EU nesloboda i bratstvo u siromaštvu

za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović-Mekina

Parola o slobodi, bratstvu i jednakosti, pod kojom se okupila savremena Evropa, sve više se pretvara u svoju suprotnost; u evropskim državama je mnogo siromašnih a time i neslobodnih ljudi

Borba protiv socijalne nejednakosti i za pravednije društvo bila je, bar deklarativno, jedan od najvažnijih ciljeva Evropske komisije i drugih institucija Evropske unije. Razlozi za takav kurs EU bili su, u prošlosti, više nego očigledni: porast nejednakosti stvara društvo koje potresaju rastuća stopa kriminala, nasilje i neravnopravnost. Ukratko, to je uvod u nepravednije društvo u celini. Uprkos načelnom zalaganju evropskih institucija da će se boriti protiv svih spomenutih zala, u praksi vidimo da se događa upravo obrnut proces − politika „stezanja kaiša“ uz rigorozne mere štednje, koju pritiscima preko Brisela sprovode najjače članice EU, urodila je neočekivanim neželjenim rezultatima. Parola o slobodi, bratstvu i jednakosti, pod kojom se okupila savremena Evropa, sve više se pretvara u svoju suprotnost; u evropskim državama je mnogo siromašnih a time i neslobodnih ljudi. Himna EU „Oda radosti“ postala je pesma najimućnijih, a ne većine građana koji sa stola bogatih vrebaju poneku mrvicu.

ŠTEDNJA NA BUDUĆNOSTI Trenutno četvrtina od 503 miliona stanovnika EU živi u bedi, bez izgleda da se iz nje izvuče. Sumornoj svakodnevici 120 miliona siromaha rasutih u 28 država Unije pridružiće se u narednoj deceniji, po analizama britanskog „Oksfama“, još najmanje 25 miliona ljudi. Britanska organizacija za pomoć najugroženijima zaključuje da je (iz Brisela dirigovano) spasavanje banaka upumpavanjem državnih para (dakle novca poreskih obveznika) zaista pomoglo posrnule bankare (uglavnom nemačke i francuske) ali je u isti mah razarajuće uticalo na stanje finansija u pojedinim državama EU. Mere štednje svakodnevno uništavaju budućnost čitavih generacija, onih koje bi − da imaju posao a pre svega novac − mogle da pokrenu privredu. Pare su u međuvremenu prigrabili − najbogatiji. Iskustva Velike Britanije, Grčke, Portugalije i drugih zemalja EU otkrivaju da se društvena nejednakost drastično povećala posle uvođenja mera štednje. Rečju, kriza najteže pogađa siromašne, mlade i decu.

Nejednakost unutar članica EU raste i sada je mnogo veća nego što je (u istim državama) bila pre 20 ili 30 godina. Danas oko 40 odsto prihoda u EU pokupi nekoliko procenata najbogatijih, dok najsiromašniji moraju da se zadovolje sa samo 8 odsto prihoda. To pokazuje i najnovija studija o Indeksu socijalne (društvene) pravičnosti, koju je objavila Bertelsman štiftung. Studija koja je merila 35 različitih kriterijuma potvrđuje sumnje da se tokom poslednjih godina srozao nivo socijalne pravičnosti u svim državama EU. To je dokaz više da u EU već godinama ne teku med i mleko, da su socijalne razlike ogromne i sve veće, da je raslojenost društva sve radikalnija i da se sa stvarnošću posvađana i izdašno plaćena njena vrhuška sasvim otrgla kontroli. Članice EU su poređane od onih u kojima je zabeležena najmanja nejednakost do onih sa najvećom nejednakošću: na prvom mestu je Švedska, na drugom Finska, slede Danska, Holandija, Češka, Austrija, Nemačka, Luksemburg, Slovenija, Estonija, Belgija, Francuska, Velika Britanija, Malta, Litvanija, Poljska, Slovačka, Kipar, Portugalija, Španija, Hrvatska, Letonija i Italija, Mađarska, Bugarska, Rumunija, Grčka.

Kriza je svuda najteže pogodila mlade, pa je stopa nezaposlenosti mlađih generacija u proseku 28 odsto. U državama sa dna liste koju je objavila fondacija nezaposlenost mladih dostiže gotovo 60 odsto (Grčka) odnosno 55 odsto (Španija). U „uspešnijim“ državama sa severa EU stopa nezaposlenosti među mladima jeste duplo niža ali je i dalje alarmantna: 23,5 odsto (Švedska) odnosno 19,9 odsto (Finska). Vođa istraživanja, dr Jerg Dreger upozorava da bi rastuća nejednakost u državama EU „mogla da dovede do tenzija“. Na istu opasnost ukazuju i podaci studije OECD-a iz juna ove godine. U periodu od 2007. do 2011. godine skočili su za 10 odsto prihodi najbogatijih ljudi u najrazvijenijim državama sveta, dok su najsiromašnijim slojevima u istom periodu opadali prihodi domaćinstava po prosečnoj stopi od 1,6 odsto godišnje.

[restrictedarea]

NEPRAVEDNA DISTRIBUCIJA Istraživanja koja se bave ovim problemom, poput knjige Tomasa Piketija „Kapital u 21. veku“, kao i analize Pavline Černeve sa Univerziteta Bard − jasno pokazuju na kako nepravedan način operiše današnji „distributivni sistem“ unutar pojedinih država. To se naročito odnosi na najrazvijeniji klub država „slobodnog tržišta“ i njegove „nevidljive ruke“ koja bi navodno morala da se pobrine za ispravljanje svih neravnopravnosti.

Istraživanje Pavline Černeve pod naslovom „Kada ekonomije rastu − ko profitira?“ analizira kako nastaju razlike i onda kada privrede doživljavaju konjunkturu. Poučan je grafikon navodno „egalitarne“ Švedske, iz kojega se lepo vidi na kakav način su najsiromašniji i najbogatiji „profitirali“, odnosno „podelili“ prihode od 1963. do 2011. godine. Podaci otkrivaju da je u Švedskoj 10 odsto najbogatijih sve do sredine osamdesetih godina prošlog veka veći deo novih prihoda prepuštalo (na raspodelu) većini u društvu, ali to se drastično menja od trenutka početka krize, kada su prihodi siromašnih počeli da se tope, dok su se prihodi bogatih masno tovili. Sličan trend je već duže vreme uočljiv i u SAD. A ako je situacija do te mere dramatična čak i u jednoj „egalitarnoj“ Švedskoj, onda nije teško zamisliti šta ti podaci znače za siromašnije i najsiromašnije države u Evropi.

Fransis Fukojama, koji je pre tridesetak godina objavio knjigu o pobedi zapadnog modela društva i „kraju istorije“, sad upozorava na opasnost od „neopatrimonijalne države“ i ustoličenja „vetokratije“ koja omogućava bogatima da blokiraju i onemoguće promene. Države EU i SAD su u tom smeru načinile veliki istorijski iskorak, ali unatrag, u momentu kada su odlučile da su banke (koje su dovele do krize) „prevelike da padnu“, i to uprkos zloupotrebama u kojima su uhvaćene. Što je te iste banke učinilo još većim i još opasnijim.

BUĐENJE SEPARATIZMA U EU je sve to lansiralo nov fenomen − buđenje separatističkih pokreta. Distribucija socijalnih razlika često je, naime, i „regionalna“. Fiona Hil i Džeremi Safiro u „Forin afersu“ uzroke za separatizam Škota, koji je na nedavnom referendumu skoro sahranio Veliku Britaniju, ocenjuju sledećim rečima: „Kada se Škoti žale zbog Engleske, onda misle na političare koji sede u Vestminsteru, kao i na London i južnu Englesku koji su se veoma razvili, postali skupi i odvojili se od ostatka države. Finansijska i ekonomska moć Velike Britanije je izrazito koncentrisana u Londonu i oko njega, a to važi i za šanse za zaposlenje. Infrastruktura Velike Britanije je mnogo bolje razvijena na jugu nego na severu, ili u Škotskoj, ili Velsu… Dok u glavnom gradu život buja noć i dan, gradovi i sela u drugim delovima zemlje izgledaju napušteno, čak i usred dana. Stanovnicima Škotske se London čini kao druga država…“

Slični razlozi − pored kulturnih i istorijskih − utiču i na sve glasnije zahteve za otcepljenje Katalonije od Španije. U tom slučaju ne radi se o naporu siromašnih da se reše jarma bogatih, već obrnuto − bogatija i nezadovoljna Katalonija želi da se ratosilja siromašnijeg ostatka Španije. „Danas je Katalonija suočena sa dubokom ekonomskom krizom, kao sve evropske zemlje, ali ipak mora da plaća 8 odsto svog bruto društvenog proizvoda, više od ostalih evropskih država, za održavanje skupe španske države“, piše u Deklaraciji katalonskog parlamenta. Katalonija svoj referendum o otcepljenju planira za 9. novembar ove godine. Na jednoj od internetskih stranica koje „preigravaju“ opcije katalonskog otcepljenja, autori navode da „podaci pokazuju da se u Kataloniji u odnosu na broj puteva nalazi nekoliko puta više fiksnih radara za nadzor brzine (u odnosu na druge delove Španije) kao i da pokrajinu svake godine ‚poseti‘ mnogo više poreskih inspektora nego druge delove države.“

Politika štednje i uvođenje evra sa svim njegovim manama, zbog čega su zaoštrene društvene nejednakosti uzduž i popreko u EU, sada joj se vraćaju kao težak i opasan bumerang. Ukoliko Brisel, koji zna da nametne teške uslove novim članicama EU, uskoro ne pokaže dovoljno spremnosti i snage za promenu kursa što vodi ka sve opasnijoj nejednakosti unutar država članica, onda je ne samo za Srbiju nego i za neke druge kandidate za članstvo u Uniji pravo pitanje koliko je celishodno srljati u naoko prosperitetni klub. Jer taj „klub“ (kako se poslednjih deceniju i po reklamira EU) očigledno nije sposoban da ostvari napredak društva u celini niti da ponudi bar približno jednake šanse za sve.

[/restrictedarea] payday loan kak polučitь zaйm na qiwizaйmer pervый zaйmzaйm na kartu ezaem