Slavko Nikić – Vadili su im krv do poslednje kapi

Razgovarala Nataša Jovanović

Dve hiljade nestalih srpskih duša sa Kosmeta razasute su od ulaska u rudnik Deva, Lapušnika, Kačikola, logora koji je vodio Fadilj Suljević, do oblasti Drenice i Radonjićkog jezera. Zašto se ćuti o Krpimelju i Šajkovcu? To su lokacije, grobnice i stratišta, koji moraju da se istraže!

Bruno Vekarić nikada nije bio u Đakovici. U Đakovici sam ja rastao, kupao se na Ereniku i družio se sa Šiptarima, iako sam znao da je svaki moj odlazak na reku podrazumevao da ću kući da se vratim krvave glave. Tada sam mislio da to tako mora. Sada slušam kako Tužilaštvo traži otvaranje masovne grobnice i zapomažem: Gospodo, na pogrešnom ste putu. Stratišta i grobnice u kojima se nalaze ubijeni Srbi nalaze se na drugim lokacijama!, kaže u razgovoru za „Pečat“ Slavko Nikić, poslednji živi član jedinice MUP-a koja se borila protiv krijumčarenja narkotika na Kosmetu od 1990. do 1999. godine. Bio je aktivni učesnik rata na Kosmetu. Za pomoć pruženu preko Drine, u vreme rata, priznanje mu je lično odao general Ratko Mladić. Hapšen je u akciji „Sablja“.

Pre nego što je pretraga lokacije u selu Piskota u okolini Đakovice, za koju se sumnjalo da krije tela srpskih civila stradalih u logoru Likovac, okončana bez rezultata, rekli ste mi da je istraga na pogrešnom putu. Kako ste znali?

Kada sam čuo informaciju o postojanju grobnice na području Đakovice, osećao sam se kao bolestan čovek kome je dat aspirin i do koga dopire šapat: To će trajati samo nekoliko sati. I obična sijalica gledana iz ugla zatvorenika, kao što sam bio ja u vreme „Sablje“, izgleda kao Sunce, ali kada protrljam oči, vidim samo sijalicu. Ne želim da kažem da Tužilaštvo za ratne zločine nema dobru nameru, ali je uvredljivo za nas koji smo rođeni na Kosmetu i čiji bližnji su sahranjeni dole da istragu počinju od grobnice za koju nam nisu rekli ništa čak ni vlasnici kafane „Sunce“, koji su trenutno na teritoriji Srbije i koje je lako privoleti da svedoče. Jedan od njih je bivši načelnik Resora bezbednosti toga područja. To da on ništa nije znao o postojanju grobnice pored koje je tik bila i pomenuta kafana, sumnjam. Plašim se da ćemo prekopavanjem ove lokacije pronaći tek nekoliko tela, pri čemu ostavljam mogućnost da su neka naknadno preneta iz Albanije, granica je blizu, i tu zakopana kako bi poslužila za otvaranje ove afere.

Ako je Tužilaštvo na pogrešnom putu, koji je put pravi i da li ste pokušali da im predočite vaša saznanja?

Ulazak u rudnik Deva, tamo je na stotine srpskih duša. Šta je sa Lapušnikom? Šta je sa Kačikolom, logorom koji je vodio Fadilj Suljević, a u čiju su zaštitu, kada sam tražio njegovo hapšenje, stali pojedinci koje neću da imenujem? Zašto se ćuti o grobnicama u oblasti Drenice kao što je Radonjićko jezero? Zašto ni reči o Krpimelju, Šajkovcu? To su lokacije, grobnice i stratišta, koja moraju da se istraže! Zašto se ne otvori istraga na Orlanskom jezeru gde je komandant života i smrti bio bivši komandant antiterorističkih snaga MUP-a Srbije za KiM, Nuredin Ibiši, koji je završio Vojnu akademiju u Beogradu i sa kojim sam 15 godina živeo u istoj zgradi MUP-a na istom spratu, on levo, ja desno. Samo na relaciji oko Dragodana, na nepunih 500 metara vazdušnom linijom od mog stana u Prištini, nalazi se mesto gde su klani Srbi, i to znaju mnogi Srbi sa Kosmeta.

Ove lokacije naše Tužilaštvo nije videlo ni iz autobusa. Mi kao ratnici znamo šta se tamo dešavalo, ali svaka inicijativa da se pokrene istraga na tim lokacijama ostala je bez uspeha. Nije bilo, da najblaže kažem, dobre volje. Dovoljno je da krenemo od Radonjićkog jezera gde se nešto i radilo. Tamo smo, pored tela ubijenih Srba, našli i telo maloletne Šiptarke koju je, po našim saznanjima, Ramuš Haradinaj držao zatočenu mesecima i silovao. Kada nije htela da mu oprosti , a on je to tražio od nje, odveo ju je do jezera i ispalio joj metak u potiljak. Ovaj usamljeni slučaj pokazuje kolike su dimenzije njihovog zločina, jer ako oni nisu imali respekta prema svojoj naciji, zamislite s kojom su lakoćom ubijali omražene Srbe. Svi svedoci tog događaja su poginuli, među njima i Tahir Zemaj, bivši oficir JNA, koga sam nekada hapsio zbog krijumčarenja narkotika na Kosovu i Metohiji. Ali niko ne pita Srbe da pričaju o tome. O stradanjima Srba i zločinima Šiptara pričaju oni koji to Kosovo ne mogu da nađu na geografskoj karti. Drugo, srpska javnost mora da zna da su srpske žrtve sahranjivane po šiptarskim grobljima kao njihovi pokojnici. Ovo znaju svi načelnici tadašnjeg Sekretarijata Metohije i Kosova. Put Priština – Glogovac − Peć, pa preko Rakovine prema Đakovici do Prizrena je put kraj kojega leže šiptarska groblja i u njima na stotine neobeleženih grobova u kojima su sahranjeni Srbi. Ako ne znam ko je tačno gde sahranjen, znam šta su radili, odrastao sam sa Šiptarima! Zameniče tužioca Bruno Vekariću, Srbine, pozdravlja te ratnik Slavko Nikić i pita ko je sve sahranjivan na šiptarskim grobljima! Slavko Nikić laže, reći će neko. Ne, ratnici ne lažu. Predlažem poligraf sa jednim pitanjem: Da li ste prikrili ijednu žrtvu za Kosova i Metohije?, i pozivam Tužilaštvo za ratne zločine.

[restrictedarea]

Zašto je uopšte otvarana priča o postojanju grobnice kod Đakovice?

Ova grobnica trebalo je da posluži kao i „Žuta kuća“ za aboliranje svih onih koji su učestvovali u trafikingu organa jer u „Žutoj kući“ to nije moglo sve da se odradi. Drugo, koja je razlika između „Žute kuće“ u Albaniji i poljske bolnice u okolini Blaca u kojoj su pronađeni instrumenti za transfuziju krvi iz vene u venu. Mislim da su te kuće, a bilo ih je takvih na stotine na Kosmetu, bile samo prolazne stanice. Pored trgovine organima, pored otimanja srpske zemlje i srpske imovine, Šiptari su trgovali i srpskom krvlju. U ilegalnoj bolnici u selu Blace nadomak varošice Suva Reka, opština Prizren, učestvovao sam u akciji policije koja je zabeležena i video-kamerom. Vidi se i čuje kada naređujem da se lome vrata koja su do mog dolaska bila zaključana. U prizemlju smo našli apoteku punu lekova. Bilo je tu i proizvođača iz Srbije sa najnovijim datumima proizvodnje. Na spratu smo zatekli opremu za koju su nam naši doktori rekli da se koristi prilikom transfuzije krvi iz vene u venu i za vađenje krvi do zadnje kapi.

Kada je Smilja Avramov pročitala moj rukopis „Nulta krvna grupa“, pokazala mi je studiju koju je radila 15 godina, na 700 strana, služeći se različitom građom. Rekla mi je: „Vi ste ovim slučajem koji opisujete uradili skoro koliko i ja u svojoj knjizi.“ Našu krv online casino su davali šiptarskim teroristima koji su bili ranjavani na ratištu. Srbija ima prava da oprosti, ali tek kada sahrani ostatke tih ljudi.

Zašto Tužilaštvo za ratne zločine nije pratilo tragove o kojima pričate?

Tužilaštvo nikada nije pratilo ove tragove jer oni koji je trebalo da im daju podatke, a ne isključujem mogućnost da su to i učinili, korumpirani su od strane Šiptara. Zašto je uništena sva dokumentacija koja dokazuje da je Ramuš Haradinaj kriminalac, a koja je bila, svedok sam tome, u našim rukama? Zašto Tužilaštvo ćuti o postojanju dva vozila koja su na teritoriji Metohije zaplenjena još 1998? Oba su bila opremljena kao male hirurške sale. Zar neko misli da to može i treba da ostane tajna?! Jedno od ta dva vozila nalazi se još uvek na teritoriji opštine Kruševac.

Da li ste pokušali da stupite u kontakt sa Tužilaštvom i ponudite ove informacije?

Ovo Tužilaštvo ne može da vodi istragu o nestalima i kidnapovanima i onima koji su poklani po Kosovu i Metohiji jer je dokazalo da nema interesovanja za tako nešto. Kada sam se odazvao pozivu Tužilaštva za ratne zločine, sačekalo me je nekoliko ljudi, jedan od njih nenajavljen. Kada sam upitao kako se zove i šta radi, rečeno mi je da je on državni službenik. Okrenuo sam se tužiocu: „Gospodine, ja dobro znam kako izgleda tužilac, još bolje kako izgleda jedan policajac.“ Bio je to izvesni Dimić iz BIA. Ponudio sam im da preko mojih operativnih veza, uz njihovu pomoć i logistiku, uhapsimo čoveka koji se često pojavljuje u pograničnoj zoni Tulare, a koji je vršio nadzor nad kidnapovanjem doktora Andrije Tomanovića. Ako bismo saznali gde je doktor Tomanović, saznali bismo i gde je završio deo konvoja od 2 000 Srba. Zašto niko nije želeo da prati ovaj trag? Zašto smo umesto toga gledali „potresnu ispovest“ Albanca koji opisuje kako su vojničkim nožem proizvedenim u srpskoj fabrici rezali grudni koš dečaka od 19 godina i vadili mu srce? Šta da kažem na te nebuloze? Da su unapredile istragu? Ne, svakom laiku je jasno da uz najbolju želju i Bruna i Albanca ta priča ne pije vodu.

A logor Likovac, da li je o njemu do kraja ispričana priča?

Srpska javnost je ostala uskraćena za informaciju da su se odatle kilometrima okolo razlegali jauci žrtava kojima su albanske žene sekirama na trupini kidale delove tela. Ovaj deo su srpske vlasti teško kontrolisale i u vreme komunizma. Tamo je završio i mučni Ilija, penzionisani pripadnik policije, koji je kamionom donosio braći hranu, a koga su presreli i poslali u Likovac. Delove njegovog tela smo našli u blizini raskrsnice za Lapušnik. U logoru Klečka malu Jovanu su šiptarski banditi, pripadnici OVK, Ljuan i Bekim Mazreku, ispred majke i bake silovali. Iživljavali su se satima nad desetogodišnjom devojčicom. Kada su je na taj način masakrirali, živu su je zapalili, opet pred očima nesrećne majke i bake. Na licu mesta policija je zatekla ruku male Jovane istrgnutu iz lakta, koja se još dimila. Delovalo je kao da je tražila pomoć ili je mahala majci i baki, šačica je bila otvorena. Na pitanje istražnog sudije Danice Marinković kako su saznali da se devojčica koju su silovali i ubili zvala Jovana, jedan od braće Mazreku je rekao: „Kada sam istrgao devojčicu iz ruku majke, ta žena je kukala do svoje smrti, izgovarajući samo to ime. Baka je umrla odmah.“

Kako objašnjavate činjenicu da se o svemu ovome dugo i pomno ćutalo?

Svi oficiri policije koji su u to vreme bili na visokim položajima u MUP-u Srbije potpisali su obavezu čuvanja službene tajne 10 godina. Mnogi od tih oficira koju godinu kasnije izdali su Slobodana Miloševića, učestvovali su u izdaji Srbije, u izdaji nas Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije. Neka kažu pripadnici Resora državne bezbednosti koje podatke im je predao bivši načelnik Resora državne bezbednosti zadužen za Kosovo i Metohiju, David Gajić, koji je danas mrtav. Čast mnogim poštenim policajcima koji su tih strašnih godina dolazili na Kosovo, a mnogi od njih i izginuli, ali moramo znati kako je na farmi pilića u Prizrenu jedan od visokih oficira policije primio 700 hiljada maraka da bi provalio akcije policije. Takođe nije bio tačan ni broj od 8 000 terorista koji su poslati u Beograd 1998. pred rat. Tada je na teritoriji Metohije bilo 30 000 naoružanih Šiptara. Da bi odobrovoljili Miloševića, otud su išle muštuluk efendije. Zahvaljujući njima, došli smo do cifre od 8 000 i procene koliko je naših snaga potrebno na Kosovu.

Kao čovek koji je rame uz rame bio sa svim onim poštenim ratnicima, a ne sa onima koji su 5. oktobra leteli nad našim glavama helikopterom ne bi li prikrili zlodela koja su najviše koštala stradale na prostoru Kosmeta, mogu da kažem da je poštenje sveta stvar. Oni su izdajnici, ja sam heroj, mene priznaje Ratko Mladić, njih Haški tribunal.

Kakvo je vaše iskustvo rata?

U vreme rata govorio sam članovima svoje jedinice: Ko god uzme život Šiptaru koji nije naoružan, čini uslugu Šiptarima, a štetu Srbiji. Njega žali samo njegova porodica, a onaj ko mu je uzeo život ne zna da pravi alibi za bombardovanje Srbije. Izložio sam se opasnosti da mene koji sam prošao ratišta preko Drine i sve strahote šiptarskih zločina proglase za kukavicu. Ne marim, lično sam zarobio 64 pripadnika UČK, svakom pojedinačno ime znam. Ničije srce nisam prodao. Prema njima sam se ophodio onako kako je to zahtevala od mene Ženevska konvencija, ali i kako me je obavezivala naša, tradicija srpskog vojnika. Njihova tradicija drugačije nalaže. U transkriptu koji se nalazi kod Azema Vlasija sačuvan je deo onoga što je Fadilj Hodža rekao pre 30 godina na Brezovici: „Radite Srbima šta hoćete, mučite ih, ali ako to ne uradite dobro, Srbin kada krene, nema pomoći…“

[/restrictedarea]