REAGOVANJE – Odgovor Sandi Rašković Ivić

Piše Dragan Jočić

Za Sandu Rašković Ivić svako legitimno pitanje koje se postavlja kandidatu za predsednika DSS predstavlja niske udarce i prljavu kampanju. A za mene je to krunski dokaz da ona ne treba da bude predsednik DSS

Sanda Rašković Ivić nije našla za shodno da odgovori na moj tekst o kandidatima za predsednika DSS, već je svoj tekst naslovila Umesto odgovora Draganu Jočiću. I u svom tekstu ona konstatuje da se spremila na „niske udarce“ i da je unapred znala da će protiv nje „biti vođena prljava kampanja“. Naravno, njeno je pravo da ne odgovara na moj tekst i da ga naslovi onako kako ga je naslovila. Isto tako je njeno pravo da smatra da je reč o niskim udarcima i prljavoj kampanji.

Ako je to njeno pravo, isto je tako moje pravo da podelim mišljenje i javno raspravljam ko je bolji kandidat za predsednika DSS. Nikada se nisam bavio ničijim privatnim životom, niti me uopšte interesuje bilo šta iz privatnog života Sande Rašković Ivić, već želim javno da raspravljam o političkim temama koje se odnose na kandidate za predsednika DSS. Zato sa potpunom indignacijom odbacujem svaku pomisao da je reč o niskim udarcima i prljavoj kampanji. I ako je ova neistinita, ali krajnje sračunata izjava Sande Rašković Ivić imala za cilj da ućutka svaku raspravu o kandidatima za predsednika DSS, to joj neće poći za rukom. Zašto neće? Pa zato što ćemo se, evo, ponovo pozabaviti političkom temom kandidata za predsednika DSS. Mislim da je jako važno ko će biti predsednik DSS i da o tome treba da se vodi debata.

Moguće je da je Sanda Rašković Ivić uzela naslov Umesto odgovora Draganu Jočiću i zbog toga što u njenom odgovoru nema ni jedne jedine reči o nizu tema koje su u mom tekstu pokrenute. Ona je zaboravila da prokomentariše, makar i u oskudnoj formi, činjenicu da je pripadala Demokratskom centru Dragoljuba Mićunovića. Kandidat za predsednika DSS ne treba da skriva da je nekada pripadao levičarskoj partiji, a već sama pristojnost nalaže da ponudi kakav-takav odgovor. Još je nepristojnije da Sanda Rašković Ivić u svom odgovoru navede da je prošla kroz „toplog zeca“ od Demokratske stranke 2003. godine. I opet zaboravlja da je Demokratska stranka aminovala njeno postavljanje za komesara za izbeglice. Da ne govorim da nema ni pomena u njenom odgovoru o tome kako je mogla da bude ambasador u Rimu od 2008. godine, dakle da služi Borisu Tadiću, dok se on svim sredstvima obračunavao sa Koštunicom i DSS. A zašto nema ni komentara na njenu veoma usrdnu molbu Nikoliću da je postavi za ambasadora u Argentini, sada postaje potpuno razumljivo. Za Sandu Rašković Ivić svako legitimno pitanje koje se postavlja kandidatu za predsednika DSS predstavlja niske udarce i prljavu kampanju. A za mene je to krunski dokaz da ona ne treba da bude predsednik DSS.

Ima u njenom odgovoru jedna tema o kojoj je ipak nešto rekla. Reč je o pitanju suverenosti. U prvi mah može izgledati da je suverenost slična neutralnosti i samo zbog toga je kod nas smišljeno da se termin „suverenost“ poturi kao kukavičje jaje. Cilj je da se politička neutralnost ubije sada kada je DSS u krizi i previranju. Jer, ako uspeju sada da zamene političku neutralnost sa ispraznom frazom o suverenosti, teško da će ponovo na srpskoj političkoj sceni oživeti politička neutralnost. Vidimo i da zapadni ambasadori bez rukavica napadaju neutralnost, nastojeći svim sredstvima da Srbiju bace u lance Evropske unije i NATO. Oni su procenili da je ovo ključna bitka za opstanak ili ubijanje neutralnosti.

Koliko je suverenost samorazumljiva i podrazumevajuća stvar, koja pripada svakoj nezavisnoj državi, najbolje se vidi iz činjenice da Povelja Ujedinjenih nacija svakoj međunarodno priznatoj državi priznaje suverenost. O suverenosti ima smisla govoriti kada se neki deo države odvaja iz šire zajednice, pa su u tom slučaju suverenisti ili separatisti oni koji tek očekuju da zadobiju priznanje od drugih država. Kada je razbijao Jugoslaviju, suverenistom su nazivali Franja Tuđmana.

Dotle, politička neutralnost je nešto sasvim više i drugačije od suverenosti, koja pripada svim državama. Kao što vojna neutralnost bitno određuje jednu državu, isto tako je to i sa političkom neutralnošću. Za Srbiju u konkretnom slučaju politička neutralnost pre svega znači da neće da bude članica EU. Istovremeno, politička neutralnost omogućava bilateralnu saradnju sa svakom državom, a životni interes Srbije je najbliža saradnja sa Rusijom.

Ali, kada smo se već dotakli pitanja suverenosti, postoji jedno jako važno pitanje za Sandu Rašković Ivić. Naime, ona je u hrvatskoj štampi (ŠibenikIN, 21. novembra i Slobodna Dalmacija 22. novembra 2013.) objavila intervju sa krajnje poražavajućim naslovom: „Teška srca moram priznati, Hrvatska je imala pravo na uspostavu jurisdikcije u Kninu“. U ovom intervjuu novinar postavlja sledeće pitanje: „Ali, je li po vama to područje trebalo doći pod jurisdikciju Republike Hrvatske?“ Na ovo neverovatno pitanje Rašković odgovora potvrdno: „Po onome što je Badinter rekao, ja teška srca moram reći da jest… To je međunarodna komisija i to se, molim lijepo, mora slušati.“

Dakle, kandidat za predsednika DSS ipak dobro zna šta je suverenost. Po njenom sudu, Hrvatska je imala pravo da uspostavi suverenitet nad Kninskom Krajinom. Nije ovde reč o pitanju priznavanja Hrvatske kada je rat završen i kada je pala Krajina. Već ovde Sanda Rašković Ivić tvrdi da je Hrvatska imala pravo da uspostavi suverenost nad Krajinom. Ona im time daje potvrdu da su bili u pravu kada su naumili da ostvare svoj zločinački poduhvat. Koji deo Srbiji ona uopšte može braniti kada je na ovakav način priznala Hrvatskoj da je imala pravo da uspostavi suverenost nad njenom rodnom kućom i nad teritorijom prognanih Krajišnika?

Sve što sam rekao jesu krajnje načelni razlozi zašto mislim da Sanda Rašković Ivić ne treba da bude predsednik DSS. Uveren sam da je DSS dragocena partija za Srbiju i da bi bilo pogubno da sutra neko iznese ove činjenice za predsednika DSS. Svojom širinom DSS je uvek pokazivala da želi da okuplja ljude koji prihvataju njen program. Ali pitanje predsednika DSS je posebno važna stvar. Predsednik DSS mora imati besprekorno čistu političku biografiju, jer će se suočavati sa teškim iskušenjima u vođenju stranke. Razumem ambiciju Sande Rašković Ivić, ali pored ambicije za predsednika DSS potrebno je da postoji ispunjenje neophodnih uslova. Nažalost, te uslove ona ne ispunjava. Ni po koju cenu DSS ne sme postati dvorska pudlica za razonodu režima. Zato skupštinari DSS treba da izaberu dostojnog predsednika, a to je u ovom slučaju Miloš Aligrudić.