Rat levice – neka bude što biti ne može

Za „Pečat“ iz Milana Marina Muštović

Da li su blizu milion demonstranata prošle subote okupljenih oko tradicionalnog protesnog mesta italijanskih levičara – pijace Svetog Đovanija u Rimu – i njihovi transparenti sa natpisima:„Rad, dostojanstvo i jednakost“ i „Renci sram te bilo“, potvrdili mišljenje političkih analitičara da se Italija „već nalazi u situaciji svojevrsnog ratnog stanja“? 

…Ne samo što za vas više ne glasam, već vas odavno više ni ne pratim. Vi ste najveći izdajnici radnika! Postali ste sluge krupnog kapitala i štitite samo njihove interese. A kako bi još uvek opravdali svoje postojanje, izmislili ste političku korektnost, mondijalizam i internacionalizam. Onda, evo vam vaših pedera, Cigana i Crnaca za koje se toliko brinete, pa neka oni glasaju za vas…“ Ovo je deo iz vrlo oštrog pisma koje je Fabio Musi, bivši visoki funkcioner italijanskih „reformisanih komunista“ (PD – Demokratska partija), pre nekoliko godina dobio od jednog besnog radnika iz Livorna.

PREMIJER JE „KUL“ Tada, kako Musi kaže, on nije ozbiljno shvatio ovo upozorenje i pritom dodaje da ni u najvećem košmaru nije mogao da zamisli da će se preko milion levičara okupiti u Rimu da protestuje protiv „svoje“ Partije i reformi koje ona predlaže. Naime, Demokratska partija prvi put u svojim rukama ima apsolutnu vlast, ali, istovremeno, došlo je i do svojevrsnog paradoksa: članstvo se drastično osipa (u „zlatno doba“ italijanski komunisti imali su 2 000 000 članova, a sada su, posle ko zna koje po redu promene imena i simbola, sa 600 000 u 2013. spali na manje od 100 000 članova); partijskih sekcija i ćelija danas ima manje nego u vreme Musolinija kada se delovalo u strogoj ilegali, a deo radničke klase se već okrenuo desnici koja za njihove probleme nudi konkretna i efikasna rešenja. Izgleda da premijer Renci na ovakvu alarmantnu situaciju na terenu baš mnogo ne haje, s obzirom na to da prepotentno poručuje da je prošlo vreme partijskih knjižica i ideoloških podela i da je njegova politička vizija stvaranje jedne nove, „Partije nacije“, koja će pod svoje okrilje primiti sve „progresivne snage koje ne žive u prošlosti, već hrabro gledaju u budućnost i sa entuzijazmom prihvataju neophodne reforme i izazove modernih vremena.“ Ono malo slobodnih medija, koji još uvek nisu pod kontrolom ultraliberalistički nastrojene nove italijanske socijaldemokratije, posle ove premijerove izjave zazvonilo je na uzbunu i upozorilo da je Italija već jednom imala sličnih iskustava sa avanturistima koji su obećavali brda i doline, te da je svima vrlo dobro poznato kako je ceo eksperiment završio pre sedamdesetak godina.

[restrictedarea]

NOVA KATEGORIJA RADA A o kakvim se reformama radi, objasnio je nedavno Rencijev ministar za rad i socijalna pitanja Đulio Poleti kada je nedavno, na zvaničnom Evropskom skupu u Milanu predstavio vladin program po kojem moderni rad više nije ona okamenjena kategorija iz XIX veka kada je postojao konflikt između eksploatatora i eksploatisanih. U XXI veku više ne postoji podela na gazde i radnike, jer su i gazde sada samo radnici-poslodavci tako da se, samim tim, rad transformiše u jednu novu i plemenitiju kategoriju i danas predstavlja svojevrsni koktel inteligencije, znanja, kreativnosti, inicijative i pre svega odgovornosti. A da bi se realizovala ova „moderna radna idila“ Renci predlaže maksimalnu fleksibilnost i to, naravno, ne za radnike-poslodavce, već za zaposlene koji, po novim, modernim pravilima, postaju „kreatori budućnosti na kojima počiva i sva odgovornost da se transformišemo u moderno i progresivno društvo.“ A da nova radna reforma, moderno nazvana „Jobs Act“, u sebi krije samo ekspresno pretvaranje radničke klase u klasičnu najamnu radnu snagu, bez ikakvih prava i sigurnosti, dovoljno govore same izmene u radnom zakonodavstvu koje je briselska birokratija oduševljeno pozdravila, a Rencijev kabinet pošto-poto sada nastoji da što pre sprovede u praksu i po ko zna koji put poručuje da je „put zacrtan i da nema odstupanja.“
Ko je proletos gledao belgijski film „Dva dana, jedna noć“ o mladoj ženi koja ima samo jedan vikend vremena da ubedi kolege da se odreknu svojih božićnih bonusa kako bi joj pomogli da zadrži posao, možda je pomislio da je to sve, ipak, samo film i da takva surova ponižavanja danas u „progresivnoj Evropi“ nisu moguća. Ali, ako sagledamo suštinu „Jobs Acta“, ispada da stvarnost prevazilazi i apokaliptičnu maštu autora filma, inače dvostrukih kanskih pobednika, braće Darden. Jer, prema novim italijanskim reformama definitivno se ukida član18 Zakona o radu, ponos italijanske radničke klase koja je, posle decenijskih žestokih borbi, sredinom šezdesetih uspela da se izbori da ne bude tek tako izbačena na ulicu. Uvodi se i mera prelaska sa jednog radnog mesta na drugo, ali, ako niste u stanju da se za tili čas prilagodite novom radnom mestu – sledi ekspresni otkaz. Moderno vreme voli i nove tehnologije, tako da se uvodi i obavezni stopostotni elektronski nadzor radnika, uz napomenu da će sve biti „politički korektno“ – poštovaće se vaše dostojanstvo i pravo na privatnost. A da su nove mere veoma humane svedoči i mogućnost korišćenja „godišnjeg odmora solidarnosti“, što u prevodu znači da ako ste svoj godišnji odmor već iskoristili, a vaše maloletno dete se teško razbolelo, sada možete da odahnete i ostanete uz dete ukoliko pronađete humanog kolegu koji će vam iz solidarnosti ustupiti svoje slobodne dane. Humanosti nikad kraja, tako da se uvode i tzv. „solidarni radni ugovori“ – mogućnost da učinite dobro delo tako što ćete zatražiti od poslodavca da vama smanji radne sate, a samim tim i platu, u korist nekoga kome preti otkaz.

ČUVAJ SE BESA STRPLJIVA ČOVEKA Najmoćniji italijanski sindikat CGIL, tradicionalno vezan uz levicu, prvi put u svojoj višedecenijskoj istoriji se pobunio i odbio da podrži reforme svoje levičarske vlade. Predsednica Suzana Kamuso je zapretila da će okupiti narod i pokazati Renciju da partijska „baza“ drugačije misli i da ovoga puta surove mere ne mogu da prođu. Premijer se samo nasmejao i poručio da ga uopšte ne interesuje „šta misle smešni konzervativni partijski fosili koje je pregazilo vreme.“ Istoga dana, 25. oktobra, Sindikat je zakazao protest u Rimu, a premijer svoj tradicionalni, peti po redu, „radni skup“, tzv. „Leopoldu“, nazvanu po imenu stare železničke stanice u Firenci čije su prostorije još u vreme kada je bio gradonačelnik Firence preuređene u njegov privatni kongresni centar. Deo levičarskih poslanika i senatora odbio je premijerov poziv i odlučio da ostane uz narod koji je još od ranih jutarnjih sati iz cele Italije pristizao u Rim. Prilazim grupi penzionera koji u ruci ponosno drže transparent na kojem piše:„Renci izdajniče – ovo neće proći!“ i pitam vremešnog, pogrbljenog gospodina šta ga je podstaklo da se pod stare dane sa Sicilije uputi u Rim da protestuje. „Vi ne znate da su u Italiji sve do sredine šezdesetih gazde na gradskom trgu okupljale radnike i govorile: ti danas celi dan radiš ovde, za toliko i toliko. Mi komunisti, obično smo ostajali po strani, pa bi dobijali posao tek ako je na kraju nešto preostalo. Bili smo sluge, ma još gore – bili smo obično, bedno roblje. Sećam se kako smo nedeljom čekali u redu pred gazdinom vilom da dobijemo platu. Nikada se nije znalo kada će se pojaviti na terasi; da li posle doručka, ručka ili večere, tako da smo često stajali po ceo dan, na kiši, vetru, suncu i strpljivo čekali. A onda, kada bi se on najzad pojavio, mi smo mu skrušeno prilazili, jedan po jedan, i dobijali uvek manje novca nego što nam je bilo obećano. A ko se bunio, ne bi dobio ni tu mizeriju“. Gospodin na trenutak zastaje, skida naočare i rukom briše suze, a onda, drhtavim, staračkim glasom ponosno nastavlja: „A onda smo digli glavu i to zahvaljujući Komunističkoj partiji! Sada sam ovde zbog svojih unuka, jer dokle god sam živ neću dopustiti da i oni jednog dana stoje u redu i čekaju milostinju i da sve ono za što smo se mi teškom mukom izborili tek tako nestane. A to je ono što nam ovaj cirkuzant od Rencija jedino i nudi.“

REFORME „NEĆE PROĆI“ Nepregledne kolone ljudi kretale su se ka mestu okupljanja, tradicionalnom protesnom mestu italijanskih levičara – pijaci Svetog Đovanija, noseći transparente sa natpisima:„Rad, dostojanstvo i jednakost“ i „Renci sram te bilo“. Vijorilo se na stotine crvenih zastava, lepršali su crveni baloni, a ulicama se orila levičarska himna „Bela ćao“. Sve je delovalo svečano i dostojanstveno, bez obzira na umorna i izmučena lica i, sudeći po „dres kodu“, na tanke novčanike većine prisutnih, došli su iz Verone da kažu svoje „NE reformama.“ Srećemo dve devojke u crvenim majicama sa natpisom, na pitanje šta im se ne dopada kod Rencija one odgovaraju uglas: „On verovatno misli da su Italijani retardirana bića koja će da dopuste da se i dalje ‚vuče za nos‘. Godinama nam levičari pričaju priče o boljoj budućnosti, a onda, kada dođu na vlast, krenu samo da povećavaju poreze i da prave drastične rezove što se ni najgora desnica nikada ne bi usudila da uradi. Ali, varaju se ako misle da sve mogu da i dalje nastave da obavljaju ‚prljave poslove‘ za svoje prijatelje milijardere. E, sada je dosta! Ovo je naša partija, a radikal šik gospodi ako se to ne dopada, neka osniva svoju partiju. Inače, znate li onaj vic o Rencijevom ‚Jobs Act‘-u? Razgovaraju dva studenta i prvi pita: Šta to uopšte znači ‚Jobs Act‘? Pa, zar ne znaš engleski? Ne znam. E, to ti onda znači da prvo naučiš engleski i da se onda iseliš iz Italije. Eto, to je ta njegova famozna reforma, jer od kada je na vlasti iz Italije je već emigriralo preko 100 000 mladih i obrazovanih koji nemaju bogate tate, mame i ljubavnike i za koje ovde nema budućnosti. Zato smo ovde, jer je sada dosta prevara i praznih priča! Ovde smo jer mi iz Italije nećemo da se selimo. Neka se isele lopovi, prevaranti i sva ta trula politička kasta kvazilevičara koja nas je i dovela do ove bede!“
Pipo Čivati i Đani Kuperlo su eksponenti „kaste“; oni su poslanici vladajuće Demokratske partije. Dok se približavamo bini sa koje predsednica sindikata Suzana Kamuso već „grmi“ protiv „Rencija i njegove gospode iz Leopolde“ i preteći generalnim štrajkom poručuje da „Jobs Act“ nikada neće proći, grupa mladića besno dobacuje poslanicima da „im se crno piše ako u parlamentu budu podržali Rencijeve reforme.“ Pitam ih da li ovo njihovo današnje prisustvo u Rimu znači da su protiv Rencija i da, samim tim, postoji bojazan da u samoj stranci dođe do rascepa. „Mi ostajemo uz one koji žive od svoga rada i protivimo se ‚zvaničnoj verziji‘, pa, ako dođe do rascepa stranke, onda će za to biti isključivo kriv Mateo Renci koji je izneverio levičarske ideje, a prvenstveno ovaj narod“, kaže Kuperlo, a njegov kolega Čivati dodaje da se ne može tek tako ignorisati preko milion ljudi koji su danas jasno rekli „Ne“ reformama i da je kucnuo čas da se partijski vrh „spusti na zemlju“, s obzirom na to da je situacija postala toliko naelektrisana da protesti neće unedogled biti ovako mirni i dostojanstveni. Čivati upozorava da su u društvu već prisutne tenzije i da je svaki dijalog sa „suprotnom stranom“, dakle sa onom koja drugačije misli, već postao svojevrstan „pucanj u prazno.“
Precizna i, nažalost, tačna analiza, s obzirom na to da je i autor ovog teksta više puta bio svedok raspada dugogodišnjih prijateljstava, raskola u porodicama i to upravo zbog podele na one koji su za Rencija i na one koji tvrde da je on izdajnik koji uništava ne samo levicu, već i Italiju. A Italija se, po mišljenjima mnogih političkih analitičara, već nalazi u situaciji svojevrsnog ratnog stanja u kojem se rat, istina, još uvek vodi samo rečima i eventualno psovkama, ali, kako se u sveopštoj galami već došlo do podela tipa „ni zrno žita okupatoru“, onda nismo ni mnogo daleko od „okidača“ kada sveopštu galamu vrlo lako može da zameni otvoreni fizički sukob.

RADIKAL ŠIK PORUKE IZ GARAŽE Dok se „svetina“ tiskala po rimskim ulicama i besno sa svog skupa poručila da nikakve reforme ne dolaze u obzir, „levičarska elita“ se istog dana okupila na svom tradicionalnom, petom po redu, godišnjem skupu zvanom „Leopolda.“ Domaćin Mateo Renci bio je neformalno obučen u farmerke i belu košulju sa zavrnutim rukavima, što je predstavljalo svojevrsni dres-kod i za sve ostale okupljene, uključujući i novoizabranu komesarku za spoljne poslove EU-a Federiku Mogerini. Kongresna sala je po scenografiji podsećala na staru garažu, a to je po Rencijevoj zamisli bila i izvesna politička metafora s obzirom na to da se mašina Italija trenutno nalazi na remontu i da bi je pod hitno trebalo pokrenuti. Ujedno, garaža je i simbol Start-up-a, jer je i osnivač imperije „Epl“ Stiv Džobs krenuo da osvaja svet iz jedne skromne kalifornijske garaže. Kada je Renci pozdravio prisutne, salom se zaorila numera grupe „U2“ „Mirakle“; pravi muzički izbor jer kao nepopravljivi optimista već godinu dana Italijanima obećava „čudo koje samo što se nije desilo.“ Inače, na pitanje novinara šta misli o milionu ljudi koji u Rimu protestuje protiv njegovih najavljenih mera, kratko je odgovorio da ga to uopšte ne interesuje, naglasivši da svako ima pravo da se okuplja i misli šta god hoće, ali da on nema nameru da sluša zadrte konzervativce, a još manje da odustaje od reformi koje je i Brisel ocenio kao pozitivne. Pritom je dodao da onaj ko i dalje živi u prošlosti i tvrdoglavo insistira na onome što je odavno prevaziđeno, kao što su stalno radno mesto i radnička prava, podseća na nekoga ko uporno pokušava da koristi „ajfon“ tako što će u njega ubacivati telefonske žetone. Ova izjava izazvala je salve smeha okupljenih, a posebno „zvezde Leopolde“, velikog Rencijevog prijatelja i finansijera Davida Sere, 41.godišnjeg milijardera, bivšeg direktora londonske filijale investicione banke „Morgan Stenli“, a danas vlasnika privatnog finansijskog fonda „Algebris Investments“ koji je odlučno predložio da je krajnje vreme da se „u ovakvoj situaciji štrajk privremeno zakonski zabrani.“ Inače, kontroverzni milijarder je izjavio da će mu biti čast da se učlani u Demokratsku partiju na čelu sa Rencijem. Nikome od prisutnih nije zasmetalo to što postoje osnovane sumnje da Serini poslovi nisu baš transparentni, a još manje detalj da je njegov investicioni fond registrovan na Kajmanskim ostrvima, poznatom raju za belosvetske mešetare i utajivače milionskih poreza. Predsednik „Konfindustrije“(udruženje italijanskih preduzetnika) Đorđo Skuinci upozorio je prisutne da sindikat greši što protestuje zato što bi u ovako teško vreme trebalo da se ujedine snage kako bi zemlja izašla iz krize. Po njemu, sindikat bi morao da sarađuje sa preduzetnicima i da brani rad, a ne da buni narod i brani zastarele ideološke floskule. Inače, među okupljenim poštovaocima Rencijevih reformi našli su se i „kralj kašmira“ Bruno Kučineli, vlasnik „Prade“ Patricio Berteli, bivši Berluskonijev top menadžer Đorđo Gori, kao i dosta tzv. „VIP“ osoba iz italijanskog javnog života. Svi su prezrivo i podsmešljivo komentarisali rimski protest, a reči jedne mlade preduzetnice dovoljno jasno opisuju ovu „novu šik levicu“:„U Rimu se okupila bagra! Pa zar niste videli kako su svi jadni i neuredni! Nose jeftine kineske jakne i demodirane, stare patike i pevaju ‚Bela ćao‘. Nemaju pojma sa životom!“
S obzirom na sveukupnu situaciju, možda bi jedna od novih protesnih parola mogla da bude upravo ona Njegoševa:„Neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može.“

[/restrictedarea]