Izbori u DSS: „Suverenizam“ protiv „neutralnosti“, uz poneki nizak udarac

Dugo su u DSS-u bili zanimljivi samo izbori sa potpredsednike – znalo se da će predsednik biti „uspešno“ izabran između jednog jedinog kandidata, neprikosnovenog Vojislava Koštunice. Posle strahovitog poraza na parlamentarnim izborima i gubljenja parlamentarnog statusa, Koštunica se povlači a Izborna skupština stranke, zakazana za nedelju 12. oktobar, mogla bi bila borba za njegovo nasleđe i protiv njega. Čak i letimičan pogled na kandidate – Miloša Aligrudića i Sandu Rašković Ivić – i njihove stavove govori da je Aligrudić čovek kontinuiteta („Koštuničin“) a da bi Sanda Rašković Ivić nešto da menja. Novost je i da je, po prvi put, kampanja unutar DSS-a vođena bez rukavica – ulog je, izgleda, toliko veliki da se javno oglasio i „čovek iz senke“ Aleksandar Nikitović.

U tekstovima koji slede najveći deo zauzima polemika iz (tradiconalno rodoljubivog) – „Pečata“, i to na relaciji Dragan Jočić-Sanda Rašković Ivić.

A. L

 

Žestoka borba pred izbore za čelnika DSS

Članovi Demokratske stranka Srbije (DSS) će u nedelju, 12. oktobra izabrati naslednika Vojislava Koštunice, a kandidati za novog lidera su Miloš Aligrudić i Sanda Rašković Ivić.

Kandidat za predsednika Demokratske stranke Srbije (DSS) Miloš Aligrudić ocenio je danas da će njegovom pobedom na stranačkim izborima „ponovo biti uspostavljeno jedinstvo“ u partiji.

U izjavi Aligrudića dostavljenoj agenciji Beta, navodi se da je njegova protivkandidatkinja Sanda Rašković Ivić unela podelu u stranku zagovarajući ideju „suverenizma“ umesto politike neutralnosti koja je u temelju DSS.

– Ovakvim svojim stavom Sanda Rašković Ivić, koju smo primili otvorenog srca iz Demokratskog centra Dragoljuba Mićunovića, dovela je u pitanje najvažnije programsko opredeljenje DSS i unela podelu u stranku – naveo je Aligrudić.

Prema njegovim rečima, zbog toga ne može biti svejedno ko će pobediti na izbornoj skupštini DSS 12. oktobra.

– Sam po sebi ‘suverenizam’ ne znači ništa, jer je svaka država suverena. Neutralnost je uži i veoma konkretan pojam koji znači ekonomsku saradnju sa svima u zajedničkom interesu, a politički i vojni blok ni sa kim. Tako se jedino može sačuvati celovitost države, povratiti poštovanje u međunarodnim odnosima i obezbediti privredni razvoj – naveo je Aligrudić.

Komentarišući stavove protivkandidata , Rašković Ivić kaže da se tu radi „o nesimpatičnim optužbama“ koje nisu tačne.

Ona kaže da osnovne delove programa DSS – protivljenje ulasku Srbije u NATO, evroskepticizam… i ostalo ne želi da menja ali da smatra da put kojim se do toga doći treba promeniti.

– Na izborima u nedelju DSS na demokratski način bira predsednika i time članstvo i delegati pokzuju svoj demokratski kapacitet – kaže Rašković Ivić.

Ona je dodala da se nada pobedi, jer je njenu kandidatru podržalo 88 odbora, a Aligrudića – 53, a da su izbori u nedelju prilika za sve u stranci da pokažu da imaju demokratski kapacitet.

(Beta/Blic, 10. 10. 2014)

Dragan Jočić: Zašto volim DSS ili Nemam ništa protiv Sande Rašković Ivić

Mi zaista volimo DSS. Zašto volimo DSS? Volimo ga jer je to naša stranka koju smo sami izgradili na dobrobit Srbije. Volimo DSS jer iskreno služimo zemlji. I volimo DSS jer je naša politika jedini i pravi put kojim Srbija treba da ide, ako hoćemo da budemo verni i dostojni naslednici svojih velikih predaka.

Za nas Demokratska stranka Srbije nije tek jedna od mnogih političkih partija. DSS nosi ideju, DSS je vrednost za koju smo svojim životima vezani. Mi koji smo tolike godine gradili DSS, koji nismo nikada od njega odlazili, koji nismo menjali političke partije, želimo da po svaku cenu sačuvamo svoju stranku. Zato smo mi uvek uz DSS, i kada pobeđujemo, i kada gubimo.

Dobro znamo da samo DSS ima političku neutralnost kao rukovodeće načelo. U političkoj i vojnoj neutralnosti su sloboda i budućnost Srbije. DSS je Srbiji podario vojnu neutralnost, DSS će Srbiji obezbediti i političku neutralnost. Mnogi po diktatu Zapada, Amerike i Evropske unije sve čine da nestane politička neutralnost sa scene Srbije. Vidimo i da se Sanda Rašković Ivić zalaže da se politička neutralnost zameni politikom suverenosti. A politika suverenosti je prazna fraza jer je svaka država suverena ako je uopšte država. Ne možemo dozvoliti da nam uzmu političku neutralnost i zamene je nekakvom politikom suverenosti. Politička neutralnost je sam život DSS, neutralnost je život Srbije.

DSS je na delu pokazao kako se uspešno vodi ekonomija. Rezultati koje je DSS ostvario kada je bio na čelu vlade Srbije ostaju nedostižni za sadašnju vlast. Kada će Srbija ponovo imati suficit u budžetu kao u vreme Koštuničine vlade? Danas se vlast kune da nećemo bankrotirati. Tako mora biti sve dok se ne okrenemo sebi i svom narodu i počnemo da vodimo računa pre svega o srpskoj ekonomiji. Srbija finansira Evropsku uniju umesto da brine o svojoj poljoprivredi i svojoj privredi. DSS zna kako, samo moramo ostati verni sebi i svojoj politici.

Poznato je svima da je DSS uvek bila stranka otvorenih i pristojnih ljudi. I kada smo bili na vrhuncu moći, primali smo sve ljude dobre volje koji su bili spremni da podrže našu politiku. Tako je i Sanda Rašković Ivić došla iz Demokratskog centra Dragoljuba Mićunovića u našu stranku. Iako je Demokratski centar bio levičarska stranka, poverovali smo da se Sanda Rašković Ivić preobratila u pravog člana DSS. Nismo joj previše zamerili ni što je bila Tadićev ambasador u Rimu, ili što želi da bude Nikolićev ambasador u Argentini. Dakle, nemam ništa protiv Sande Rašković Ivić, ali smatram da ona ne treba da bude predsednik DSS, jer predsednik DSS treba da bude najdosledniji zastupnik naše politike. A posebno ne treba to da bude Sanda Rašković Ivić jer nije za političku neutralnost DSS, već je za sasvim drugačiju politiku.

DSS je stara, dobra, isprobana partija, koja je u najtežim iskušenjima za našu zemlju pokazala da je dostojna svog postojanja. I kada smo doneli Ustav, i kada smo proglasili vojnu neutralnost, i kada smo kupili „Telekom“ Republike Srpske, i kada smo odbacili Ahtisarijev plan i otvoreno se suprotstavili Americi i EU u njihovim namerama da rasparčaju Srbiju, i kada smo sprečili odvajanje Vojvodine i njen nakaradni Statut, kada smo potpisali „Južni tok“ i kada smo još mnogo toga dobrog uradili za našu otadžbinu, mi smo uvek i jedino imali samo Srbiju na srcu i u svojim mislima. Imali smo državnika Vojislava Koštunicu i imali smo državotvorne snage da se borimo za Srbiju.

Znamo i da Sanda Rašković Ivić nije bila član Koštuničinih vlada i da, samim tim, nije neposredno učestvovala ni u jednoj od ovih velikih državotvornih bitaka za Srbiju. Možda zato ona misli da je prethodne borbe i ne obavezuju. Ali nas, članove DSS i te kako obavezuju. Ponosni smo i sledićemo pravu politiku DSS. To je jedini put oporavka i DSS i Srbije.

Sada pred nama stoji posao da izaberemo predsednika DSS, koji će naslediti Vojislava Koštunicu. Već sam rekao zašto to ne može da bude Sanda Rašković Ivić. Drugi kandidat je Miloš Aligrudić. Miloša znam od prvog dana nastanka DSS. On u DSS nije došao skoro, niti je došao iz drugih stranaka, niti je išao u druge stranke. Bio je uvek veran svom DSS. Miloš Aligrudić treba da bude novi predsednik DSS, jer je to garant da će opstati DSS i da će opstati naša politika. Siguran sam i da će Miloš voditi DSS u skladu sa načelima naše stranke, a da će na nekoj budućoj skupštini predati stranku nekom novom predsedniku DSS. Znam i da neće za malo vlasti rasprodati politiku DSS, i da neće ukinuti i zameniti naše državotvorno načelo političke neutralnosti. Miloš treba da bude novi predsednik, jer je Miloš pravi DSS.

Mi zaista volimo DSS. Zašto volimo DSS? Volimo ga jer je to naša stranka koju smo sami izgradili na dobrobit Srbije. Volimo DSS jer iskreno služimo zemlji. I volimo DSS jer je naša politika jedini i pravi put kojim Srbija treba da ide, ako hoćemo da budemo verni i dostojni naslednici svojih velikih predaka. Ako izgubimo DSS, onda nema više popravnog. Zato sada moramo glasati za DSS, za Miloša Aligrudića, koji će sačuvati našu stranku od svih znanih i neznanih nasrtaja da nestanemo kao politički faktor.

Rekao sam šta mislim i uradio sam onoliko koliko mi dopuštaju moje snage. Živeo DSS! Živela Srbija!

(Pečat, 26. 9. 2014)

Sanda Rašković Ivić: Umesto odgovora Draganu Jočiću

„Čuvaj bezazlenost i gledaj pravičnost,

Jer ima ostanka čoveku mirnom“.

(Psaltir, Katizma 5, 37)

Kada sam se kandidovala za predsednika DSS, znala sam šta me čeka. Spremila sam se da istrpim niske udarce. Uostalom, nije mi prvi put: 2003. godine prošla sam kroz medijskog „toplog zeca“, kada me je Demokratska stranka smenjivala sa mesta komesara za izbeglice.

Ovaj put, unapred sam znala da će protiv mene biti vođena prljava kampanja, čak i ko će me napadati. Ali onaj ko hoće da izađe iz naše „rđave beskonačnosti“ mora da se pomiri da bez toga ne može. Unapred sam pristala, isto kao što sam pristala da pređem preko niza drugih neregularnosti u izbornom postupku.

Čuvam bezazlenost, gledam pravičnost i ostajem mirna. Verujem u snagu političkih stavova koje zastupam. Verujem da DSS ima lepu budućnost. Svoju nadu gradim na uverenju da je reč o jednom od poslednjih stranačkih ostrva u Srbiji gde preovladava ljudska pristojnost i politička razboritost.

Samo, za takve principe i takvu budućnost treba se boriti. Kao deo toga vidim i borbu za vojnu i političku nautralnost, koja jeste legitimacija DSS i legat Vojislava Koštunice. Ali, kao kandidat za predsednika Stranke, rekla sam i to da do neutralnosti nećemo doći ukoliko je budemo čekali. Ne možemo dozvoliti sebi da samo objašnjavamo drugima šta su to vojna i politička neutralnost, već i – kako do nje stići.

Zato sam govorila o suverenizmu, političkom konceptu koji se suprotstavlja aktuelnom razarajućem procesu desuverenizacije. O suverenizmu govorim na način na koji to već rade evropski političari Marin le Pen, Najdžel Faraž ili Bernd Luke.

To što je DSS protiv ulaska Srbije u EU i NATO ne znači i da nema istomišljenike širom Evrope. Sarađivaćemo sa drugima – sličnim političkim partijama, nevladinim organizacijama, naučnim institutima i intelektualcima širom kontinenta. U našoj borbi mi nismo sami. Imaćemo saveznike, koji će umeti da cene ne samo našu principijelnost već i našu proaktivnost.

Međutim, to nam neće biti dovoljno da vratimo veru građanima Srbije u posrnulu državu. Posrnula država ne može biti neutralna. Ona može da bude samo kolonijalni posed. Vratiti veru je moguće ukoliko se oslanjamo na proverene vrednosti. Srbija će stići do neutralnosti oslanjanjem na srpsko stanovište Miloša Crnjanskog, spoljnopolitički kurs Nikole Pašića, međunarodnu aktivnost Milovana Milovanovića, geopolitičke koncepte Jovana Cvijića, pregalaštvo Dositeja Obradovića i posvećenost Jovana Sterije Popovića.

To znači i da je odbrana našeg kulturnog identiteta u direktnoj vezi sa opstankom države. To znači da se moramo usmeravati ka programima osavremenjavanja obrazovnog sistema, vođenju aktivne i sadržajne kulturne politike i poboljšavanju zdravstvenih programa. Nema jake države i organizovanog društva bez obrazovanog i zdravog stanovništva. To znači da moramo brinuti o svojim građanima, zaštititi ih i čuvati njihovo dostojanstvo, podstaći demografsku obnovu. To znači da moramo nastaviti našu bitku za Kosovo i Metohiju. Potpisivanjem Briselskog sporazuma su neke okolnosti promenjene, ali mi svoju borbu nastavljamo.

A sve to znači da će se naša neutralnost očitovati i u tome da nikad i ni po koju cenu nećemo preduzeti nikakvu akciju protiv Rusije. Aktivni princip naše neutralnosti, međutim, očitovaće se u tome što će nam srce zepsti za Rusiju, koja je u aktuelnom međunardnom sporu u Ukrajini u pravu. Ako to ne znamo i ne kažemo, kako ćemo onda reči da smo mi sami 1999. godine bili u pravu – jer isti su akteri, isti ciljevi, samo su okolnosti izmenjene.

Što više budemo sarađivali sa Rusijom, to će naša neutralnost biti izvesnija. Na kraju, neutralna Srbija može biti kičma stvaranja jednog, velikog, asimetričnog ekonomskog prostora koji bi se prostirao „od Lisabona do Vladivostoka“. A DSS može nositi tu ideju, kao što je i tokom svog postojanja nekoliko puta nosila ideje koje su anticipirale dolazeće vreme.

Takva DSS će nositi baklju promena u Srbiji, biti lider za kojim će i drugi krenuti, stub oko kojeg će se okupljati, stranka čije stavove će poštovati svaki domaćin. Takva DSS će sačuvati dugo građeni identitet, neće zavisiti od drugih niti će morati da ulazi u koalicije podvučene žutim kako bi ponovo postala parlamentarna stranka. Takva DSS će nastaviti da postoji i oblikuje budućnost Srbije.

Zašto volim DSS? Samo zato što DSS voli Srbiju više od sebe same.

(Pečat, 2. 10. 2014)

Dragan Jočić: Odgovor Sandi Rašković Ivić

Sanda Rašković Ivić nije našla za shodno da odgovori na moj tekst o kandidatima za predsednika DSS, već je svoj tekst naslovila Umesto odgovora Draganu Jočiću. I u svom tekstu ona konstatuje da se spremila na „niske udarce“ i da je unapred znala da će protiv nje „biti vođena prljava kampanja“. Naravno, njeno je pravo da ne odgovara na moj tekst i da ga naslovi onako kako ga je naslovila. Isto tako je njeno pravo da smatra da je reč o niskim udarcima i prljavoj kampanji.

Ako je to njeno pravo, isto je tako moje pravo da podelim mišljenje i javno raspravljam ko je bolji kandidat za predsednika DSS. Nikada se nisam bavio ničijim privatnim životom, niti me uopšte interesuje bilo šta iz privatnog života Sande Rašković Ivić, već želim javno da raspravljam o političkim temama koje se odnose na kandidate za predsednika DSS. Zato sa potpunom indignacijom odbacujem svaku pomisao da je reč o niskim udarcima i prljavoj kampanji. I ako je ova neistinita, ali krajnje sračunata izjava Sande Rašković Ivić imala za cilj da ućutka svaku raspravu o kandidatima za predsednika DSS, to joj neće poći za rukom. Zašto neće? Pa zato što ćemo se, evo, ponovo pozabaviti političkom temom kandidata za predsednika DSS. Mislim da je jako važno ko će biti predsednik DSS i da o tome treba da se vodi debata.

Moguće je da je Sanda Rašković Ivić uzela naslov Umesto odgovora Draganu Jočiću i zbog toga što u njenom odgovoru nema ni jedne jedine reči o nizu tema koje su u mom tekstu pokrenute. Ona je zaboravila da prokomentariše, makar i u oskudnoj formi, činjenicu da je pripadala Demokratskom centru Dragoljuba Mićunovića. Kandidat za predsednika DSS ne treba da skriva da je nekada pripadao levičarskoj partiji, a već sama pristojnost nalaže da ponudi kakav-takav odgovor. Još je nepristojnije da Sanda Rašković Ivić u svom odgovoru navede da je prošla kroz „toplog zeca“ od Demokratske stranke 2003. godine. I opet zaboravlja da je Demokratska stranka aminovala njeno postavljanje za komesara za izbeglice. Da ne govorim da nema ni pomena u njenom odgovoru o tome kako je mogla da bude ambasador u Rimu od 2008. godine, dakle da služi Borisu Tadiću, dok se on svim sredstvima obračunavao sa Koštunicom i DSS. A zašto nema ni komentara na njenu veoma usrdnu molbu Nikoliću da je postavi za ambasadora u Argentini, sada postaje potpuno razumljivo. Za Sandu Rašković Ivić svako legitimno pitanje koje se postavlja kandidatu za predsednika DSS predstavlja niske udarce i prljavu kampanju. A za mene je to krunski dokaz da ona ne treba da bude predsednik DSS.

Ima u njenom odgovoru jedna tema o kojoj je ipak nešto rekla. Reč je o pitanju suverenosti. U prvi mah može izgledati da je suverenost slična neutralnosti i samo zbog toga je kod nas smišljeno da se termin „suverenost“ poturi kao kukavičje jaje. Cilj je da se politička neutralnost ubije sada kada je DSS u krizi i previranju. Jer, ako uspeju sada da zamene političku neutralnost sa ispraznom frazom o suverenosti, teško da će ponovo na srpskoj političkoj sceni oživeti politička neutralnost. Vidimo i da zapadni ambasadori bez rukavica napadaju neutralnost, nastojeći svim sredstvima da Srbiju bace u lance Evropske unije i NATO. Oni su procenili da je ovo ključna bitka za opstanak ili ubijanje neutralnosti.

Koliko je suverenost samorazumljiva i podrazumevajuća stvar, koja pripada svakoj nezavisnoj državi, najbolje se vidi iz činjenice da Povelja Ujedinjenih nacija svakoj međunarodno priznatoj državi priznaje suverenost. O suverenosti ima smisla govoriti kada se neki deo države odvaja iz šire zajednice, pa su u tom slučaju suverenisti ili separatisti oni koji tek očekuju da zadobiju priznanje od drugih država. Kada je razbijao Jugoslaviju, suverenistom su nazivali Franja Tuđmana.

Dotle, politička neutralnost je nešto sasvim više i drugačije od suverenosti, koja pripada svim državama. Kao što vojna neutralnost bitno određuje jednu državu, isto tako je to i sa političkom neutralnošću. Za Srbiju u konkretnom slučaju politička neutralnost pre svega znači da neće da bude članica EU. Istovremeno, politička neutralnost omogućava bilateralnu saradnju sa svakom državom, a životni interes Srbije je najbliža saradnja sa Rusijom.

Ali, kada smo se već dotakli pitanja suverenosti, postoji jedno jako važno pitanje za Sandu Rašković Ivić. Naime, ona je u hrvatskoj štampi (ŠibenikIN, 21. novembra i Slobodna Dalmacija 22. novembra 2013.) objavila intervju sa krajnje poražavajućim naslovom: „Teška srca moram priznati, Hrvatska je imala pravo na uspostavu jurisdikcije u Kninu“. U ovom intervjuu novinar postavlja sledeće pitanje: „Ali, je li po vama to područje trebalo doći pod jurisdikciju Republike Hrvatske?“ Na ovo neverovatno pitanje Rašković odgovora potvrdno: „Po onome što je Badinter rekao, ja teška srca moram reći da jest… To je međunarodna komisija i to se, molim lijepo, mora slušati.“

Dakle, kandidat za predsednika DSS ipak dobro zna šta je suverenost. Po njenom sudu, Hrvatska je imala pravo da uspostavi suverenitet nad Kninskom Krajinom. Nije ovde reč o pitanju priznavanja Hrvatske kada je rat završen i kada je pala Krajina. Već ovde Sanda Rašković Ivić tvrdi da je Hrvatska imala pravo da uspostavi suverenost nad Krajinom. Ona im time daje potvrdu da su bili u pravu kada su naumili da ostvare svoj zločinački poduhvat. Koji deo Srbiji ona uopšte može braniti kada je na ovakav način priznala Hrvatskoj da je imala pravo da uspostavi suverenost nad njenom rodnom kućom i nad teritorijom prognanih Krajišnika?

Sve što sam rekao jesu krajnje načelni razlozi zašto mislim da Sanda Rašković Ivić ne treba da bude predsednik DSS. Uveren sam da je DSS dragocena partija za Srbiju i da bi bilo pogubno da sutra neko iznese ove činjenice za predsednika DSS. Svojom širinom DSS je uvek pokazivala da želi da okuplja ljude koji prihvataju njen program. Ali pitanje predsednika DSS je posebno važna stvar. Predsednik DSS mora imati besprekorno čistu političku biografiju, jer će se suočavati sa teškim iskušenjima u vođenju stranke. Razumem ambiciju Sande Rašković Ivić, ali pored ambicije za predsednika DSS potrebno je da postoji ispunjenje neophodnih uslova. Nažalost, te uslove ona ne ispunjava. Ni po koju cenu DSS ne sme postati dvorska pudlica za razonodu režima. Zato skupštinari DSS treba da izaberu dostojnog predsednika, a to je u ovom slučaju Miloš Aligrudić.

(Pečat, 10. 10. 2014)

Sanda Rašković Ivić: Moja borba ili Odgovor D. Jočiću

Veoma sam se trudila da u kampanji zaobiđem svaku prljavu prepreku koju su neki pred mene postavljali. Izlagala sam svoja viđenja i program, verujući da će to biti dovoljno, kako može i mora da bude, među kolegama, prijateljima i, na kraju, sapatnicima iz stranke, na koju se poslednje decenije digla i ala i vrana.

Nisam mislila da ljudi koji se u tim uslovima nalaze na istom čamcu – koji je, voljom zapadnih sila, danas i bušan i napunjen vodom – imaju pravo i obraz da potapaju jedni druge. Nažalost, Dragan Jočić (u današnjem Pečatu) kao da misli da imaju. Da li to znači da stvaramo uverenje kako će DSS mojim potapanjem umiliti velike sile da je dignu na površinu? Ima li ikoga osim Jočića ko veruje u to?

VEROVANJE „HRVATSKOM TISKU“

Šta je dakle moj problem? Da li je problem jedna potpuno i bestidno fabrikovana izjava u hrvatskoj štampi, u kojoj sam, navodno, priznala pravo Hrvatske na moju Krajinu? Ili je problem što Dragan Jočić više veruje „hrvatskom tisku“ nego svojoj stranačkoj koleginici, na koju nije imao javnih primedbi sve dok je nisu kandidovali za predsednika DSS? Da li Dragan Jočić misli da on može da od mene više voli moju rodnu kuću u Krajini, koje, kao ni Krajine, više nema? Da li Dragan Jočić zna da su Milošević i Tuđman na isti način preko „hrvatskog tiska“ rušili i mog pokojnog oca sve dok ga smrt nije učinila bezopasnim za njihov pakleni plan sa Krajinom? Da li, na kraju, Dragan Jočić najavljuje da će mojim porazom DSS početi da se ponaša prema uputstvima „hrvatskog tiska“, na čijim stranama traži priliku za svog kandidata?

Ni sada neću da polemišem sa Jočićem, ali osećam dug da članovima DSS, i onima koji će glasati za mene i onima koji neće, u svom poslednjem javnom obraćanju pre Skupštine DSS objasnim najvažnije: u čemu je problem sa Sandom Rašković.

Nije, naravno, problem što sam u DSS nedovoljno dugo da bih se upisala u red partijskih starosedelaca – tek nešto više od deceniju, za koju sam sa DSS prošla i opoziciju i vlast, pa opet opoziciju. Problem je što sam najavila raskid sa kastom „sivih eminencija“, neizabranih lica koja učestvuju u donošenju odluka, od kojih, gle čuda, ne samo da nisu svi starosedeoci nego nisu ni članovi DSS.

Nije problem ni to što sam, kako se kaže, bila „Tadićev ambasador“, utoliko više što sam mandat u Rimu prihvatila u trenutku kad je vladu predvodila DSS. Problem je što se zalažem za duboke promene u funkcionisanju DSS, i, zajedno sa ljudima oko mene, odbijam da pristanem na njenu eutanaziju, gde nas vodi svako neumereno i poltronsko zaklinjanje da sa „puta ne skrenemo“.

Nije problem moje unapređivanje ideje političke i vojne neutralnosti idejom suverenizma, kojom se napuštaju neke stare opterećujuće obaveze prema zemljama koje nas nisu zadužile dobrom. Problem je u tome što verujem da u čvrstom i nenarušenom savezu sa Rusijom izlaz za Srbiju možemo da tražimo i sa zemljama zapada, a bez tog saveza za nas ga nema nigde na svetu.

JEDNOSTAVNO NAČELO

Nije problem, naravno, ni ponuda da ponovo budem ambasador – koju mi zameraju i koje sam se odrekla već samim kandidovanjem za predsednika opozicione stranke. Problem je što se čvrsto zalažem za nacionalni blok istaknutih pojedinaca i stranaka kao jedino rešenje za Srbiju. To duboko uznemirava one duhove u stranci koji stoje na stanovištu da DSS nikada ne može biti toliko mala i skrajnuta da u njoj nekoliko stranačkih moćnika neće moći da realizuju i sačuvaju svoj mali interes.

Da zaključim: nisam problem ja, problem su duboke promene u DSS, koje najavljujem i na kojima insistiram. One su za deo stranačkih moćnika toliki problem da su – sakrivajući se iza ideje kontinuiteta sa politikom Vojislava Koštunice – spremni da se u unutarstranačkom obračunu odreknu nekih od osnovnih načela Koštuničine DSS. Naime, Koštunica nikada u političku borbu nije uvodio laž i besomučno blaćenje političkih neistomišljenika. Oni koji se proglašavaju njegovim naslednicima to su uradili već na prvom koraku. Ako su se, bez pritiska situacije i napada sa strane, tako lako odrekli tako jednostavnog načela, kako će se boriti pod pritiscima za ona složenija i suptilnija?

Vreme je da kažemo istinu jer njome, čak i kad je ovako neprijatna, nećemo spasiti samo svoje duše već i svoju politiku. I to je ono što skupštinari i članovi DSS moraju da znaju. I to je moja borba.

(Novi standard, 10. 10. 2014)

Aleksandar Nikitović: Sanda Rašković dobila zeleno svetlo stranih centara moći da preuzme DSS

Postoji jedna vrsta ljudi koja ima krajnje skromno znanje o politici i prilično niske moralne standarde, a istovremeno poseduje preterano veliku ambiciju koja ih tera da su na sve spremni ne bi li ostvarili svoj cilj. Takvi ljudi, pritisnuti svojom megalomanskom ambicijom, pristaju na svaki diktat moćnih stranih centara samo da se dokopaju nekog položaja. Za njih ništa ne znači da klimnu glavom i ispune zahtev stranih sila. Ovakvom soju ljudi pripada Sanda Rašković Ivić.

Čime potkrepljujem ovu tešku reč? Pođimo redom. Kada je Koštunica doneo novi Ustav, odbacio Ahtisarijev plan, proglasio vojnu neutralnost i potpisao Južni tok, on je nesumnjivo značajno poremetio planove velikim silima. Zbog toga je započeo surov medijski progon Koštunice, a jedna od najčešćih i ujedno najbednijih krilatica je bila da postoje sive eminencije koje umesto njega donose odluke. Drugim rečima, Koštunica je možda dobar, ali ne valjaju sive eminencije. Zapravo, Koštunica bi potpisao Ahtisarijev plan, ne bi doneo Ustav, ne bi proglasio vojnu neutralnost i ne bi pristao na Južni tok, ali sve su to sive eminencije završile. Za pristojan i obrazovan svet se podrazumevalo da se radi o propagandnom ratu sa jednostavnim ciljem da sruši i, ako je moguće, ponizi Koštunica.

SVE ODLUKE DONELO JE PREDSEDNIŠTVO

Ovu zapadnu propagandu matricu preuzeo je niko drugi nego kandidat za predsednika DSS Sanda Rašković Ivić. Važni deo njene kampanje čini teza da je Koštunica dobar, ali ne valjaju sive eminencije. Možda ovde ona misli na razne važne i ugledne ljude koji su u Fondu Slobodan Jovanović ili su uglednici DSS, ali ipak će biti da se uglavnom odnosi na mene. Pri tom, ona u svojoj površnosti ne zna i ne razume da ne može šef kabineta biti siva eminencija, jer on predstavlja formalno postavljenu ličnost. Siva eminencija je neko ko formalno ne obavlja određenu funkciju, a zakulisno preuzima ovlašćenja koja nosi ta funkcija. Sve odluke u DSS je donelo Predsedništvo, a ja nikada nisam pozvao ni jednog člana Predsedništva da od njega tražim da glasa za neku odluku. Eto, na primer, od kada je 2003. godine iz Demokratskog centra prešla u DSS, ni jednom nisam pozvao telefonom Sandu Rašković Ivić i predložio joj bilo kakvu odluku. Dakle, ključne su ovde dve stvari: da su sve odluke donete na Predsedništvu DSS i da nikada nisam nikoga zvao oko bilo koje odluke, a najbolji svedok tome je upravo Sanda Rašković Ivić.

Ali, ako ja nikada nisam pozvao telefonom Sandu Rašković Ivić, to najmanje znači da se nismo susretali raznim povodima i na raznim mestima. Ostalo mi je u sećanju da sam se uvek čudio zašto je ona toliko predusretljiva i preljubazna prema meni. Mora biti da je ipak više verovala zapadnim propagandnim pričama nego sopstvenim očima. Računala je, u svojoj površnosti i lakomislenosti, da strane službe moraju znati bolje od nje i šta se dešava u DSS.

ZELENO SVETLO STRANIH CENTARA MOĆI

Jedno je moje mišljenje o Sandi Rašković Ivić, ali ono što nije lično predubeđenje odnosi se na njen intervju dat hrvatskim novinama. Od kada je dala intervju 21. novembar 2013, pa sve do sada Sanda Rašković Ivić nije ni jednom rečju demantovala taj intervju. Sve dok nije Dragan Jočić izneo zaista sramne činjenice iz ovogog intervjua. Svako ko je pročitao taj intervju, a Srbin je, mora biti i zgrožen i poražen. Jer pitanje koje se postavlja Sandi Rašković Ivić nije novinarsko pitanje, već je zadatak na koji ona mora dati jasno određen i precizan odgovor. I ona je dala zahtevani odgovor da je Hrvatska imala pravo da uspostavi jurisdikciju nad Krajinom, i to posle počinjenog zločina u Oluji. Kakva sramota. Da li ona sme svoje Krajišnike da pogleda u oči?

Sa ovim odgovorom u hrvatskim medijima Sanda Rašković Ivić je nesumnjivo dobila zeleno svetlo stranih centara moći da preuzme DSS. I eto nje kao kandidata za predsednika DSS. To je i osveta Koštunici za njegov otpor strancima i za to što je stao na put njihovim planovima. Koštunica nije hteo vlast kao nagradu, a da zauzvrat izruči Srbiju neprijateljima.

I kada sam se već latio ove teme da kažem i sledeće. Kada bih bio sujetan čovek, meni bi svakako prijala neistina da sam bio siva eminencija koja je, umesto Koštinice, donela ove istorijske odluke za Srbiju. Ali to jednostavno nije istina. Na Koštunicu nisu mogle ni najmanje da utiču ni takve sile kao što su strane i domaće službe, niti tajkuni. Zato je i stvorena propagandna floskula da navodno postoje sive eminencije, koju je oberučke prihvatila Sanda Rašković Ivić. To zapravo govori samo o njoj.

(Novi standard, 10. 10. 2014)

Dušan Proroković: Bez suvereniteta nema neutralnosti

Kada govorimo o ideji ili konceptu suverenizma, dobro bi bilo da se odmaknemo od pravne nauke i uobičajenih definicija. Jer, ako se držimo klasičnog objašnjenja kako je suverenitet izričito pravo vršenja zakonodavne, izvršne i sudske vlasti na određenoj teritoriji, možemo još i doći do zaključka kako su sve međunarodno priznate države i dalje suverene. U teoriji, to tako može izgledati. Međutim, u političkoj praksi stvari stoje sasvim drugačije. Zbog toga se i sve češće govori o suverenizmu.

I zbog toga je pitanje suvereniteta neophodno sagledavati iz najšireg mogućeg konteksta. Pre svega političkog. Kao i sve ostalo i pitanje suvereniteta je imalo svoje puteve i stranputice. Tokom hladnoratovskog perioda Leonid Brežnjev je govorio o „ograničenom suverenitetu“. Ovaj pojam je objasnio rečima: „Kada snage koje su neprijatelji socijalizma pokušaju da preokrenu razvoj neke socijalističke zemlje u pravcu kapitalizma,  to nije samo problem te zemlje, već zajednički problem i briga svih socijalističkih zemalja“. Nedugo potom su sovjetske trupe ušle u Čehoslovačku. Od početka devedesetih, u vremenu jednopolarnosti i Pax Americana-e moglo se konstatovati kako na celom svetu postoji samo jedna „suverena zemlja“ – SAD. Svi ostali su u većoj ili manjoj meri bili zavisni od SAD. Osim (izolovanih) izuzetaka koji su samo potvrđivali pravilo, niko nije mogao da vodi u potpunosti samostalnu politiku. Vremenom su sve samouverenije SAD ovo pretvorile u ceo projekat kontinualne desuverenizacije država, koji se sprovodi na ekonomskom, kulturnom, vojnom i birokratskom planu. Imperija je počela da diktira ko će koliko suvereniteta moći da uživa.

U poslednje dve decenije je primetan i proces dobrovoljnog odricanja država od određenih „suverenitetnih prava“. Svet se menja, globalizacija čini svoje, pa se države u različitim svetskim regionima udružuju, prave trgovinske saveze, carinske i monetarne unije, formiraju zajedničke institucije, strategije, zakonodavne, izvršne i sudske organe. Najpoznatiji i najupsešniji primer toga je EU, mada nije ona jedina. I nije samo uspešna. Uspeh EU je jedna strana medalje. Jer, ispostavilo se da nije baš najjasnije kome su građani država članica predali u ruke svoj suverenitet? EU kojom upravljaju evrokomesari za koje niko nije glasao? Bez jasno definisanog sistema odgovornosti nema nikakve priče o mnogo puta citiranoj hipotezi Hobsa kako građani „prepuštaju suverenitet“ onome ko vlada, u zamenu za ličnu sigurnost.

Bilo je samo pitanje vremena kada će se političari dohvatiti ove teme. I-o resuverenizaciji je počelo da se govori na Starom kontinentu. Moralo je tako da bude. Koga krive građani evropskih država za to što sve više rade, a sve manje zarađuju? Za to što su zdravstvene usluge sve lošije, a sve skuplje? Za to što živimo u sve nebezbednijem okruženju? Naravno-državu. Protestuje se ispred zgrada vlada i skupština, traže ostavke ministara, izazivaju krize i raspisuju novi izbori. I: šta se posle toga dešava? Ništa! Nastavlja se po starom. Put našeg sistema ne trasira država, već se to čini drugde. U otuđenim centrima moći koji su i zakonodavna, i izvršna, i sudska vlast. Otuda i takav izborni uspeh „suverenista“ na poslednjim izborima za Evropski parlament u nizu zapadnoevropskih država.

Položaj i uloga države se u političkom sistemu i sistemu međunarodnih odnosa menja, njene nadležnosti se smanjuju. Za razliku od postkolonijalnog perioda, kada su postojale teritorije (bivše kolonije u procesu sticanja nezavisnosti) koje su imale suverenitet, ali se nisu nazivale državama, od prve decenije HHI veka počinju da postoje teritorije bez suvereniteta, a koje se nazivaju državama. Uloga takve, suštinski razvlašćene države jeste da, sa jedne strane, bude servis interesima Imperije, dok, sa druge strane treba da posluži kao amortizer za ublažavanje nezadovoljstva širokih narodnih masa, da snosi odgovornost za sve loše stvari. I logično je bilo da se na kraju pojave političke snage koje će se ovome suprotstaviti. Najpre u velikim i ozbiljnim zemljama, regionalnim silama, koje žele da budu vodeći geopolitički igrači u nastajućem multipolarnom svetu. Proces „vraćanja suvereniteta“ najpre je počeo u Rusiji, latinoameričkim zemljama, Kini, Indiji, Južnoafričkoj republici… Traženje balansa između „prihvatanja“ posledica globalizacije i neophodnosti da se zaštite sopstveni interesi bilo je manje ili više uspešno u različitim slučajevima, ali je ovaj proces pokrenut.

O njemu je, na kraju, počelo da se govori i u Srbiji. Ne bez razloga: Srbija je izložena ubrzanoj desuverenizaciji. Naša sudbina u dobroj meri nije u našim rukama. I ne radi se tu samo o „narkomanskoj zavisnosti“ od finansijskih aranžmana sa MMF i Svetskom bankom, bez kojih bismo brzo bakrotirali (a zbog čega smo se više i sve češće uslovljeni), već i o tome da se više u Srbiji ne može voditi ni samostalna politika u oblasti obrazovanja, kulture, informisanja… Sapeti smo sa svih strana. Zakone, koje samo formalno izglasavaju narodni poslanici kroje strani investitori ili nevladine organizacije; na veliki broj odluka vlade svoje „mišljenje“ daju i razni ambasadori i pre nego što se donesu; a kada govorimo o sudskoj grani vlasti i njenoj samostalnosti najbolji primer nudi legendarni Ustavni sud Srbije koji se još ne izjašnjava o setu „kosovskih sporazuma“. O tome koliko je danas Srbija suverena svedoče depeše sa „Vikiliksa“, a biće i još takvih podataka kako Edvard Snouden bude objavljivao svoje nove knjige.

Inače, cela rasprava o suverenizmu se u javnosti zakotrljala kao posledica jedne unutarstranačke polemike u DSS: da li koncept suverenizma znači odustajanje od ideje političke i vojne neutralnosti Srbije? Odgovor je jednostavan: bez suvereniteta nema neutralnosti. Bez suvereniteta nema ni slobodnog izbora – kuda hoćemo i sa kim hoćemo. Prof. dr Vladeta Janković je sasvim u pravu kada piše da suverenizam „i semantički prethodi neutralnosti: država mora biti suverena da bi se uopšte mogla opredeliti za neutralnost“. Međutim, delom zbog spoljnog pritiska za desuverenizacijom, a delom zbog „dobrovoljnog“ odricanja od sopstvenih „suverenitetnih prava“, Srbija je danas postala država sa ograničenim suverenitetom. Sa tendencijom daljeg pogoršavanja položaja. Takva zemlja ne može da brani svoje interese, niti da presudno utiče na ključna dešavanja čak ni na svojoj teritoriji. Kako onda može birati da li će biti neutralna?

Zbog toga se o suverenizmu i resuverenizaciji mora govoriti sve glasnije. Država mora „vraćati“ sopstvene nadležnosti. To je jedini način da se zaštitimo, utvrdimo nekakav razvojni model i ne dozvolimo da se drugde odlučuje o našoj sudbini. I to će, sve su prilike, morati da bude uporan, dobro osmišljen i dug posao. Koji će se sprovoditi od oblasti do oblasti, od jedne sektorske politike do druge. Ako krenemo tim putem, onda ćemo jednog dana u budućnosti moći da kažemo kako smo došli u priliku da napravimo sopstveni izbor. Ako hoćemo, i da postanemo vojno i politički neutralni. U suprotnom, šanse da dobijemo priliku da biramo su male. Jer, istorija nas uči, takvi izbori se ne dobijaju. Za njih se moramo izboriti.

http://stanjestvari.com