Parade ponosa

Piše Nikola Vrzić

Ako su nas beogradske ulice 28. septembra podsetile na okupaciju Beograda, hoće li nam 16. oktobar doneti oslobođenje? Ovo vreme između dve parade, Parade ponosa i Vojne parade, jedne koju moramo i druge koju želimo, pokazuje svu mučninu položaja u kojem se raspamećena Srbija danas nalazi

Mali Nemanja ima šest i po godina i cerebralnu paralizu. Za lečenje matičnim ćelijama potrebno mu je 201.960 dinara. Trogodišnji Đorđe pati od Larsenovog sindroma, svestan je, ali na aparatima mora da bude 24 sata dnevno. Da bi izdržao narednu godinu, potrebno mu je 750.000 dinara. Pavle je pre tri godine rođen u Kosovskoj Mitrovici. Ima cerebralnu paralizu. Za transplantaciju matičnih ćelija u Kijevu nedostaje mu još 756.359 dinara. Vasilije ima 11 godina. Da ne bi oslepeo, nužna je terapija koja košta 118.000 dinara, koje njegovi roditelji nemaju. Braća Mladen i Kristijan boluju od teškog oblika distrofije mišića, zbog koje je stariji brat u kolicima od svoje sedme godine. Dve hiljade evra za biopsiju mišića u Institutu Ricoli u Bolonji pružile bi mu nadu. Desetogodišnjoj Anđeli iz Zemuna je, za lečenje bolesti SMA tipa 2, potrebno nešto više od milion dinara. Nikola boluje od urođenog oštećenja kičmene moždine; za nastavak lečenja potrebno mu je 1.994.830 dinara. Janja je napunila sedam godina ali nije krenula u školu. Ima tumor na hipofizi, ne vidi i može da se kreće samo uz pomoć roditelja. Posle dve operacije pojavio se recidiv tumora i potrebna joj je još jedna operacija. 3.780.280 dinara. Mala, petogodišnja Emilija ne može sama ni da sedi, ni da hoda, ni da priča, ni da jede. Za lečenje cerebralne paralize potrebno joj je još 1.098.505 dinara. Novac za lečenje neophodan je i osmogodišnjoj Anastasiji, i šestogodišnjem Mihajlu, i trogodišnjoj Lani, i njenom vršnjaku Draganu, i Urošu, i Iliji… Novac sakupljaju znani i neznani dobrotvori, novca nema dovoljno za sve. Država je za LGBT Paradu ponosa u nedelju 28. septembra potrošila barem milion evra. Taj milion bio bi i više nego dovoljan za (iz)lečenje sve ove dečice. Ali je potrošen na LGBT skup koji je čak i LGBT zajednica bojkotovala.

 

PARADA PRITISKA I UCENE O tome već i brojke dovoljno govore. LGBT aktivisti često ističu tvrdnju da ove populacije (lezbejke i gej i oni neodlučni, biseksualni i transrodni) ima oko 10 procenata u odnosu na čitavu populaciju. Ukoliko je ova tvrdnja tačna, u njoj je sadržan sav fijasko nedeljne manifestacije; 10 odsto stanovništva dvoipomilionskog Beograda je 250 hiljada ljudi, a na Paradi ponosa bilo je, ukupno, hiljadu do hiljadu i dvesta ljudi, kako navode i sami organizatori. Ukupno, zato što je među njima bilo i stranih ambasadora i domaćih političara, i njihovih svita, i radnika tih ambasada kojima je učešće na paradi, kako su izvestili mediji, bilo radna obaveza, i novinara i foto-reportera i policije u civilu i gostiju iz inostranstva, što će reći da je autentičnih LGBT-ovaca bilo, u najboljem slučaju, tek nekoliko stotina. U odnosu na 250 hiljada. „Parada nije događaj koji podržava većina LGBT osoba u Srbiji“, priznala je, uostalom, svojevremeno i Mirjana Bogdanović, izvršna direktorka Gej-strejt alijanse, koja je aktivno učestvovala i u ovogodišnjoj paradi. „Nas se gej parada apsolutno ne tiče, jer ona odavno nije naša. Ona je kidnapovana!“, objasnio je preko svog bloga i gej aktivista Predrag Azdejković, uz poruku: „Zato, dragi moji, eto vam nedelja pa paradirajte… Ja ću da bludničim sa mojim dragim i da pokušavamo da ostanemo u blagoslovenom stanju i da se kao i svi sobni pederi borim protiv bele kuge, kako znam i umem!“

No vratimo se temi. Ako dakle LGBT parada nije organizovana zbog LGBT osoba i njihovih zahteva – a poprilično je očigledno da nije – zbog čega jeste organizovana? Aleksandar Vučić, premijer Srbije, ustvrdio je: „Mi nismo ovo uradili zbog EU, već zbog Ustava, zakona i poštovanja prava svih, naš posao je da zakone i Ustav sprovodimo, ma koliko ne bilo lako i to dolazilo u koliziju sa našim uverenjima.“ Ustav Srbije, u pismu organizatorima nedeljne parade, spomenuo je i EU namesnik u Srbiji Majkl Devenport: „Želim da potvrdim da će Delegacija EU kao i do sada nastaviti da nudi podršku ostvarenju načela da svako, uključujući i LBGTI zajednicu („I“: interseksualni, tj. hermafroditi; prim. aut.) ima pravo na slobodno okupljanje na miran način. To bi pravo svakako trebalo da se ostvaruje u skladu sa Ustavom Srbije.“ I britanski ambasador u Beogradu Denis Kif: „Vlada Srbije je omogućila svim građanima da uživaju prava koja im garantuju Ustav i zakoni.“

I tim bi se tvrdnjama – da je parada organizovana zbog Ustava Srbije i zbog ljudskih prava – možda i poverovalo da na poštovanje Ustava Srbije ne pozivaju isti oni koji ga na Kosovu i Metohiji bezobzirno gaze, i da se na poštovanje ljudskih prava ne pozivaju oni koje gaženje ljudskih prava – od masovnog spaljivanja u Odesi do masovnih grobnica Donjecka i Luganska, na primer – nimalo ne zanima. Pri čemu je borba za ljudska prava ili univerzalna, ili je nema uopšte. Selektivna borba je otuda najobičnije, lažljivo licemerje.

[restrictedarea]

I možda bi se, i pored ovoga, pravdanju Ustavom Srbije i ljudskim pravima ipak poverovalo da na čelu povorke u nedelju nisu bili ambasadori EU i SAD u Srbiji, Majkl Devenport i Majkl Kirbi. Zašto? Zato što je, što se EU tiče, u izveštaju šefice EU diplomatije Ketrin Ešton 22. aprila 2013. godine navedeno: „Pripreme za beogradsku Paradu ponosa 2013. otpočele su. Ta nastojanja trebalo bi dalje da se razviju i da budu podržana vidljivim preuzimanjem političke obaveze kako bi se promovisala bolja inkluzija i zaštita LGBT populacije i poboljšala tolerancija i razumevanje u čitavom srpskom društvu… (Evropska) Komisija će u potpunosti upotrebiti sva sredstva koja ima u svim fazama procesa pristupanja, a posebno (…) u vezi sa poglavljima o pravosuđu i osnovnim pravima i pravdi, slobodi i bezbednosti.“ Dok je potpredsednik SAD Džozef Bajden 24. juna ove godine, na okupljanju američkih i međunarodnih zastupnika gej prava u Vašingtonu, rekao da je „predsednik Barak Obama naložio diplomatiji SAD da promoviše prava lezbejskih, gej, biseksualnih i transrodnih muškaraca i žena širom sveta“, dodavši čak da je promocija ovih prava postala „prioritet“ američkim vladinim agencijama. Štaviše, pripretio je „državama koje ne unaprede zaštitu LGBT osoba“ − „Postoji cena koju ćete platiti zato što ste nehumani“.

Što će reći da, kao što nema veze sa željama ovdašnje LGBT zajednice, ovonedeljna LGBT parada nema veze ni sa poštovanjem Ustava Srbije i brigom za ljudska prava, već predstavlja ispunjenje naloga/zapovesti/pretnje Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država.

Baš kao na naslovnoj strani „Blica“, tog glasila evroatlantske želje za okupacijom Srbije, od ponedeljka 29. septembra: „Zadatak izvršen. Parada ponosa prošla bez incidenta.“ Ili, kao što javlja „Dojče vele“ pod naslovom „Prajd samo zbog EU?“: „Na primedbu koja se takođe mogla čuti da je Prajd morao biti organizovan pre svega zbog Brisela i evropskih integracija Srbije, član Organizacionog odbora Prajda Goran Miletić kaže da su vlasti „u organizaciji Prajda i zaštiti njegovih učesnika prepoznale neki svoj interes. Prepoznale su da država može imati i te kako koristi ukoliko Prajd bude normalno prošao, tačnije, upravo onako kako je prošao danas. Naravno da to na kraju ima neke veze sa Evropskom unijom.“ A i već citirani Predrag Azdejković, pitajući se „čija je gej parada?“, odgovara: „To je parada međunarodne zajednice koja pritiska Srbiju, nevladinih aktivista za ljudska prava kojom pokazuju univerzalne vrednosti, države Srbije kojom šalje signale Evropskoj uniji…“

 

OKUPACIJA SIMBOLIKE Drugim rečima, oni koji su Srbiji uveli sankcije, bombardovali je, oteli joj deo zemlje, ekonomski je načisto upropastili tranzicionom ekonomijom MMF-ovske destrukcije, sada su je naterali i da održi LGBT Paradu ponosa. I zato ne čudi što je Beograd 28. septembra 2014. mnoge podsetio na Beograd 12. aprila 1941. godine, kada su nemačke okupacione trupe ušle u naš grad da ga okupiraju. Puste beogradske ulice i tada i sada, cevi uperene protiv većine stanovništva, a ne u njegovu zaštitu, trupe iza tih cevi koje su onomad, uprkos toj većini stanovništva, pustim beogradskim ulicama marširale u zelenim uniformama Vermahta a danas – eto i jedne razlike – odevene u dugine boje… Pokoravanje naše države odigralo se i na nivou simbola; ovaj nametnuti marš održan je, naime, između zdanja Vlade Srbije i Skupštine Srbije, tih simbola državne vlasti a vlast je kapitulirala pred ultimatumom koji je dobila od onih u čije se ime u nedelju marširalo, i samo je još falilo da se na tim zgradama, umesto srpskih, zavijore zastave boja duge američke diktature. A sve u senci zgrade preko puta Vlade Srbije, zgrade Generalštaba razrušene američkim NATO bombama, da nas ćutke podseti kome to imamo da zahvalimo na ponosnom nedeljnom maršu… Pri čemu su se, da upotpune ovaj mučni utisak i dokažu nam da nas mučnina ne vara, oni koji su pre nekoliko godina i u istom ovom pohodu ponosno nosili plakat „Smrt državi“, ove godine istakli plakatima sa fotografijama patrijarha srpskog Irineja uz poruku „Milion dolara dajem da budeš moj“ i mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, uz „Nađi nekog za sebe i ljubi se satima“ ispod njegove fotografije. I niko od prisutnih političara – od funkcionera vladajuće Srpske napredne stranke do opozicione Demokratske i Liberalno -demokratske partije – na to nije reagovao, nego je sa odobravanjem i osmehom učestvovao u toj Paradi ponosa i poniženja iza cevi uperenih u sopstveni narod, i stoga ne možemo a da se ne upitamo da li ćemo, jednom kada se oslobodimo i svega ovoga a oslobodićemo se kad-tad inače nas neće biti, o njima govoriti kao o nedićima 21. veka?

Tek, zbog svega ovoga se protivljenje Paradi ponosa ne sme shvatiti kao izraz homofobije ovog društva, već, ispravnije, kao izraz otpora evroatlantskoj okupaciji Srbije. Da su pak homofobija i netolerancija prevashodni uzroci protivljenja maršu tobožnjeg ponosa, pa valjda bi se ugroženim, kao što nisu, smatrale i ostale manifestacije u protekloj Nedelji ponosa koje nisu imale ovakvu propratnu simboliku; valjda bi konstantno ugroženi bili i gej klubovi Beograda, a nisu nego normalno rade iako svako zna (ili lako može da sazna) gde se oni nalaze.

Tako da je, van ikakve sumnje, zbog svih pobrojanih razloga, održana Parada ponosa predstavljala lošu vest za onu Srbiju koja još sanja o svojoj slobodi. Jer je značila njenu (ponovnu) kapitulaciju. Dobra se pak vest, u okviru te loše, sastoji u činjenici da je parada protekla bez nereda, prebijanja i krvi, koji su obeležili ovaj pohod beogradskim ulicama 2010. godine, jer nasilje i razbijanje niko normalan ne može da poželi. I zato se nekakvom đavolskom ironijom može smatrati to što je praktično jedina, figurativno govoreći, razbijena glava protekle nedelje 28. septembra bila glava Andreja Vučića, mlađeg brata čoveka koji je verovatno i najzaslužniji što je parada uopšte održana, i što je održana (ne)očekivano mirno i uglavnom bez incidenata, dakle Aleksandra Vučića.

S tim u vezi: prekomerna upotreba sile – ispostaviće se ubrzo – pripadnika niškog odreda Žandarmerije je na objavljenom TV snimku bila i više nego očigledna. Već i samo zbog toga – zato što su pod njihovim pendrecima mogla da se nađu leđa i bilo kog drugog građanina Srbije, koji nema onako uticajnog brata – problem ne sme da se završi samo na izvinjenju i olakom objašnjenju da su policajci bili nervozni zato što su radili ono što ne žele. Ako je pak istina ono što tvrde i Andrej i Aleksandar Vučić, a nema dokaza da istinu ne govore, da su se Andrej Vučić (i brat Siniše Malog koji je takođe istom prilikom dobio batine) i njihovi pratioci uredno legitimisali i uprkos tome dobili batine, problem je mnogo ozbiljniji, poprima i političku i bezbednosnu dimenziju, i tim pre ga je potrebno razjasniti do kraja. Neka ranija iskustva sa čudnim i nezakonitim ponašanjem policije koje nikad do kraja nije rasvetljeno, kao što je afera sa prisluškivanjem Vučića, predsednika Srbije Tomislava Nikolića i tadašnjeg predsednika Skupštine Srbije Nebojše Stefanovića iz 2012. godine, nažalost, izazivaju brigu da se ni sada neće otići predaleko u razotkrivanju problema i njegovih vinovnika. Istovremeno, Aleksandar Vučić javnosti duguje i odgovor na pitanje šta su pripadnici njegovog obezbeđenja (Vojska Srbije, „Kobre“) tražili u društvu njegovog brata, osim ako taj odgovor, umesto njega, već nije pružio ministar odbrane Bratislav Gašić: „To je obezbeđenje premijera, koje je sa Andrejem pošlo do kuće premijerovih oca i majke, ne kao obezbeđenje, nego kao pratnja zbog te situacije koja je prekjuče bila takva kakva jeste, prosto da ne dođe do toga, a došlo je do toga.“

 

ČEKAJUĆI SLOBODU U svakom slučaju, okupirani Beograd sada čeka oslobođenje.

Već je i najava dolaska predsednika Rusije Vladimira Putina u Beograd, u zvaničnu posetu usred zapadnih sankcija i pokušaja međunarodnog izolovanja Rusije, izazvala nervozu kod njegovih i naših evroatlantskih prijatelja. Videla se ta nervoza sasvim otvoreno i u javnosti, kada je američki ambasador Majkl Kirbi, na pitanje „Novosti“ „kako SAD gledaju na najavljene posete Putina u oktobru i kineskog premijera u decembru?“, odgovorio poprilično nediplomatski: „Naš stav o posetama kineskih i ruskih zvaničnika se razlikuje. Kinezi skoro nisu nikoga napali, a Rusi jesu. To treba imati na umu. Još nije sigurno da li će Putin doći, a ako se to desi – zašto dolazi? Zbog proslave godišnjice oslobađanja Beograda? (…) Ako je već pozvan Putin, da li su pozvani i ostali koji su učestvovali u oslobađanju Beograda?“

U međuvremenu je taj pritisak, da se odreknemo Rusa, postao još i kudikamo žešći ovog utorka, kada je, na saslušanju pred Evropskim parlamentom, novi evropski komesar za naš slučaj, Austrijanac Johanes Han koji će biti zadužen za pregovore o proširenju EU, rekao da će Srbija morati da „razmotri odluku“ da ne podrži EU sankcije Rusiji jer je  i to uslov za nastavak pregovora o članstvu u EU: „Srpskim vlastima je potrebno vreme da razmisle. Ako žele da se kreću ka evropskom članstvu, onda signali iz zemlje moraju da budu pravi. To je, dakle, na samoj zemlji da odluči i od toga će zavisiti koliko brzo će ići pregovori o članstvu.“ I pride nam je, tek da začini ovu fantastičnu ponudu da Rusima uvedemo sankcije zarad ulaska u Evropsku uniju, otkrio i da u Evropsku uniju zapravo sigurno nećemo ući u narednih pet godina a da nam se ni posle tog roka ništa ne garantuje; i da će Evropska unija izvršiti dodatni pritisak na svojih pet članica koje Kosovo ne priznaju kao nezavisnu državu kako bi se Kosovo „savitljivije i bez teških prepreka“ približilo Uniji („On kaže“, prenosi „Dojče vele“, „da postoje indikacije da bi mogli da se razmatraju koraci u pravcu ‚fleksibilnosti njihovih tvrdih pozicija‘“.) što će za nas pak samo značiti dodatni pritisak da i formalno priznamo to nezavisno Kosovo; i najavio je da će se angažovati na rasturanju Republike Srpske jer će, kako je rekao, raditi na napuštanju „dejtonske logike“ zarad nekakve „briselske logike“ koja može da znači samo stvaranje unitarne Bosne i Hercegovine kakvu srpski narod zasigurno ne želi…

Elem, sred ovakvih pritisaka i perspektiva, Vladimir Putin 16. oktobra stiže u Beograd. I biće primljen (naravno) na najvišem nivou i uz najviše počasti, i biće mu uručen Orden Republike Srbije na velikoj ogrlici, i, praktično njemu u čast, baš tog dana biće organizovana Vojna parada.

Kako to njemu u čast? Reč je o Vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu, kojoj će prisustvovati i predsednik Rusije Vladimir Putin. Stvar je, međutim, u tome što su partizanske i jedinice Crvene armije, kao što znamo, Beograd oslobodile 20. oktobra 1944. godine. Borbe za oslobođenje Beograda započele su pak 12. oktobra, a ulične borbe u samom gradu 14. oktobra. 16. oktobra 1944. godine nije se dogodilo ništa zbog čega bi Vojna parada bila održana baš na taj dan, 70 godina kasnije. Osim što se baš tog dana predsednik Rusije nalazi u poseti Beogradu.

Ovakav tretman Vladimira Putina i Rusije, osim što zaslužuje svaku pohvalu, izaziva i izvesnu, opreznu nadu da je vlast u Srbiji, osim što je sposobna za kapitulaciju kakvu smo videli 28. septembra, paradoksalno, sposobna i za oslobodilački otpor onima koji nas na kapitulaciju primoravaju. Ipak, pre nego što nas uhvati euforija zbog postojanja ove nade, treba imati u vidu i da je, paralelno sa prkosnim pripremama za dolazak Putina u Beograd, ministar inostranih poslova Srbije Ivica Dačić pre neki dan, posle sastanka sa zamenikom generalnog sekretara NATO Aleksandrom Veršbouom, najavio „skoro potpisivanje Indicidualnog akcionog plana partnerstva“ (IPAP) koji pak predstavlja „najviši oblik saradnje sa NATO“ a koji ne podrazumeva članstvo u tom paktu, a nekako istovremeno su i ministri pravde i policije, Nikola Selaković i Nebojša Stefanović, sa američkim ambasadorom Kirbijem potpisali sporazum koji u Srbiju dovodi agente FBI-a. Takva politika bliskog kontakta i sa Rusima i sa Amerikancima, na duže staze, nadu u nekakvu održivost ima samo pod uslovom da u dogledno vreme dođe do popuštanja napetosti između Vašingtona i Brisela s jedne, i Moskve i ostatka slobodnog sveta sa druge strane. Međutim, šta ako se, umesto da popusti, ta napetost napne još i više?

Što se pak naroda tiče, 16. oktobra 2014. imaće priliku da proslavi oslobođenje. I ono od pre 70 godina i, simbolički, ovo koje nam je ponovo, sada preko potrebno. Praznim beogradskim ulicama, kako 1941. tako i 2014, već je pokazao šta misli o svojim okupatorima. 20. oktobra 1944. pokazao je i šta misli o oslobodiocima a isto će, uvereni smo, pokazati i 16. oktobra 2014. Time će, valjda, i vlastima pokazati šta moraju da učine ako već ne žele da vladaju tuđim cevima uperenim protiv sopstvenog naroda.

A za pomoć onoj jadnoj dečici i njihovim porodicama, pogledajte sajt budihuman.rs

[/restrictedarea]