u Drugom svetskom ratu i sami bili nacisti, ili su sa njima sarađivali, ili im se nisu suprotstavljali dok su nacisti ubijali 22 miliona Rusa a naših 100 za jednog njihovog. Nemačka, Austrija, Italija, Mađarska, Hrvatska, Rumunija, Bugarska, Litvanija, Letonija, Estonija, Finska, Švedska, Španija, Portugalija, 14 od 28 članica Evropske unije.
Možda i o tome treba razmišljati dok ih molimo da nas prime u uniju sa njima takvima ne samo zato što smo mi bili na pravoj strani istorije kad je bilo najkrvavije a ne oni već i zato što danas ta Evropska unija, u kojoj oni čine polovinu, iz sve snage podržava pučistički režim u Ukrajini čiju bitnu komponentu predstavljaju i otvoreni neonacisti, što uostalom nije više tajna čak ni za konzumente zapadnih medija glavnog toka kao što su „Špigl“, „Fokus“, londonski „Telegraf“, „Njujork tajms“… A 70. godišnjica oslobođenja srpske prestonice od nemačkih nacista predstavlja i zgodnu priliku da se podsetimo i ove istorije jer je ona, evo, i danas među nama.
No vratimo se lepšim temama, vratimo se trećem Putinovom boravku u Beogradu.

DEKOR PARADE Kontekst dolaska Vladimira Putina, predsednika Rusije, u Beograd u ovom trenutku, pa još i na Vojnu paradu, uglavnom je poznat ali ga svejedno treba naglasiti. Sjedinjene Američke Države, kao što je „Pečat“ pisao prošle nedelje pozivajući se na priznanje Džoa Bajdena, potpredsednika SAD, uterale su Evropsku uniju u sukob sa Rusijom, pokušavajući da je izoluju a da od samog Vladimira Putina načine svojevrsnog međunarodnog pariju. Rusku vojsku, čiji je Putin vrhovni komandant, optužili su za oružani upad u Ukrajinu. Uprkos sopstvenom ekonomskom interesu a po nalogu Amerike i priznanju Bajdena, Evropska unija uvela je i ekonomske sankcije Rusiji. Učinile su to i države koje su kandidati za članstvo u Evropskoj uniji. Sve, osim Srbije. I ne samo što Rusiji nismo uveli sankcije nego smo Putina i usred sveg tog pokušaja da ga izoluju od Evrope i sveta mi dočekali kao dragog gosta. I pride pred njega, zapovednika tobož agresorske vojske koja predstavlja drugu po značaju opasnost za svetski mir (kaže predsednik SAD Barak Obama) u defile i paradu izveli sopstvenu vojsku. A i još štošta od čega ćemo imati i opipljive koristi, o čemu ćemo uskoro, čim dođemo do sadržine Putinove posete Srbiji.
Pre toga, još malo o dekoru. Poseta predsednika Rusije Vladimira Putina je na medijskom Javnom servisu evropske Srbije dobila publicitet kakav nije imala nijedna ranija poseta bilo kojeg svetskog državnika; u direktnom smo prenosu mogli da vidimo maltene svaki korak koji je ruski predsednik načinio u Srbiji, prisustvovali smo uživo i polaganju venaca oslobodiocima Beograda, i dočeku Putina na aerodromu i svečanom dočeku pred Palatom „Srbija“, i počecima razgovora koje su sa njim vodili Nikolić i Vučić, i dodeli ordena, i potpisivanju ugovora, i konferenciji za novinare, naravno, i njegovom boravku na Vojnoj paradi a jasno se čulo i skandiranje „Putine, Putine!“ a i predsedniku Nikoliću skandirali su „Putine, Putine!“ kad god ga je spomenuo, pa se i to čulo na državnoj televiziji.
U svakom slučaju, i takvim je medijskim tretmanom poslata određena poruka. Uzgred, RTS je čitav 16. oktobar propratio veoma profesionalno.
U savršenom skladu sa ovakvim medijskim tretmanom bio je i tretman koji su ruskom predsedniku priredili njegovi srpski domaćini, Nikolić i Vučić. Obraćali su mu se na ruskom, „Dragi brate Vladimire“ rekao mu je predsednik Srbije pre nego što će mu uručiti orden, uz to, najviši srpski Orden Republike Srbije na velikoj ogrlici, štaviše, Vladimir Putin je jedini strani državnik koji je dobio taj orden, Aleksandar Vučić bio je upadljivo nasmejan, mnogo nasmejaniji nego kada je prošle nedelje primao onaj pohvalni izveštaj Evropske komisije, Tomislav Nikolić ogrtao je Putina mantilom da ga zaštiti od kiše…
Zapadni su i prozapadni mediji u svemu tome pokušali da pronađu nekakvu srpsku snishodljivost prema Putinu. Očigledno, ne znaju kako se u Srbiji dočekuju najmiliji gosti.
Ali nije ovde reč o pukom dekoru. „Vikiliksove“ depeše pokazale su nam da se – eto, konkretno, u američkoj ambasadi – gestovi ovog tipa beleže i tumače krajnje brižljivo. Službenici američke ambasade su, primera radi, na Osnivačkom kongresu Srpske napredne stranke merili čak i koji je od prisutnih ambasadora dobio najjači aplauz kako bi iz toga zaključili kome stranka naginje (bio je to ruski ambasador) ali su i sa zadovoljstvom konstatovali da je Tomislav Nikolić prvi put demonstrirao svoje znanje engleskog jezika, što su pak tumačili kao još jedan znak njegovog zaokreta od nacionalističkog ka proevropskom kursu. Tako da nema nikakve sumnje da su i ovog puta svi ovi propratni, naoko sitni i nebitni detalji na koje smo ukazali, brižljivo ubeleženi. I da će proizvesti konkretne posledice.

SADRŽINA POSETE Tim pre što sadržina Putinove posete Beogradu nije odudarala od njenog spoljnog dekora.
„Nije bilo nikakve euforije, nekih velikih reči. Jednostavno, razgovori su bili potpuno prijateljski, bez ikakve zadrške“, opisuje za „Pečat“ jedan od srpskih učesnika sastanaka s Putinom. „Kao rođaci koji se sretnu posle nekog vremena razdvojenosti, pa sednu i blisko porazgovaraju. Putinova poruka bila je, u suštini, kratka. Rekao je da će Rusija da nam pomogne u onome u čemu mislimo da može da nam pomogne. Gde ima problema, rešićemo ih, na primer, povodom 200 miliona dolara kredita za pomoć srpskom budžetu, čija je uplata zapela zbog nekih uslova MMF-a. Razgovaralo se i o FIAT-u, „Petrohemiji“… a kasnije je, za vreme plenuma, davao naloge svojim saradnicima da nam izađu u susret oko spomenutih konkretnih pitanja. I povodom Kosova je rekao isto, uradiće sve što mi mislimo da treba… Ukratko, Putinov je stav prema Srbiji sasvim jasan, on ne želi da učini ništa što bi kompromitovalo našu zajedničku istoriju. Putin ima jako izraženu svest o tome.“
Ova je bliskost u stavovima, uostalom, iskazana i javno. Sudeći po rečima premijera Vučića i predsednika Putina, na korak smo do dogovora o bescarinskom izvozu određenog kontingenta FIAT-ovih vozila u Rusiju; spominje se cifra od 10 hiljada vozila. Razgovarano je i o „Petrohemiji“, Azotari i MSK, i izgleda da je i tu napravljen ozbiljan pomak ka rešavanju gorke sudbine ovih gubitaša sa kojima inače ne znamo šta ćemo.
Politički interesantnije od svega ovoga, razgovarano je i o porastu izvoza naših poljoprivrednih proizvoda u Rusiju. „Rusija bi srpskom poljoprivredom dobila sigurnost“, rekao je Tomislav Nikolić. Vučić se Putinu zahvalio što je Srbija jedina evropska zemlja koja može da izvozi svinjsko meso u Rusiju, zabeležen je, rekao je, neverovatan rast, i „trudićemo se da se naši kapaciteti povećaju“. Razgovarano je i o zajedničkim rusko-EU ulaganjima u srpski agrarni sektor zarad izvoza naših poljoprivrednih proizvoda u Rusiju, o povećanju izvoza naših sireva i sirnih namaza u Rusiju… pri čemu se ozbiljna politička dimenzija sirnih namaza nalazi u avgustovskom ed-memoaru Evropske unije, u kojem je ona od nas eksplicitno zatražila: „Mi tražimo od Srbije da se suzdrži od podrške ili ohrabrivanja izvoza proizvoda koji su pali pod rusku trgovinsku zabranu.“ Imajući to u vidu, jasno je da sastanci 16. oktobra nisu bili proevropski samo po svojoj ikonografiji već i suštinski. Pa stoga i utisak da Vučićeva rečenica, ponovljena i pred Putinom, da je „Srbija na svom putu ka Evropskoj uniji, i Srbija od tog puta ne odustaje“, ne predstavlja mnogo više od puke retorike.
S druge strane vlasti a svakako i našeg nacionalnog interesa, nekadašnja vlast a sadašnja opozicija pokušala je ono što je smela − da ospori i dolazak Vladimira Putina u Beograd i održavanje Vojne parade, a da se pritom ne zameri baš previše evidentno preovlađujućem osećanju naroda, ali da se istovremeno ponovo kandiduje za kalifa umesto kalifa kod onih za koje misle da su vlasni da odluče ko treba da vodi Srbiju, dakle, kod evroatlantističkog Zapada. Zabrinuti Dragan Šutanovac rekao je, tako, da će „ova parada izuzetno puno koštati Ministarstvo odbrane i građane Srbije“, poslanik Socijaldemokratske stranke Borisa Tadića Marko Đurišić primetio je da je „neprimereno trošiti novac na Vojnu paradu kada država priča o štednji i najavljuje smanjenje plata i penzija“, i njihovoj bi se zabrinutosti za srpski budžet možda i moglo poverovati da su sličnu zabrinutost iskazali i kada se budžetski novac nedavno trošio na LGBTI paradu u Beogradu, a nisu je pokazali nego su tada veselo (gej) šetali pustim ulicama centra Beograda. Pri čemu, kao što je neko lepo primetio, ovakvu proslavu 70. godišnjice oslobođenja Beograda mi sebi možemo moralno da priuštimo, za razliku od onih naših, spomenutih EU prijatelja; ili, kako reče neko drugi: „Ne znam kome bi mogao da smeta današnji događaj, postoji li neko ko nije srećan zato što živi u oslobođenoj zemlji?“.
Istovremeno je Gordana Čomić iz DS-a podsetila da je „Srbija početkom pregovora preuzela obavezu da usklađuje svoju spoljnu politiku sa spoljnom politikom EU“, a i spomenuti Marko Đurišić je rekao da će usklađivanje spoljne politike Srbije sa EU sve više postajati obaveza i da je vrlo verovatno da će već iduće godine Evropska komisija očekivati da je Srbija prati u svim odlukama, „pa i u odluci za sankcije Rusiji“. Što nam samo za sebe dovoljno govori zašto Srbija ne sme sebi da dozvoli da se žuti i njihovi otpaci vrate na vlast.
Ali to su poruke koje su se, sasvim sigurno, dopale onima čiji je predstavnik Nemac (škotskog porekla) Dejvid Mekalister, naslednik Jelka Kacina na mestu izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, poslanik nemačkog CDU u EP i predsedavajući Delegacije za saradnju sa SAD, koji je rekao da „zvaničnici ne samo ovde u Briselu nego i u Vašingtonu naglašavaju da ideja po kojoj predsednika Putina i njegovog vojnog zapovednika pozdravlja 4 500 srpskih vojnika nije nešto na šta NATO i EU blagonaklono gledaju.“
Aleksandar Vučić je pak i ovog četvrtka ponovio da Srbija Rusiji sankcije uvoditi neće, i to na zanimljivo zagonetan način: „To može da učini neka druga vlada, ova vlada Srbije to neće učiniti.“ Uzmemo li u obzir da spremnih za takvu drugu vladu evidentno ima, i podsetimo li se uz to i onih zabrinjavajućih nagoveštaja ukrajinskog scenarija u Srbiji, ne samo iz „Špigla“ već je to svojevremeno izgovorio i DS-ov Borko Stefanović, zagonetka se zapravo čini poprilično prozirnom.
Ali im Ukrajina u Srbiji neće proći. Narod je ovog četvrtka, naime, svoje jasno rekao. Proslavom 70. godišnjice oslobođenja Beograda pokazao je, onima koji bi da nam je ukinu, koliko ceni svoju slobodu. Pozdravom svojoj vojsci pokazao je šta o toj vojsci misli onima koji su pokušali da je ukinu i svedu na nivo lovačkog udruženja. A pozdravom Vladimiru Putinu pokazao je i koliko bratski voli Rusiju, i samog Putina u kome prepoznaje melem za sva svoja dosadašnja poniženja i nametnute poraze. Tako da je sada samo na aktuelnoj vlasti da odluči da li je žuta ili je naša.
[/restrictedarea]