Saxperience u našem gradu

Piše Smiljka Isaković

Nije primećeno prisustvo čelnika Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, gde ne postoji klasični saksofon kao predmet, ali je zato otvoren Džez odsek. To je kao da pekara radi bez brašna

Prvi međunarodni festival saksofona u Srbiji, Belgrade Saxperience, održan je od 10. do 12. oktobra u Beogradu povodom dvesta godina od rođenja Adolfa Saksa (1814−1894) belgijskog izumitelja i inovatora muzičkih instrumenata, koji je sredinom 19. veka u Parizu patentirao prvi saksofon.
Na otvaranju festivala 10. oktobra na Kolarcu, u terminu koji inače zauzima trenutno putujuća Filharmonija nastupio je Simfonijski orkestar RTS-a pod upravom Stanka Jovanovića sa premijerom prvog srpskog Koncerta za alt saksofon i gudački orkestar kompozitora Ivana Jevtića (solista Milan Savić) kao i sa delima Anrija Tomazija (Koncert za alt saksofon i simfonijski orkestar) i Pola Morisa (Slike iz Provanse, svita za alt saksofon i orkestar) sa francuskim solistom Klodom Delanglom. Najavljeno delo našeg kompozitora Milovana Filipovića Da je Bah bio Srbin zamenjeno je Ravelovom rafiniranom Pavanom za preminulu infantkinju. Nije prvi put da za Filipovića nema mesta na zvaničnim koncertnim podijumima kod nas, pa je tako publika čula ritmove sambe i Balkana (Jevtić) ali ne i Bahovu polifoniju u srpskom ruhu.
Dva gostujuća koncerta su u subotnje veče održana u Svečanoj sali Skupštine grada: Gordan Tudor (Hrvatska) sa elektronikom i belgijski kvartet saksofona Anemos. Iako nas je Tribina kompozitora naučila da se od naše i mnoge savremene muzike treba zaštititi slušanjem neke kontramuzike (barok, Mocart, Bitlsi, rep, Bistrik, po ukusu) ono što je priredio Gordan Tudor spada u red prvoklasnih muzičkih događaja. Sam na sceni, nadahnuto je vodio program savremene muzike, što je posebno teško za duvačke instrumente. Kao izvođač na najvišem nivou, on može baš sve. Sam program dramaturški je išao krešendom prema kraju, što Tudora svrstava u retke inteligentne muzičare koji se bave ne samo svojim sviranjem nego i osvajanjem publike. Čuli smo Passamezzo Marka Ružđaka (1946−2012) za alt saksofon i gong, zatim šarmantno delo samog Tudora (1982) It’s Not OK Computer za alt saksofon, konverter i analogni sintisajzer, jer je priznao da ne voli digitalno nego analogno pomagalo. Ringereigen bečkog kompozitora Matijasa Kranebitera (1980) inspirisano je pitanjem koliko svirač saksofona ispusti ugljen-dioksida za vreme svirke – autor smatra da je to 18,4 grama (18,4 g CO2). Najatraktivniji je bio Pimpin holandskog kompozitora Jakoba ter Veldhojsa (1951) kombinacija saksofona i boombox-a (ogromni kasetaši koje su nosili na ramenu crnci po getima) u rep stilu. Maštovito i duhovito, neodoljivi ritam geto blasta je mamio na ples. Delo oslikava njegov stav da umetnost treba da je u stanju da transformiše patnje u lepotu. Žudnja za disonancom u savremenoj muzici teško se može nazvati nečim estetskim, dakle disonanca je, po njegovom mišljenju, potpuno devalvirana kao način izražavanja. Iz njegovih usta u uši naših kompozitora… Publika je reagovala emotivno, ali niko nije zaplesao, što je još jedna predrasuda koja stoji na putu uživanju u savremenoj muzici, koju Veldhojs doživljava kao pravi roker. Na kraju, kombinacija saksofona sa videobimom u kompoziciji Mirele Ivičević (1980) sa đavolskim pasažima na saksofonu kao ilustracijom slika đavolskih iskušenja, završava se idiličnim durskim akordima i slikama mora, ljubavi i mira.
Šteta što nije bilo vremena za biseve, jer je odmah nakon harizmatičnog Tudora nastupio belgijski kvartet saksofona sa umivenim programom (Berlioz, Ligeti, Bah, Debisi, nezaobilazni Pjacola i Elgar). Kvartet je izvrsno ujednačen, muzičari su odlični, ali posle erupcije Tudora i njegovih kompozitorskih drugara, sve je bilo antiklimaks. Ambasador Kraljevine Belgije je održao pozdravni govor, a primećeno je i prisustvo Radomira Diklića, od 2000. godine dugogodišnjeg ambasadora-amatera u frankofonskim zemljama, uključujući i Belgiju. Nije primećeno prisustvo čelnika Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, gde ne postoji klasični saksofon kao predmet, ali je zato otvoren Džez odsek. To je kao da pekara radi bez brašna.
Iza oficijelnih koncerata neformalno i džez druženje nastavljalo se do kasno uveče u kafeu KCB. Organizator ovog inicijalnog festivala je Udruženje saksofonista Srbije i Kulturni centar Beograda, koji se već dosta dugo sa uspehom bavi organizacijom festivala ekstravagantnih i nekomercijalnih muzičkih instrumenata (čembalo, orgulje, a sada i saksofon). Festival su podržali Ministarstvo kulture Srbije, Sekretarijat za kulturu Beograda, Francuski kulturni centar, Societe Generale Srbije i Ambasada Belgije. Nadamo se da će sponzori biti blagonakloni i u budućnosti, jer u protivnom od lepih želja saksofonista i publike neće biti ništa.