DO ČLANSTVA U EU PREKO GMO

Piše Filip Rodić

Vašington od Brisela zahteva da ukine sve restrikcije vezane za genetički modifikovane organizme i dozvoli njihovu prodaju na tržištu Unije. Pritisak na Brisel je toliki da se on preliva i na zemlje kandidate od kojih Evropska komisija traži da ispune zahteve koje ni sama EU još nije spremna da prihvati

Srbija planira u narednih godinu dana da ispuni sve uslove za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju, uključujući usvajanje novog zakona o genetički modifikovanim organizmima, izjavila je šefica pregovaračkog tima sa Evropskom unijom Tanja Miščević i dodala da trenutno „ne znamo šta jedemo jer nema dobrih mehanizama kontrole“, a da ćemo, kada budemo imali zakonodavstvo usklađeno sa EU biti „mnogo bolje zaštićeni“.

Zvuči lepo na prvu loptu, ali iza brige za zaštitom građana u stvari se krije izvestan bezobrazluk i izvrtanje teza. Pre nego što uđemo u daleko komplikovanije polje koje se tiče istinske potrebe za uvođenjem GMO i proizvoda od GMO na teritoriju Srbije, pozabavimo se onim što je očigledno i prvo upada u oči. Da bismo bili „zaštićeni“ i da bismo „znali šta jedemo“ nije nam potreban novi zakon, nego dosledno sprovođenje već postojećeg zakonodavstva. Naime, Zakon o genetički modifikovanim organizmima koji je usvojen pre pet godina veoma je jednostavan i nedvosmislen: „Nijedan modifikovan živi organizam kao ni proizvod od genetički modifikovanog organizma ne može da se stavi u promet, odnosno gaji u komercijalne svrhe na teritoriji Republike Srbije“. Ako ovo nije dovoljno da nas zaštiti i osigura da „znamo šta jedemo“, kakav je to zakon usklađen sa EU potreban? Sa druge strane, trebalo bi imati na umu da ni EU nije u vezi sa ovim pitanjem usklađena sama sa sobom i ne zna kako da se postavi u odnosu na ovaj problem, pa je juna ove godine, posle petnaest godina natezanja i četiri godine pregovaranja, pronađeno lakonsko rešenje kojim se predviđa da se odlučivanje o GMO sa Brisela prenese na nacionalni nivo i tako pritisak koji SAD vrše na Uniju prebaci na pojedine države članice od kojih mnoge nemaju dovoljno snage da se odupru volji Vašingtona i velikih korporacija.

Trgovinski trojanski konj

Protivnici GMO proizvoda unutar same EU, čije je zakonodavstvo još preterano restriktivno iz vizure GMO lobista, smatraju da već postoji određeni paradoks u evropskoj regulativi i da SAD pokušavaju da na mala vrata, preko Transatlantskog trgovinskog sporazuma, „uguraju“ GMO u Evropu. Organizacija „Prijatelji Zemlje“ analizirala je trgovinski sporazum koji je EU postigla sa Kanadom krajem septembra, koji se smatra obrascem po kojem će se praviti i sporazum sa SAD, i došla do zaključka da je Brisel već pristao da dozvoli nizak nivo GMO kontaminacije u hrani i semenu. Pored toga, pismo bivšeg šefa evropske agencije za bezbednost hrane, koje je procurelo u javnost pokazuje spremnost Evrope da se, u okviru sporazuma sa Kanadom, poveća uvoz genetički modifikovane uljane repice. Evropski građani, koji su u više navrata jasno iznosili svoje protivljenje GM hrani, trenutno su zaštićeni evropskim zakonom koji predviđa „nultu toleranciju“. Ako bude postignut, trgovinski sporazum sa SAD-om će biti najveći trgovinski sporazum u istoriji, a on umnogome zavisi upravo od spuštanja evropskih bezbednosnih standarda i zakona koji se smatraju „problematičnim“ za industriju GMO. Američki pregovarači i korporacijski lobisti zahtevaju labavija pravila za uvoz genetički modifikovanih proizvoda tvrdeći da „nulta tolerancija“ predstavlja prepreku za trgovinu i šteti poslovanju američkih izvoznika. Oni žele da Brisel dozvoli uvoz hrane i semenja koje je pomešano sa genetički modifikovanom hranom ili semenjem, čak i u slučajevima kada ovakav proizvod nije dozvoljen unutar EU. Ovo bi značilo da poljoprivrednici i građani ne znaju da li hrana ili semenje koje kupuju sadrži GMO i da bi Evropljani mogli konzumirati nedozvoljene genetički modifikovane sastojke koji nisu prošli nikakvu bezbednosnu analizu. Da li usklađivanje sa ovakvim zakonodavstvom vama liči na korak ka ostvarivanju deklarisanog cilja Tanje Miščević da potrošači u Srbiji budu „mnogo bolje zaštićeni“ nego što je sada slučaj?

[restrictedarea]

Evropska komisija snažno je odbacila navode da bi sporazum o trgovinskom partnerstvu omogućio severnoameričkim kompanijama da zaobiđu evropske prehrambene standarde. Sporazum „neće promeniti način na koji mi u Evropi regulišemo pitanje GMO. Evropski komesar za trgovinu Karel de Guht je to javno istakao u mnogo navrata. EU ima svoje crvene linije u pregovorima i GMO je jedna od njih“, rečeno je britanskom listu „Gardijan“ u Evropskoj komisiji. Ipak, dokumenta različitih američkih i kanadskih vladinih agencija i trgovinskih organizacija ukazuju da američke firme vrše snažan pritisak da se omogući ulaz GM proizvodima na evropsko tržište, što bi predstavljalo značajno kršenje sadašnjih standarda, u ime slobodne trgovine. Severnoameričko udruženje izvoznika žitarica i Nacionalno udruženje za žitarice i prehranu pozvali su na „smanjenje i uklanjanje svih mera u vezi sa biotehnologijom (eufemizam za genetički modifikovane organizme) koje trenutno ograničavaju ili sprečavaju trgovinu žitaricama i uljaricama i njihovih prehrambenih derivata“. Ovome se priključilo i Američko udruženje proizvođača soje koje je saopštilo da se trgovinski sporazum „mora ticati i ključnih evropskih politika u vezi sa biotehnologijama koje su diskriminišuće u odnosu na američke izvoznike“. Ovo uključuje i ukidanje evropskih politika o označavanju i praćenju proizvoda koji sadrže GMO i zalaganje za labaviji pristup koji bi podrazumevao označavanje određenih proizvoda sa „bez GMO“, čak i ako se ne može za njih garantovati isti nivo čistoće, kao što predviđaju sadašnji standardi. Američki proizvođači navode da se GM proizvodi „ne smeju stigmatizovati“. Aktivista organizacije „Prijatelji Zemlje“ Mjut Šimf rekao je da „biotehnološka industrija, koja se suočava sa neprijateljskom javnošću i političkim protivljenjem GM hrani, koristi svoje lobističke moći da bi preko ovog sporazuma, poput Trojanskog konja, evropsko tržište otvorila za hranu kontaminiranu GMO“. On navodi da je evropsko pravo da zaštiti svoju okolinu i građane u samoj srži evropskih sporazuma i da ono ne može biti jednostavno otpisano prihvatanjem nekog trgovinskog sporazuma. „Jednom kada Evropa prihvati nizak nivo GMO kontaminacije, postoji ozbiljna opasnost da će postojeći zaštitni mehanizmi biti prosto oduvani. Ovaj trgovinski sporazum sa Kanadom pokazuje da su evropski pregovarači spremni da olako prodaju građanska prava i ekološke zaštite zarad profita industrije“, upozorio je Šimf. Miščević koja, kao glavni pregovarač Srbije sa EU izgleda nije upoznata sa ovim transatlantskim pregovorima i opasnošću da se Brisel nađe u situaciji da izmeni sopstvena pravila, tvrdi, međutim, da EU odobrava uvoz i uzgoj genetski modifikovanih kultura, ali tek posle složenog mehanizma provere i odobravanja, pri čemu ovakvi proizvodi na tržištu moraju biti jasno obeleženi, a uzgoj se može i suspendovati uz pozivanje na bezbednosne razloge. Kao što smo videli, ovo je već sada samo delimično tačno, a pitanje je do kada će potrajati.

GMO paradoks

Paradoks koji smo pomenuli, a u kojem se u vezi sa pitanjem GMO nalazi EU, jeste taj što sadašnji režim evropskih regulativa vezanih za GMO predviđa de facto moratorijum na uzgoj određenih GM kultura, kao što su kukuruz i soja, dok se istovremeno identični GM proizvodi mogu uvoziti iz drugih država. Tako je, na primer, EU u 2012. GM useve uzgajala na manje od 100.000 hektara (skoro sve je genetički modifikovan kukuruz koji sadrži toksin koji ubija insekte), dok su GM usevi iste godine u svetu uzgajani na 160 miliona hektara. Istovremeno, Evropa uvozi GM kukuruz iz SAD-a, soju iz Južne Amerike, a stočnu hranu iz SAD-a, Brazila i Argentine. Upravo u isti paradoks EU i SAD žele da uvuku i Srbiju. Ni jedni, ni drugi ne zahtevaju od Srbije da dozvoli proizvodnju GMO, nego da dozvoli njihov promet i upotrebu. Ovo je potvrdila i sama Tanja Miščević rekavši da nam je „dovoljno da donesemo propis koji je u skladu sa EU“, što „znači da nema eksplicitne zabrane uvoza i izvoza GMO“. U ovogodišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim integracijama od Srbije se jasno traži „dalje prilagođavanje“ propisa u vezi sa GMO, odnosno „finalizacija učlanjenja Srbije u STO“, koja „ostaje zavisna od usvajanja zakona o GMO koji je u saglasnosti sa pravilima STO, kao što su tražile Sjedinjene Države“. Da ne bude nejasnoća: EU od Srbije traži da tokom svojih evropskih integracija ispuni zahteve Vašingtona koje (za sada) ni sama EU ne ispunjava. Ovaj paradoks uočava i agroekonomista dr Miladin Ševarlić, koji ukazuje na „dvostruke standarde EU“. „Jedni standardi važe za države članice, a drugi se postavljaju pred zemlje kandidate i na taj način se Brisel praktično revanšira za pritisak koji trpi od lobija korporacija i Vašingtona i taj pritisak prebacuje na teret trećih zemalja, koje možda nikada neće biti  primljene u Uniju, a to sigurno neće biti pre 2020. godine“, rekao je on i upitao „zašto bi Srbija toliko godina unapred predala svoje tržište i dovela se u poslednji stadijum egzistencijalnog ropstva“. Ševarlić upozorava da je krajnji cilj prisilnog uvođenja GMO u Srbiju „uništavanje sveg (prirodnog) semena i oduzimanje slobodnog pristupa semenu“ čime se uspostavlja potpuna kontrola nad poljoprivredom i prehrambenom industrijom zemlje.

Miščević je u svom pledoajeu za liberalizaciju zakonodavstva o GMO rekla da bi „Srbija trebalo da izbegne zamku da prilagođavanje EU u oblasti spoljne trgovine posmatra kao političko pitanje budući da to podrazumeva poništavanje sadašnjih ugovora o slobodnoj trgovini, uključujući i sporazum sa Rusijom i CEFTA“ i poručila da je reč o čisto ekonomskim pitanjima i da je potrebno pronaći pravi način da se Srbija preorijentiše i iskoristi druge, mnogo veće mogućnosti koje će se s pristupanjem EU otvoriti za preferencijalnu trgovinu sa velikim tržištima Severne Amerike, Azije i Afrike. Tržište Severne Amerike bi u tom slučaju možda (ako EU postigne trgovinski sporazum sa SAD) bilo „otvorenije“ za Srbiju, ali iz ono malo što je u ovom tekstu pomenuto o trgovinskim pregovorima Brisela i Vašingtona možemo naslutiti koliko je to na našu, odnosno evropsku korist. Sa druge strane, postavlja se pitanje koja to azijska ili afrička tržišta nama EU može otvoriti? Kinesko? Indijsko? Tržište zemalja Evroazijske unije? Ili možda tržište nove, postgadafijevske, Libije, Egipta ili Južne Afrike? I Ševarlić postavlja pitanje „šta je to što Srbija dobija članstvom u STO“. „Što se tiče poljoprivrednih proizvoda, mi možemo da ih prodajemo celom svetu. S druge strane, naša industrija je na nivou jedne četvrtine onoga što smo imali osamdesetih godina i sa takvom slabom i tehnološki zastarelom industrijom mi nemamo nikakvu perspektivu na svetskom tržištu. Najbolji dokaz za to su tzv. inostrane investicije koje Srbija visoko subvencionira (10.000 evra po radnom mestu nekvalifikovanog radnika) radi spajanja tri žice različite boje, i to u industrijskim zonama ili čak i u objektima gde smo pre 30 i više godina proizvodili TV u boji i rendgen aparate! Zašto uništavati ono u čemu imamo izvrstan potencijal i stalno rastuću tražnju – posebno proizvoda koji nisu kontaminirani GMO, a to je naša proizvodnja hrane?“, rekao je on.

Ševarlić je ukazao i na druge ekonomske aspekte iz kojih uvođenje GMO u Srbiju ne donosi nikakvu korist zemlji. Prema njegovim rečima, samo za kupovinu semena, ako bi Srbija prešla na uzgoj GMO semena soje (za 170 .000 ha) i  kukuruza (za 1.250.000 ha), godišnje bi moralo da se potroši pola milijarde dolara, što je jedan i po agrarni budžet Srbije. Ocenjujući da „Srbija nema nikakvu šansu da bude konkurentna na GMO tržištu“, Ševarlić je rekao da bi pravi put za Srbiju bio da se „prikloni integralno kontrolisanoj konvencionalnoj i organskoj poljoprivredi, koja godišnje ostvaruje rast od po 130 odsto“ i da samo u EU oko 10 odsto potrošača, odnosno oko 50 miliona ljudi, traži organske proizvode. „Iza napora da se na srpsko tržište uvedu GM proizvodi kriju se isključivo profiterski interesi. Nas pritiskaju dva lobija. Jedan su moćne multinacionalne kompanije koje proizvode GMO i ambasade njihovih zemalja, dok drugi predstavljaju njihovi lobisti u Srbiji – korumpirani ili ucenjeni političari, mizerno potkupljeni novinari i lažni naučnici“, rekao je on.

Nepoželjna decentralizacija

Sve vlasti u Srbiji u poslednjih 14 godina kunu se u decentralizaciju tvrdeći da je odluke bitne za ovo društvo važno donositi na što nižem lokalnom nivou. Decentralizaciju glasno zagovara i EU. Očito je, međutim, da kada decentralizacija donosi neželjene rezultate po centralnu vlast, kako u Beogradu, tako i u Briselu, onda ju je poželjno ignorisati. U Srbiji je, naime, 111 opština i gradova,  u kojima živi 85 odsto stanovništva naše zemlje, jednoglasno donelo deklaracije protiv GMO. Ševarlić, koji je jedan od inicijatora ove akcije, ukazuje da ovo, međutim, nema nikakvog efekta na centralne vlasti. „Da li će 95 odsto  od 250 narodnih poslanika u Skupštini poštovati volju građana opština koji su ih izabrali ili svog partijskog vođe? Ako političari ne veruju većini odbornika u Srbiji, zašto ne raspišu referendum da se narod izjasni da li je „Za“ ili „Protiv“  GMO? Dokle god nema poštovanja narodne volje, nego se sluša samo volja partijskih lidera, u ovoj zemlji neće biti napretka“, rekao je on.

[/restrictedarea]