Potemkinovo selo na Potomaku

Piše Dragan Filipović

Nijedna država ne može postići odgovarajući nivo kulture, civilizacije i napretka… dok god je Indijancima dozvoljeno da ostanu… “Martin van Buren, osmi predsednik SAD, 1837.”

Kada je krajem 18. veka grad Vašington na reci Potomak naseljen u istočnom delu novoformiranih Sjedinjenih Američkih Država, njegovi osnivači su Republiku čija je on prestonica zamišljali kao jarki svetionik koji odražava slobodno društvo gde su svi jednaki, i koje će privlačiti potlačene i izmučene narode u Novi svet. Umesto toga, Vašington se razvio u Potemkinovo selo u kojem se monolitska politička struktura i totalna kontrola društva prodaju kao demokratija i sloboda, i ako bi trebalo svima da bude jasno da demokratska nacija ne može biti osnovana na genocidu desetine miliona Indijanaca i izgrađena na leđima miliona afričkih robova, koja je poslednjih stotinak godina u permanentnom ratnom stanju i čiji narod u Kongresu zastupaju dve političke stranke koje se ne razlikuju u svojoj odbrani sirovog i surovog kapitalizma. I sam Hitler je u svojoj knjizi „Majn Kampf“ izrazio divljenje birokratiji u Vašingtonu koja je uspešno rešila „problem“ domorodaca i tako otvorila nužna prostranstva za ekspanziju belih kolonijalista prema Zapadu, nalik na Lebensraum koji je Hitler vek kasnije zahtevao za Nemce u zemljama istočne Evrope.

UMOR NARODA Predstojeći izbori 4. novembra za Kongres su prima facie dokaz potpune odsutnosti demokratije u Vašingtonu. Prema sondažama tek 13 odsto Amerikanaca ima poverenje u njihove poslanike u Vašingtonu i samo trećina planira da izađe na izbore, a razlog za tu apatiju je jednostavan. Prošlog meseca je predsednik Obama svojeručno naredio napad na Siriju, što predstavlja osmu američku vojnu agresiju na jednu zemlju u poslednjih petnaest godina. U slobodnom društvu bi to bila glavna tema rasprave među političkim strankama, a biračima bi bio pružen izbor između kandidata koji podržavaju rat i pobornika mira.  Kongres je, po saveznom ustavu, jedino telo koje može da proglasi rat i dozvoli finansiranje vojnih dejstva, ali je poslednjih godina abdiciralo to pravo u korist predsednika i egzekutive, aparat koji se de facto ponaša kao diktatura, van kontrole zakonodavnih i sudskih institucija.

Američki narod, umoran od ogromnih finansijskih i ljudskih troškova beskrajnih ratova, tako nema kome da se okrene da bi izašao iz začaranog kruga i neizbežne silazne putanje koju ti konflikti prouzrokuju – sve veća beda i pogoršanje životnih uslova i ogroman jaz između bogatih i siromašnih. Socijalna i ekonomska nejednakost je dostigla nivo neviđen od pre Velike depresije tridesetih godina, pokazuju podaci Američkog biroa za cenzus. Umesto ekonomskog oporavka i veće ravnopravnosti koje je Obama obećao na izborima pre šest godina, subvencije Vol Stritu u iznosu od preko dve hiljade milijardi dolara su isplaćene iz Federalnih rezervi dok su istovremeno socijalni programi srezani i narodu naloženo da zategne kaiš zbog krize. Najbogatijih 0,5 odsto stanovnika danas kontroliše 35 odsto bogatstva zemlje, dok u siromaštvu živi 48 miliona Amerikanaca, od čega 17 miliona dece.

To ne uzbuđuje previše njihove poslanike u Vašingtonu pošto je većina postigla status multimilionera – imovina najbogatijeg, Darela Ise is Kalifornije se procenjuje na 600 miliona dolara – koji teško mogu imati empatije za muke prosečnog Amerikanaca koji godišnje zarađuje 28.000 dolara u zemlji gde su poreske obaveze sve veće da bi se zasitila vojnobezbednosna mašinerija, a usluge države sve slabije.

[restrictedarea]

VRLI KONGRESMENI Umesto bavljenja egzistencijalnim pitanjima za njihove birače, kongresmeni se međusobno blate i bave se perifernim problemima, ali su najviše preokupirani svojim finansijama. Od kada je Vrhovni sud SAD 2010. doneo odluku da u očima zakona korporacije imaju pravo na govor kao i fizička lica i da bez ograničenja mogu da finansiraju politički diskurs, izborne kampanje su naglo poskupele. Pre dve godine je za izbore od strane svih kandidata za političke kampanje potrošeno ukupno 6,3 milijardi dolara, od čega 3,7 milijarde u trkama za Kongres i 2,6 milijarde za predsedničke izbore koji se održavaju svake četvrte godine. Da je novac, a ne politički stav, merodavan faktor za pobedu u američkim izborima govori i činjenica da u 91 odsto slučaja, kandidat koji prikupi najviše novca za svoju kampanju bude i izabran.

Prema istraživanjima antikoruptivne organizacije „CREW-Citizens for Responsibility and Ethics in Washington“ (Građani za Odgovornost i Etiku u Vašingtonu), 297 kongresmena su u prošloj fiskalnoj godini uspeli da nabace ugovore vredne 3,8 milijarde dolara organizacijama i firmama sa kojima su oni povezani, direktno ili neposredno preko članova porodice.

Da bi taj neuravnotežen sistem opstao uveden je sistem represije i potpunog nadzora koji, kao što su svedočili Džulijan Asanž, Edvard Snouden i mnogi drugi, ima nizak prag tolerancije prema bilo kakvom vidu otpora postojećem režimu. Takozvani Patriotski ukaz je antidemokratski zakon izglasan neposredno posle napada 11. septembra 2001. koji se sastoji od 2.200 stranica, ali Kongresu nije bila pružena mogućnost da ga pred glasanje pročita, a još manje raspravlja o drakonskim merama predviđenim tim aktom. Taj zakon ugrožava mnoštvo ustavno zagarantovanih građanskih prava koja su u najvećoj meri oduzeta i pretvorena u privilegije koje država sada može oduzeti po želji: pravo na slobodu govora, mirno sakupljane u javnosti, privatnosti ličnih i poslovnih podataka i komunikacija, kao i nepovredivost kuće i imovine.

Nedavni slučaj kada je policija ubila nenaoružanog crnog tinejdžera u gradu Ferguson, Misuriju koji

je prouzrokovao velike nerede, nije više izuzetak u Americi već odraz rastuće domaće represije. Samo u  septembru, policajci su širom zemlje ubili 77 osobe, a oni retko odgovaraju za svoja dela pošto uživaju skoro potpuni imunitet. Razlog za to je želja da se stvori jaz između policije i naroda da bi, u slučaju očekivanih većih nereda, zastupnici reda i mira zauzeli stranu političke elite. Lokalni policajci sada redovno dobijaju antiterorističku obuku i vojnu opremu uključujući tenkove i oklopna vozila.

NOVE  DOZE – PSIHOZE Još od Rimskog doba je poznato da se nesigurna populacija lakše kontroliše i da svaka diktatura mora skrenuti pažnju od sopstvenih nedela, pa su se redovno fabrikovali spoljašnji neprijatelji i krize. U slučaju Amerike tu ulogu je ranije imao komunizam, dok je danas državni neprijatelj islamski terorizam, a za dodatnu dozu psihoze u narodu se staraju veštački prouzrokovane panike oko epidemija i bolesti kao što su razni gripovi i virusi SIDE i Ebole.

Ova manipulacija javnog mnjenja je moguća zahvaljujući tome što samo šest kompanija upravljaju nad većinom štampanih i elektronskih medija u zemlji: „Tajm Vorner“, „Volt Dizni“, „Vijakom“, „Njuz Korp.“, „CBS“, i „NBC Univerzal“. Ti konglomerati  su usko povezani sa vojnoindustrijskim strukturama i Vol Stritom, u čijem je interesu da se održi iluzija da se u zemlji ne dešava ništa vanredno.

Slika Amerike kao dobrotvorca koji širi toleranciju, mir i demokratiju u svetu je decenijama uspešno propagirana zahvaljujući Holivudu i koordinisanoj medijskoj kampanji za vreme hladnog rata kada je, u poređenju sa sovjetskom diktaturom, svaki malo otvoreniji politički sistem delovao idilično. Međutim, posle brojnih nelegalnih ratova i globalne ekonomske krize koju je Amerika prouzrokovala, ta iluzija se raspada i carevo odelo svima postaje vidljivo. Danas je očigledno da Lebensraum za Vašington nije limitiran na američki kontinent već se odavno proširio na ceo svet. Posle puča u Ukrajini i rata u Siriji sledi Iran, a Vašingtonov najviši cilj je identičan sa onim koji su svojevremeno imali nacisti – opkoliti Rusiju i zaposesti njene resurse.

„Nijedan režim koji kani da istrebi drugi narod neće otvoreno deklarisati tu nameru, pošto je taj cilj postavljen u samoj operaciji sistema eksterminacije. Naprotiv, dejstvo postavljenog sistema za ubijanje je dovoljan dokaz tog cilja, a time što je selidba osoba u uslovima zaraznih bolesti i smrti organizovana od strane jedne vlade, kada su ti zločini skrivani od nadzora ostatka sveta, može se slobodno tvrditi da je režim nameravao da uništi taj narod i da je kriv pred svetom za zločine protiv čovečanstva“, rekao je Robert Džekson, glavni američki tužilac na Nirnberškom procesu, 1946. i time nesvesno optužio i sopstvenu zemlju za genocid.

[/restrictedarea]