Letonska slagalica

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Da li će izborna pobeda Nila Ušakova promeniti dosadašnju praksu u Letoniji da se političke snage koje zastupaju ruskojezično stanovništvo nalaze u potpunoj izolaciji i ne mogu da uđu u vladu

Na ruskim granicama, na Pribaltiku, upravo na mestu gde je NATO na svom septembarskom Samitu u Velsu odlučio da „ojača odbrambene kapacitete“, počele su da se dešavaju zanimljive promene. Letonija, mala članica EU i NATO sa oko dva miliona stanovnika, održala je u subotu parlamentarne izbore. I usred krize i histerije zbog navodne ruske agresije na Ukrajinu, letonski birači najveće poverenje (preko 23 odsto) ukazali su partiji „Saskanja“ (saglasnost, harmonija). Na njenom čelu je Rus Nil Ušakov, prvi u istoriji ruski gradonačelnik prestonice Rige i najpopularniji političar u zemlji. Iza Ušakova, sa nepuna 22 procenta, ostala je sada vladajuća stranka „Jedinstvo“, dok je skoro 20 odsto pripalo Savezu zelenih i seljaka. Tako se došlo do čudne situacije da su Letonci, u koje NATO polaže velike nade u borbi protiv Rusije, masovno glasali za stranku koju u zapadnim medijima nazivaju proruskom.

 

GREH POBEDNIKA Sada se postavlja osnovno pitanje: da li će pobedniku na izborima biti dopušteno da formira vladu i stane na njeno čelo ili će, ipak, prevagnuti već viđena nedemokratska praksa plašenja „povratkom u mračnu prošlost“. Pa će, usled toga, vladu napraviti od proverenih NATO igrača. Situacija u ovoj maloj, ali veoma značajnoj državi za bezbednost Rusije sada se prilično komplikuje. Jer, u zemlji gde Rusi zvanično čine skoro trećinu stanovništva, a 40 odsto građana kod kuće govori na ruskom jeziku – dok se njena vlada istovremeno pozicionira u središte tabora protivnika, odnosno neprijatelja Rusije – očigledno nema lakih i jednostavnih rešenja. Sve dotle dok se rusofobija podstiče spolja i proglašava za kamen temeljac „letonske državnosti“…

Po proglašenju rezultata, predsednik Letonije Andris Berzinjš dao je strankama rok od samo nedelju dana da se „dogovore“ ko će sastaviti vladu, a posle toga će proglasiti mandatara. Očigledno je da je predsednik daleko i od pomisli da automatski poveri mandat lideru najjače parlamentarne stranke. Objašnjavajući razloge takve žurbe, Berzinjš je istakao: „Jasno je da mi nemamo vremena, jer zbog predsedavanja Letonije Evropskom unijom, od 1. januara 2015, država već mora da počne sa radom na međunarodnom nivou. U našoj situaciji beskorisno je stvarati nešto što ne može da obezbedi 50 odsto glasova u parlamentu.“ Sa predsednikom se očigledno ne slaže pobednik izbora, Ušakov. On smatra da Berzinjš treba mandat da poveri njemu, kao lideru najjače parlamentarne stranke. Međutim, predsednik nema ustavnu obavezu da to učini, već mandat za formiranje vlade predaje jednoj od partija, ne obavezno pobedniku izbora.

Ušakov je već dugo pod sumnjom da je proruski orijentisan, što je prilično bizarna optužba prema čoveku koji je stoprocentni Rus. Njega su, još nekoliko meseci pre izbora, označili u medijima kao čoveka koji će „izvesti Letoniju iz NATO“ ako pobedi na izborima i postane premijer. A to je užasan greh, razume se, u zemlji čiji je zadatak da bude udarna pesnica Zapada prema Rusiji. Ili, s obzirom na njenu veličinu, bar prst te pesnice. Pobeda Ušakova, bez obzira na to da li će on postati premijer ili ne, unosi konfuziju u NATO planove. Zato ne čudi što su zapadni mediji izvestili da su letonski parlamentarni izbori „održani u atmosferi pretnje od strane Rusije“. Idući tom logikom, moglo bi se doći i do neverovatnog zaključka da su se birači u Letoniji, za demokratsku i slobodnu NATO državu, ove pretnje uplašili i pohrlili da glasaju za Ruse.

[restrictedarea]

Da li je, ipak, moguće da Ušakov dobije mandat i sastavi vladu Letonije? Poslanički mandati su podeljeni na sledeći način: „Saglasnost“ 25, „Jedinstvo“ 23, Savez zelenih i seljaka 21, Pokret „Visu Latvijai“ 17, Pokret „Od srca Letoniji“ 7 i Letonski regionalni savez 7 poslanika. Kako se procenjuje, teoretski bi Ušakov mogao da pokuša koaliciju sa Savezom zelenih i seljaka i „Od srca Letoniji“, posebno imajući u vidu da je poslednji pokret i proistekao iz „Saglasnosti“. Međutim, ta vlada imala bi tanku većinu od tri poslanika i bila bi nestabilna, dok ostale partije ne žele ni da pregovaraju sa Ušakovim. U praksi, kako ističu analitičari u Moskvi, one političke snage u Letoniji koje zastupaju ruskojezično stanovništvo (čak 40 odsto građana zemlje) ne mogu da uđu u vladu i prema njima se primenjuje politička izolacija. Da li i sada treba očekivati takav pristup, usred ukrajinske krize, sankcija prema Rusiji, a posebno imajući u vidu da će Letonija uskoro predsedavati EU? Odgovor se, izgleda, sam po sebi nameće. Treba, ipak, sagledati još neke važne aspekte „letonske slagalice“.

 

EVROPSKI APARTHEJD Ignorisanje Ušakova i njegove čiste i nedvosmislene pobede može imati dugoročne političke posledice. Tu će dodatno doprineti dva faktora. Prvo, orijentisana na zapadne centre moći, letonska privreda je praktično kolabirala tokom svetske ekonomske krize, zabeleživši čudovišne stope privrednog pada od skoro 20 odsto. I tek što se malo oporavila, usledile su evropske sankcije i ruske kontrasankcije koje opet direktno udaraju po Letoniji. I u ovom slučaju, stopa pada izvoza može iznositi oko 20 procenata. Sa druge strane, upravo je Letonija zemlja gde su ruska kultura i jezik veoma zastupljeni i tamo postoji region, Latgalija, gde su zabeležene separatističke tendencije i težnje za pripajanjem Rusiji, po modelu Krima ili Donbasa.

Uprkos svemu tome, letonska vlast već 20 godina sprovodi politiku diskriminacije ruske etničke zajednice i odbija sve razgovore na temu autonomije ili federalizacije. Škole na ruskom jeziku pretvaraju se u letonske, a u zemlji još uvek živi oko 300 000 „negrađana“, mahom ruske nacionalnosti, kojima Riga uskraćuje osnovna ekonomska i politička prava. Rusi to nazivaju „evropskim aparthejdom“. Slična praksa prisutna je i u susednoj Estoniji, a u obe zemlje odaje se počast pripadnicima SS jedinica, koji su se borili na strani Nemačke u Drugom svetskom ratu. Tako se, u svim nabrojanim elementima, mogu povući jasne paralele sa Ukrajinom. Letonija već dve decenije, od sticanja nezavisnosti, živi u svojevrsnoj psihozi, gde se svaki izbori predstavljaju kao „sudbonosni“ i kao borba za nezavisnost protiv zle Rusije, što je propagandna matrica koju besomučno koriste proameričke partije.

Međutim, nije isključeno da u datom trenutku svemu tome može doći kraj. Ušakov, kulturni i civilizovani, evropski političar, koji u poslednjih pet godina izvrsno vodi prestonicu, samo će još više dobiti na popularnosti ako mu bude uskraćen mandat za formiranje vlade. Jer, dok je centralna vlast prethodnih godina smanjivala socijalna davanja, rezala i kresala, on je povećavao na lokalnom nivou. To ga je i proizvelo u najpopularnijeg političara. Obrazovan, mlad (38 godina) magistar ekonomije sa danskog univerziteta, poliglota, socijaldemokrata koji brine o narodu, rođeni Rižanin, a opet svetski čovek – njegova politička zvezda je u usponu. Pre ili kasnije, Letonci će se konačno zamoriti od nacionalizma i iracionalne odbrane od „ruske pretnje“ i poželeće dobre i prijateljske odnose sa moćnim susedom.

Tim pre što će 40 odsto građana ove zemlje, kojima je ruski jezik maternji, uključujući i natpolovičnu većinu u tri najveća letonska grada, najtoplije pozdraviti takvu politiku. To će biti šansa i za Nila Ušakova, kome ipak ne ide na ruku činjenica da se predsednik Letonije bira u parlamentu. Konačno, politika Moskve prema ovoj državi, uprkos svim „nestašlucima“ Rige, do sada je bila više nego tolerantna. Što ne znači da će takva zauvek i ostati. U slučaju da se u Letoniji pojave NATO baze, Moskva bi njih prve raketirala u slučaju oružanog sukoba. Takođe, nema nikakvih garancija da će Kremlj još dugo trpeti diskriminaciju sopstvenih građana u Letoniji, imajući u vidu da mnogi od njih već odavno poseduju rusko državljanstvo. Već godinama postoji zagonetka da li je NATO spreman da uđe u sukob sa Rusijom u slučaju zaoštravanja situacije u jednoj od zemalja članica, poput Letonije. Narodni protest, bunt ruskog stanovništva ili njihov zahtev za federalizacijom ne bi ipak predstavljali direktan dokaz da iza toga stoji Moskva.

 

Pobeda Ušakova jeste snažan signal da se nešto ozbiljno menja na letonskoj političkoj i društvenoj sceni. Za sada, deluje kao da vlasti u Rigi, Briselu i Vašingtonu ne žele da uvaže ove poruke. Isto kao što su ignorisali slične procese u Abhaziji i Južnoj Osetiji, Donjecku i Lugansku, na Krimu. I mnogim običnim građanima Letonije je već preko glave da budu na prvoj „liniji fronta“ prema Rusiji. Neće biti veliko iznenađenje ako oni uskoro shvate da im je ruski jezik mnogo bliži od engleskog. Ako ne srcu, onda novčaniku svakako. A Nil je tu da pomogne.

[/restrictedarea]