Odlomci iz Dnevnika – VIP I VIP

Milovan Danojlić

Kad me je, proletos, predusretljiva bankarska činovnica zapitala  želim li da me stavi na VIP-listu, začudio sam se i zbunio. Predlog mi je ličio na šalu, a prethodila mu je mala provera: Jesam li ja onaj M. D., pisac čija je slava i do nje doprla? Ona, doduše, nije pročitala nijednu moju knjigu, ali je njena tetka, penzionisana profesorka srpskog jezika, moja obožavateljka, često me pominje i citira, a uz to, jedna njena prijateljica je studirala sa mnom u istoj grupi, pa je i s te strane obaveštena o mojoj važnosti, i sad bi, pošto sam se pojavio na njenom radnom mestu, mogla da me uvrsti u spisak počasnih klijenata.

Hvala, nemojte, rekoh, a obrazloženje zadržah za sebe. Ono bi, ukratko, glasilo ovako. Nije to za mene, niti sam ja za jet-set. Među velikom gospodom, čak i kad su mi džepovi puni para, osećam se kao uljez, da ne rečem šugavo pseto. Što je okruženje sjajnije i bogatije, moja nelagodnost je veća, a nevesela sećanja na detinjstvo u rodnom selu i na godine gimnazijskog školovanja u Beogradu bivaju mučnija. Tamo je moja nepomerljiva osnova, njoj sam duboko odan.

Uz to, ne verujem da bi me ponuđene privilegije poštedele čekanja u redu. Ono zna da potraje i po pola sata. Zato ponesem novine i rešavam ukrštene reči. Jedanput, naiđoh na definiciju „Engleski genijalac iz 17. veka“. Do rešenja (Isak Njutn) dođoh zahvaljujući bočnim rečima. Sastavljač ukrštenice očigledno smatra da Njutn spada u jet-set svetske nauke, u very important persons, mada mi nije jasno zašto mu je prilepio  kvalifikaciju iz đačkog žargona. Genijalac je mladić koji obećava, a Njutn, Tesla i Ajnštajn su ispunili svoja obećanja.

Izbegoh, dakle, mogućnost da se upišem u red domaćih izabranika, ali ne i neprijatno osećanje da se moje kršteno ime otkinulo od onoga što jesam, od onoga kako sebe osećam, od moje unutrašnje istine, pa i od mojih knjiga, koje nemaju zavidnu prođu na tržištu. Postao sam, kako to neko sličnim povodom reče, slavan sa svoje poznatosti i poznat po svojoj slavi, čudovišni nusproizvod štampanih i elektronskih medija. Mnogi su za mene čuli, a pritom jedva znaju čime se bavim. Tako izgleda uspešnost u eposi u kojoj spoljašnjost zaklanja suštinu, gde je slika nametljivija od predmeta, i gde slava, nezavisno od ostvarenog, vodi svoj besposleni i besmisleni život. Događa se, doduše, da sretnem i ponekog istinskog čitaoca, čije sam poštovanje stekao onim što je našao u mojim knjigama, ali je takvih srazmerno malo. Te tihe, nenametljive ljude upoznajem slučajno. Oni se pokazuju kao ravnopravni sagovornici; ponekad su mudriji i obrazovaniji od mene, što nije teško biti.

[restrictedarea]

Tužno svedočenje o atmosferi  koja vlada u visokim društvenim slojevima daje Valerija Trijervajler, dugogodišnja prijateljica sadašnjeg francuskog Predsednika, u memoarskoj knjizi „Hvala za taj trenutak“. Kao novinarka Paris-Match-a, autorka je bila zadužena za praćenje zbivanja na domaćoj političkoj sceni, pa je stupila u radnu, a potom i u ljubavnu vezu sa socijalističkim kandidatom za najvišu dužnost u Republici. Prateći ga, naposletku je ušla i u predsedničku palatu, da okusi med i otrov povlašćenosti. Muku joj je, u dvadeset meseci boravka, zadavao i dvosmislen status: iako nevenčana, po vladajućoj inerciji dobila je zvanje prve dame, što je raspalilo njenu zavist prema Predsednikovoj prethodnoj prijateljici, političarki od nacionalnog značaja. Frustrirana zbog svog skromnog porekla, a gorda i častoljubiva, progutala je mnogu gorku pilulu, među kojima i kvalifikaciju jednog američkog lista da je prva dama u stvari first girl-friend (prva cura, prva dragana). Na kraju će jedan pariski tabloid otkriti da joj je i to, klimavo prvenstvo preotela izvesna glumica, i prevrtljiva provincijalka, čija je majka radila kao kasirka samoposluge u severnom predgrađu Anžea, biva, po sopstvenim rečima, najurena (répudiée) iz kraljevskog dvorca, gde je njen dragi, od trenutka useljenja, bio okružen arogantnim pajtašima iz visoke državne škole, od malih nogu usmerenim prema najvišim zvanjima.

Prevarene i napuštene žene ne bije glas nepristrasnih svedoka i odmerenih sudija, ali knjiga gospođe Trijervajler, i pored izliva osvetoljubive zlobe, obiluje nekim rečitim sitnicama. Susret različitih društvenih položaja i životnih iskustava izoštrava vid. Ono na šta je pripadnik VIP-a navikao, na šta ne obraća pažnju, posmatraču iz nižeg društvenog sloja najpre pada u oči; i obrnuto… Njen prijatelj nije najbolje upoznat sa cenama osnovnih životnih namirnica, a pošto je uobičajio da konzumira sasvim sveže meso, ono iz samoposluge, pod pritiskom upakovano u plastične kese, kad slučajno do njega dospe, baca u kantu za smeće. U govornoj navici da najsiromašnije sunarodnike, nesposobne da plate skupe zubarske usluge, naziva bezubašima (sans dents), novinarka vidi znak prezira nedostojan vodećeg socijaliste zemlje, u čemu se, možda, vara. Ta se reč dade izgovoriti i sa prizvukom simpatija, pa i nežnosti: tako ju je, u jednoj knjizi veoma naklonjenoj Srbima, upotrebio Peter Handke povodom naše, raširene krezubosti. U Srbiji je, još i više nego u Francuskoj, odlazak kod dentiste finansijski rizičan korak.

Gospođi Trijervajler je posebno teško pala opaska voljenog prijatelja o izgledu njene porodice. Na svečanom kućnom ručku, gde se okupila najšira rodbina, počasni gost joj je došapnuo da familija Masono ne izgleda baš žo-žo (jolie-jolie).Ovakvu pecku mogao je sebi dopustiti sledbenik pariske „kavijarske levice“, poznate po ljubavi prema usoljenoj ikri jesetre. Napomenimo da kilogram ove kulinarske đakonije kod „Petrosjana“ na Monparnasu košta, zavisno od kvaliteta, između 2.000 i 12.000 (dvanaest hiljada) evra.

Oštra, pa i surova prema jet-set-u koji ju je odbacio, autorka se, ovde-onde, i sama otkriva kao nesvesna žrtva izvesnih malograđanskih običaja i konvencija. Njeno devojačko prezime je Masono. Ovo, današnje, preuzela je od drugog po redu muža, s kojim je izrodila tri sina. Iz propalog braka je, pored dece, kao posebno vredan trofej iznela i muževljevo prezime, potvrdu ženske časti i legalizovanosti. Teško je danas, u Francuskoj, naći muža pa i posle bračnog brodoloma valja ponešto od njega zadržati…

… Pored ovog, anglosaksonskog, latiničkog VIP-a, postoji i naša, domaća, ćirilička varijanta. Naš je VIP skraćenica za Veze i Poznanstva; bez te formule se kod nas ne da obaviti nijedan važniji posao. To je najrašireniji, folklorni obrazac podmićivanja i korupcije. Imati svog čoveka u Opštini, u Socijalnom, na VMA, za zlu ne trebalo… Izum nije naš, primenjuje se u svim hijerarhijski uspostavljenim  društvima. Evo kako Servantes, u priči „Slavna sudopera“ (prevod H. Alkalaja) karikira sistem veza i vezica u Španiji 16. veka:

„Uzeo je novac i utešio Tomasa, rekavši mu da on poznaje u Toledu neke značajne osobe koje imaju dobre veze sa sudom, naročito jednu uvaženu kaluđericu, rođaku Korehidorovu, koja je držala Korehidora u malom prstu, a jedna pralja u manastiru ove kaluđerice ima ćerku koja je velika prijateljica sestre jednog kaluđera, s kojim je dobar prijatelj ispovednik pomenute kaluđerice; ova pralja pere rublje u hanu… i mogla bi da zamoli svoju kćer i zamoliće je, da govori sa sestrom kaluđericom da ona govori s  bratom, ovaj s ispovednikom, ispovednik s kaluđericom, i ova će biti dobra i daće jedno pisamce – to je laka stvar – za Korehidora, u kome će ga naročito zamoliti da ispita Tomasov slučaj, pa će bez sumnje biti nade za dobar ishod. Ali to pod uslovom da vodonoša ne umre i da bude dovoljno masti za podmazivanje sudija, jer ako nisu namazani škripe više nego volovska kola.“

Nesrećni   Tomas…teško će se izvući.

Navedeni odeljak kao da je prepisan iz neke burleske mog dragog prijatelja, pokojnog Aleksandra Popovića. Zamenite reč kaluđerica rečju ministarka, i tekst postaje savremen i naš. Veliki pisci su savremenici svih epoha i svih naroda, a čovek, i pored hiljadugodišnjih nastojanja, ne uspeva da promeni svoju tako nesavršenu i kvarnu prirodu…

[/restrictedarea]