Povratak Karla Marksa ili abeceda XXI veka

Piše Marina Muštović

Kako je Tomas Piketi od nepoznatog francuskog profesora ekonomije preko noći postao „planetarni fenomen“

Šta danas imaju zajedničko Barak Obama, papa Frančesko, Marin le Pen i Kristin Lagard? Pročitali su „Kapital XXI veka“ Tomasa Piketija (Thomas Piketty) i kao i ja, ostali su zatečeni, izjavio je lider evropskih „zelenih“ Danijel Kon-Bendit.
Knjiga decenije „Kapital XXI veka“ zaista može da promeni svet, tvrdi nobelovac Pol Krugman, a njegov kolega Džozef Stiglic smatra da se radi o kapitalnom delu koje s pravom zaslužuje sve pohvale.
A da se ne radi o nekoj strogo stručnoj i suvoparnoj studiji iz ekonomije namenjenoj samo uskom krugu eksperata, dovoljno govori podatak da je „Kapital XXI veka“ već mesecima najprodavanija knjiga na „Amazonu“ sa rekordnih 600.000 primeraka.

PIKEToMANIJA Kada jedna vrlo ozbiljna sociološko-ekonomsko-istorijska studija od 930 strana postane svetski bestseler, to svakako predstavlja svojevrsni kuriozitet. Ali, još veći kuriozitet jeste činjenica da je autor, 43-godišnji Tomas Piketi, od nepoznatog francuskog profesora ekonomije preko noći postao „planetarni fenomen“. „Ekonomist“ ga je proglasio za „novog Karla Marksa“, „Njujork magazin“ prozvao ga je „rok starom ekonomije“, a „Fajnenšel tajms“ i „Vol Strit džornal“ već mesecima detaljno analiziraju njegove teze. Ni Barak Obama nije odoleo „piketomaniji“ pa ga je pozvao u Belu kuću da njegovim ekonomskim savetnicima objasni šta on to, u stvari, hoće. A Piketi hoće da upozori da pod hitno moramo da reagujemo jer se, po kriterijumima raspodele bogatstva i galopirajućim socijalnim razlikama, na žalost, vraćamo na početak XIX veka.
Kroz konkretne primere iz istorije, ekonomije, sociologije i književnosti, uz pomoć preciznih tabela, grafikona i matematičkih analiza, on uspeva da verno rekonstruiše evoluciju i dinamiku kapitalizma u proteklih 250 godina i da dokaže da se od vremena Balzaka i Džejn Ostin ništa nije promenilo. Odnosno, da smo se posle Francuske revolucije, dva svetska rata, silnih borbi za radnička prava i svih mogućih teškom mukom stečenih demokratskih tekovina vratili 200 godina unazad i da smo danas opet na istom: ponovo imamo privilegovanu i nedodirljivu manjinu − visoku klasu (koju Piketi naziva A klasom) srednju klasu, koja već lagano posrće (B klasu) i nižu klasu (C klasu). A šanse za prelazak u „bolju“ klasu su praktično nikakve.
Sudeći po statistikama, danas na „bogatom Zapadu“ skoro polovina stanovništva spada u C klasu, a to znači u tešku sirotinju koja više nema novca ni za stan i hranu, a kamoli za neko školovanje i lečenje. Srednju ili B klasu čini 40 odsto onih koji još uvek mogu pristojno da žive, ali vrlo oprezno i bez nekih velikih prohteva. Ušteđenog novca još ima, ali se čuva za crne dane jer su vremena nesigurna, život skup, plate i penzije male i neredovne i čovek za tili čas može da ostane bez posla ili da se razboli. I da se tako ekspresno strmoglavi među očajnike iz C klase. Samo 10 odsto stanovništva pripada privilegovanoj A klasi, srećnoj manjini koja ne mora mnogo da brine za svoju budućnost jer poseduje onaj minimum kapitala (2.000.000 evra) koji danas može da garantuje bezbrižne dane. U okviru A klase postoji i potklasa od jedan odsto onih nedodirljivih i superbogatih, čije se bogatstvo meri stotinama miliona, pa i milijardama evra.
Situacija je već postala dramatična s obzirom da A klasa u Evropi već poseduje 60 odsto, a u Americi čak 75 odsto ukupnog bogatstva. Evropskoj B klasi pripada 35 odsto, a američkoj 23 odsto, dok evropska sirotinja iz C klase raspolaže sa pet odsto, a američka sa svega dva odsto ukupnog nacionalnog bogatstva. Da bismo još bolje razumeli u kom pravcu se kreću zapadna društva navešćemo podatak da je 1970. godine jedan odsto superbogataša posedovalo 10 odsto BDP, dok danas, u vreme sveopšte štednje i navodne besparice, 33 odsto BDP direktno završava na njihovim računima. Profesor Piketi upozorava da ako se i dalje nastavi ovim tempom, do 2030. možemo očekivati da se u rukama bogate elite nađe 90 odsto ukupnog nacionalnog bogatstva i da situacija tako postane identična onoj sa početka XIX veka.

DINAMIKA NEJEDNAKOSTI Piketi vrlo ubedljivo ilustruje dinamiku nastanka novih nejednakosti; po njemu, od 1945. do 1983, u tzv. zlatnom dobu (Golden Age) došlo je do sveopšte obnove i izgradnje i do nezapamćenog privrednog buma. Samim tim i do naglog ekonomskog rasta, tako da su i primanja B i C klase progresivno rasla. Zatim dolazi do stagnacije, a ubrzo i do postepenog opadanja proizvodnje. Vidimo da linije ekonomskog rasta i rasta plata počinju vrtoglavo da se spuštaju, ali istovremeno se javlja i svojevrsni paradoks: dok se plate B i C klase srozavaju, linija koja prati zarade A klase nezadrživo raste. Prevedeno na jezik brojki, to znači da su plate u proteklih dvadesetak godina uglavnom rasle za samo nekoliko procenata, dok su one najviše, koje su ranije iznosile oko 500.000 evra, danas dostigle milionske iznose. Naime, jaz između bogatih i siromašnih već je postao toliki da onaj ko je rođen bogat ili je pak to postao zahvaljujući nekom velikom nasledstvu ili bogatoj udaji/ženidbi teško može da doživi da se njegov kapital danas smanji. Štaviše, po Piketiju, taj će se kapital sam od sebe sve više uvećavati, a vlasnik će, da malim prstom ne mrdne, iz dana u dan postajati sve bogatiji. Jer, kada nastane klima koja omogućava da kapital raste brže od same proizvodnje, dolazi do paradoksa da profit od novca koji ste uložili mnogo premašuje prihode svih onih koji žive isključivo od svoga rada. Tada socijalne razlike postaju sve veće, zaustavlja se i socijalna pokretljivost, a temelji na kojima počivaju moderne zapadne demokratije, poput socijalne pravde i meritokratije, polako odlaze u ropotarnicu istorije.

odnos 1:300 Nedavno je u zemljama EU sprovedeno istraživanje na temu socijalnih razlika, a jedno od pitanja bilo je i koliko više zarađuju supermenadžeri od ostalih zaposlenih. Većina anketiranih odgovorila je da je odnos 1:30 i to, naravno, u korist svemoćne menadžerske kaste. Odgovor bi bio tačan da se još uvek nalazimo u 1960. s obzirom da je ovaj odnos sada 1:300. Zapadni top-menadžeri danas zarađuju najmanje dva miliona evra godišnje: dakle 5.500 evra dnevno, dok su oni iz finansijskog sektora još bogatije nagrađeni. Tako je 25 menadžera jedne investicione banke sa Vol Strita u 2013. zaradilo po milijardu dolara, 82 menadžera italijanske banke „Intesa Sanpaolo“ te iste godine podelilo je tortu od 41 milion evra, i to samo na ime božićnog bonusa. Luka Kordero di Montecemolo, bivši menadžer „Ferarija“, nedavno je dobio ček na 27 miliona evra, uz doživotno mesečno izdržavanje od 58.000 evra. Situacija u „globalističkom kineskom raju“ je još drastičnija: godišnja plata Tima Kuka, generalnog menadžera „Epla“, u 2011. iznosila je 378 miliona dolara. Dobro, ništa čudno za menadžera njegovog ranga da ne sledi šokantan podatak da je radniku „Fokskoma“ (kineska fabrika i partner „Epla“ gde se sklapaju ajfon i ajpod) potrebno 60.000 godina rada da bi zaradio taj novac.
Međutim, i ako niste neki „vuk sa Vol Strita“ i moćni supermenadžer, i za vas ima nade da kročite u ekskluzivnu A klasu a da, pritom, čak ništa ne radite. Dovoljno je da dobijete neko veliko nasledstvo, ogromnu premiju na lotou ili da se bogato udate/oženite. Piketi navodi jedan konkretan primer: 1909. Ežen Šiler izmislio je boju za kosu i to je bio početak kozmetičke imperije „Loreal“. Bogatstvo njegove kćerke i jedine naslednice, Lilijan Betankur, u periodu od 1990. do 2010, sa dve, naraslo je na 25 milijardi evra. Gospođa Betankur u svom dugom životu nikada ništa nije radila, ali se njen kapital sam od sebe uvećavao, i to u proseku za 13 odsto godišnje. Ali, naslednica „Loreala“ nije usamljen primer za bogaćenje bez rada i truda. Prošle godine naslednici „Fijata“, porodica Anjeli, podelili su između sebe 150 miliona evra samo na ime dividendi, Silvio Berluskoni je dobio milijardu evra isto na ime dividendi svog „Fininvesta“. Nekoliko naslednika italijanske pop zvezde Luča Dale godišnje dele 500.000 evra samo od autorskih prava.
Običan svet, onaj koji je primoran da radi sve više, i to za sve manje novca, a sa vrha mu se već godinama strogo poručuje da i dalje mora da „steže kaiš“, naivno misli da se na vrhu finansijske piramide nalaze filmske zvezde, fudbaleri, pevači i ostali selebritiji koji žive pred publikom i bahato se razmeću svojim luksuznim životom. Međutim, ako pogledamo zarade anonimne gospode sa vrha finansijske piramide, ispada da je Leonardo di Kaprio, jedna od najbolje plaćenih holivudskih zvezda, sa svojih 30 miliona dolara godišnje − prava sirotinja.

[restrictedarea]

IZLAZAK IZ TUNELA Marko je mladi i talentovani slikar, diplomirao je sa najboljim ocenama na prestižnoj milanskoj Likovnoj akademiji „Brera“ i bio velika nada svojih profesora. Kaže da nije potpuno odustao od svojih snova, ali već pet godina, umesto da se bavi umetnošću, preko dana radi u jednom kol centru, a uveče u kafiću. Nema svoj stan, nema bogate roditelje i rođake, a od nečega mora da se živi. Sa svojim primanjima jedva uspeva da plati stanarinu i da nešto skromno pojede. Njegov mnogo manje talentovani kolega sa klase već je imao četiri izložbe i njegova karijera je u usponu. Ali, kolega je rođen u bogatoj porodici: ima dosta novca i vremena, tako da slobodno može da se prepusti umetničkoj inspiraciji.
Možda ova kratka priča iz života može da pojasni zašto Piketi savetuje da se vratimo čitanju Balzaka i Džejn Ostin. Jer, nema neke velike razlike između siromašnog studenta Rastinjaka koji životari u sirotinjskom pansionu madam Voker i Marka iz naše priče. Razlika je možda jedino u tome što se Marko još uvek nada, dok je ambiciozni Balzakov junak odmah shvatio da mu je pametnije da se okane truda i učenja i da je njegova jedina šansa za izlazak iz bede ženidba sa bogatom naslednicom.
Možda ova ista kratka priča iz života može i da „probudi“ sve one koji skeptično komentarišu Piketijeve teorije, tvrdeći da on, ipak, malo preteruje kada nas plaši da smo na dobrom putu da se ponovo pretvorimo u društvo bogatih i dokonih rentijera i sirotinje koja skapava od rada i jedva preživljava.
U svakom slučaju, Piketijev apel političarima da prestanu da štite i nagrađuju bogate, a kažnjavaju i uništavaju siromašne niko još nije ozbiljno shvatio. A još manje njegov predlog da je za „izlazak iz tunela“ potreban drastičan rez: uvođenje supertakse od 50 odsto na sva velika bogatstva i predviđanje strogih kazni za sve utajivače. Naravno, ukoliko hoćemo da „izađemo iz tunela“.

EU je institucija u kojoj je sve pogrešno

Razgovarala Marina Muštović

Besmislica je što se konstantno insistira na kompetitivnosti evropskog tržišta rada, i to tako što će se evropskoj radničkoj klasi oduzeti sva prava i smanjiti ionako mizerne plate. Ponavljam: Evropa nije siromašna!

Da je posle Njujorka, Londona, Pariza, i Milano zahvatila „Piketi groznica“, uverio se autor ovog teksta na promociji Piketijeve knjige „Kapital XXI veka“. U ogromnom mermernom holu Univerziteta „Bokoni“, tog 8. oktobra, pola sata pre početka predavanja tiskalo se na stotine ljudi: studenti, profesori, poznati intelektualci, bankari, biznismeni, novinarske TV zvezde, ali i običan svet − svi su došli da vide i čuju „novog Karla Marksa“.

Predavanje je najzad počelo i na sceni se pojavio skroman momak u farmerkama i crvenom džemperu. Posle uvodne reči domaćina, profesora i ekonomskog analitičara, Tita Boerija, Piketi je pozdravio okupljene i otpočeo svoje izlaganje objasnivši prvo šta ga je potaklo da napiše ovu neobičnu knjigu: Pomislio sam da su teme kojima se već godinama bavim, kao što su bogatstvo, preraspodela tog istog bogatstva i društvene nejednakosti, suviše značajne i aktuelne da bi se prepustile isključivo ekonomistima i političarima. Potrebna je, dakle, knjiga koju će svi razumeti, jer se ovde ne radi samo o teorijskim raspravama o novcu već o konkretnim problemima i posledicama koje ti problemi mogu da prouzrokuju i da tako utiču na sudbine miliona ljudi. Cilj je bio da napišem knjigu koja je pristupačna svima. To je moj skromni doprinos demistifikaciji i demokratizaciji svega ovoga što nam se danas dešava. Jer, s obzirom da problemi društvenih razlika i javnog duga nisu od juče, smatram da puno toga možemo da shvatimo ako sve sagledamo iz jedne istorijske perspektive.

Piketi je zatim detaljno izložio svoju teoriju o društvenim razlikama a onda kroz konkretne primere i centralnu ideju svoje knjige: Kada ekonomski rast stagnira, bogati će se sve više bogatiti, s obzirom da im sistem omogućava da profit od kapitala koji poseduju mnogo premaši zarade od svakog vrednog i poštenog rada. Usledilo je vrlo detaljno matematičko dokazivanje i grafičko ilustrovanje teza koje je izneo u svojoj knjizi i na kraju, upozorenje da ukoliko se pod hitno nešto ne promeni, preti opasnost da se pretvorimo u društvo bogate i dokone manjine i siromašne i izrabljivane većine. Odnosno, da smo na dobrom putu da se vratimo u ona vremena koja su Balzak i Džejn Ostin, a njih, inače, u svojoj knjizi često citira, vrlo plastično opisali. Piketi je svoje izlaganje završio savetujući prisutnima da ponovo pročitaju klasike: Da bismo shvatili današnju situaciju i svoju blisku budućnost, možda nam upravo Balzak danas može više pomoći od svih „eksela“ i ekonomskih eksperata zajedno.

Po završetku predavanja, profesor Piketi, koji je iste večeri putovao za Rim, ljubazno je pristao da odgovori na nekoliko pitanja.

U Milanu je još uvek u toku sastanak evropskog vrha, a tema je upravo rad i ekonomski rast. Došlo je i do žestokih sukoba demonstranata i policije. Šta vi mislite o politici štednje i reformama Zakona o radu kao pokušajima da se izađe iz krize i pokrene ekonomija?

Mislim da je to katastrofa! Italija sve dublje upada u recesiju i to upravo zbog rezultata te pogrešne austerity politike koju je primenila. A još je veća besmislica što se konstantno insistira na kompetitivnosti evropskog tržišta rada, i to tako što će se evropskoj radničkoj klasi oduzeti sva prava i smanjiti ionako mizerne plate. Ponavljam: Evropa nije siromašna! Ali je zanimljivo da nikome ne pada na pamet ni da zaviri u „zlatni Olimp“, odnosno zaštićeni svet onih superbogatih, a kamoli da ga dotakne.

Dakle, radi se o svojevrsnom paradoksu: novca ima, a političari uporno ponavljaju da moramo da štedimo, da „stežemo kaiš“ i da otplaćujemo dugove?

Novca ima. Ima ga više nego ikada u istoriji. Kapital kojim danas raspolaže Evropa neuporedivo je veći od njenog duga. Ali, sav taj novac se nalazi u privatnim rukama, a radi se o iznosu koji odgovara šestogodišnjem evropskom BDP, dok je, na primer, 1950. godine ta vrednost odgovarala dvogodišnjem BDP. Paradoks je u tome da danas imamo manjinu prebogatih građana i siromašne i prezadužene države! I što se uporno insistira da cenu za pogrešnu politiku plaćaju upravo oni koji su najmanje krivi – oni koji najmanje imaju. Bilo bi logično da onaj ko najviše ima najviše i plaća jer to je elementarno pravilo socijalne pravde.

Ko je kriv za ovakvu situaciju?

Evropska unija je institucija u kojoj ništa ne funkcioniše. Sve je pogrešno. Nema jedinstvene ekonomske politike, nema jedinstvene fiskalne politike. Imamo 27 različitih ekonomskih zakona, jednu zajedničku valutu i 18 različitih fiskalnih zakona. U Uniji vlada takmičarski duh − svaka zemlja članica vuče na svoju stranu. O kakvom rivalstvu se ovde radi, najbolje vidimo na primeru smanjivanja poreske stope na poslovanje moćnih multinacionalnih kompanija: u Americi moraju da plate porez od 35 odsto, a u Evropi, gde su porezi za građane i mala preduzeća mnogo veći nego u Americi, izašlo se u susret ovoj gospodi sa poreskom stopom od 20 odsto. Velike korporacije su postale toliko moćne da nacionalnim evropskim vladama mogu da nameću sve što im se prohte, tako da su neke zemlje, samo da im se dodvore, već samoinicijativno snizile poresku stopu na 15 odsto. A ovaj aksiom je vrlo jednostavan: ako dopustimo da korporacije plaćaju mali porez, onda ćemo morati da ga povećavamo na nekoj drugoj strani. Na primer: povisićemo porez na rad, porez na potrošnju, a tako sigurno nećemo uvećati ekonomski rast i izboriti se sa nezaposlenošću. Sad se vi sigurno pitate kako je to moguće. Jednostavno, danas u Evropi nema adekvatne političke vlasti koja je sposobna da parira velikim korporacijama i da stane na put njihovim ucenama.

Da li ste možda postali evroskeptik?

Ne, naprotiv. Volim Evropu, volim Francusku, vratio sam se iz Amerike (prof. Piketi je dve godine predavao ekonomiju na bostonskom MIT, p. a.)  jer želim da živim u Parizu, u Evropi. Beskrajno verujem u Evropu, ali ne u ovakvu Evropu disciplinovanih birokrata bez vizije, već u Evropu sa ozbiljnim demokratskim institucijama, ozbiljnim i demokratski izabranim liderima i poslanicima koji zastupaju interese građana. I rade konkretne stvari za dobrobit zajednice. A pre svega, želim Evropu koja ima svoj jasno zacrtan put, Evropu koja se ne boji i hoće i ume da odlučuje. Dosta smo se naslušali pričica o evropskom snu i „Sjedinjenim evropskim državama“. Sada nam treba nešto mnogo više od lepih reči i praznih obećanja.

Vratimo se na vašu knjigu. Tvrdite da se vraćamo u 19. vek kada je kapital rastao brže od same proizvodnje i doveo do eksplozije velikih socijalnih razlika. Znači li to da su ugroženi temelji na kojima počivaju moderne zapadne demokratije, odnosno meritokratija i socijalna pravda?

Mi se već 20-ak godina udaljavamo od onog srećnog 30-godišnjeg posleratnog perioda, kada je vladao optimizam a ekonomija beležila veoma visoke stope rasta. Tada smo imali i ozbiljne političare – vizionare, a društvo je svim vrednim i sposobnim ljudima pružalo šansu da rade i zarade. Došlo je do drastičnog smanjenja socijalnih razlika. Ali, ne zaboravimo da je to, ipak, bio istorijski izuzetak kojem su prethodila dva svetska rata! Sve do kraja 19. veka bilo je sasvim normalno i prirodno da ništa ne radite i da udobno živite od dobre rente. Radio je samo onaj ko je morao, a to je bila sirotinja. Danas se, na žalost, opet vraćamo u kapitalizam u kojem odlučujući faktor postaje novac, odnosno novac koji već imamo, jer su šanse da se nešto zaradi i stvori minimalne. Dakle, nikoga više ne interesuje koliko vi znate, vredite, možete i hoćete. Bogatstvo manjine se uvećava samo od sebe, novac koji je u igri zaista je ogroman.

Večeras ste rekli i da je društvo već strogo podeljeno na klase i da je  jedina šansa da neko ko je siromašan uspe u životu, upravo kao u Balzakovim romanima, bogata udaja ili ženidba. Ne čini li vam se da meritokratija ipak postoji, s obzirom da mladi supermenadžeri danas zarađuju milione dolara?

Ti supermenadžeri su posebna priča. Oni su tako bogati zato što sami sebi određuju plate. U poslednjih 20 godina njihova primanja su toliko porasla da za ostale ne ostaje ništa. I koji je pozitivni efekat od toga što oni zarađuju milione? Ja vidim jedino da se na taj način još više produbljuju socijalne razlike. Inače, da se razumemo: da biste postali top-menadžer, vi prvo morate da završite elitne i vrlo skupe škole, a to je za nekog bez novca danas nezamislivo. Osim toga, problem o kojem govorim u svojoj knjizi tiče se isključivo većine stanovništva; dakle onih 90 odsto koji nisu ni superbogataši, ni supermenadžeri. A ipak zaslužuju da im se pruži šansa.

[/restrictedarea]