Dmitrij SEDOV – O planovima Nemačke da se vrati u rejone tradicionalnog uticaja Rajha u Istočnoj Evropi

Gerhard Šindler, direktor nemačke obaveštajne službe BND govorio je pred kontrolnim komitetom Bundestaga i izjavio: nemačka obaveštajna služba je našla krivca za rušenje malezijskog “Boinga” iznad Ukrajine. To su snage samoodbrane Novorusije. Prema rečima glavnog nemačkog obaveštajca, BND je proanalizirao sve dostupne satelitske snimke i zaključio da su opolčenci ukrali sa jedne ukrajinske vojne baze sistem PVO “Buk” i iz njega gađali putnički avion, što je dovelo do pogibije 298 ljudi.

Iz nastupa se da zaključiti da osim opštedostupnih, stručnjaci BND nisu koristili nikakve dopunske materijale i da su do svog zaključka došli čisto analitičkim putem. Gospodin Šindler je rekao da su kako ruska tako i ukrajinska verzija lažne. Odmah posle njegovog nastupa nemački mediji su raširili propagandnu vrtešku.

Najveći šok od nastupa Šindlera doživele su ukrajinske vlasti, koje nikada nisu izjavile da im je ukraden “Buk”, pa ne shvataju zašto su ih nemački saveznici optužili za falsifikovanje materijala.

U intervjuu za “Ukrajinsku istinu” Vrhovni tužilac Ukrajine Vitalij Jarema je izjavio: “Posle obaranja putničkog aviona, vojne vlasti su referisale predsedniku da teroristi nemaju naše raketne komplekse “Buk” i S – 300. Nije bilo oduzimanja tog oružja”.

Snagama samoodbrane je bilo jednostavnije komentarisati Šindlerove reči: Borbeno spremna baterija “Buk” iznosi od 4 do 8 jedinica borbene tehnike, što njenu krađu automatski pretvara u čitavu vojnu operaciju koja ne može proći neopaženo.

Po svoj prilici ni rusko Ministarstvo odbrane ne može da dođe sebi od šoka. Tako grube i nevaljale podmetačine koje se na jeziku propagandista nazivaju “budalaštinama”, oni nisu očekivali od BND.

Jednom rečju, bilo je to iznenađenje za sve. Berlin je izašao na stazu grubih provokacija po kojima su ranije bili poznatiji njihovi anglosaksonski partneri. Premda, treba se zapitati zašto je to iznenađenje za njih? Jednostavno, ruska javnost nikako da se oslobodi od iluzija koje su se pojavile u vreme ujedinjenja Nemačke i koje su povezane sa euforijom “prijateljstva i bratstva” između prvih lica te države. Fantaziranje povodom “posebnih rusko-nemačkih odnosa” očuvalo se i kasnije.

Bila je to zabluda od samog početka, koju su pokušali da razveju mnogi ruski germanisti. Jedan od njih, Julij Kvicinski, ambasador SSSR u Nemačkoj, o tome je pisao bezmalo pre 20 godina u svojoj knjizi “Rusija-Nemačka. Sećanje na budućnost”: “Ako je u glavama nemačkih političara pre Beloveške šume Sovjetski Savez i slovio kao potencijalni partner u krupnoj geopolitičkoj igri za preporod nekadašnje uloge Nemačke u Evropi i svetu, to je posle Beloveškog sporazuma nemački političar SSSR doživljavao samo kao objekat osvajanja i korišćenja u svojim interesima”.

Teško je biti jasniji. Dok smo mi bili jaki, Nemci su izigravali prijateljstvo sa nama. Samo što smo propali – pod nemačkom velurnom rukavicom osetili su se čelični prsti.

Nedopustivo dugo traje inercijsko nadanje na prijateljstvo sa Nemcima. Mi nikako nismo mogli zaboraviti da je zahvaljujući nama Nemačka rešila istorijski zadatak ujedinjenja i ušla u ligu najjačih država sveta. A Nemačka ne samo da je zaboravila, nego je i sa ukusom iskoristila rusko idealizovanje. J. Kvicinski piše: “Nemačka je, ako ne inicirala, a ono bar aktivno podržala sve odluke po pitanju širenja NATO pakta i EU, time cementirajući rezultate potiskivanja Rusije iz Evrope i rezultate raspada SSSR-a, težeći da se pod zastavama NATO i EU vrati u rejone tradicionalnog uticaja Rajha u istočnoj i jugo-istočnoj Evropi. Ona sa SAD i drugim zemljama NATO pakta vodi aktivan prodor među bivše republike SSSR-a, pogotovo u Ukrajini i na Zakavkazju, podržava politiku stvaranja antiruskog sanitarnog kordona na našim bivšim zemljama. U okvirima EU nastavlja sa politikom diskriminacije ruskog izvoza. U ekonomskim vezama sa Rusijom pokazuje jasnu zainteresovanost za pristup njenim energetskim i mineralnim resursima i drugim prirodnim bogatstvima, itovremeno na sve načine pokušavajući da zakoči obnovu i razvoj prerađivačke industrije povezane sa savremenim tehnologijama”.

Ovo je objektivna ocena. Ona bi trebalo da formira izbalansiran odnos prema tako važnom partneru Rusije kao što je Nemačka. I posebno važnim J. Kvitincki je smatrao tvrdoću ruske linije.

“Istočna politika Nemačke, a u širem smislu i njena spoljna politika u celini, uvek su bili u funkciji moći ili nemoći Rusije. Prema jakoj Rusiji Nemačka se prilagođavala i ponekad je sa njom delovala zajedno, a na slabu Rusiju je napadala i pljačkala je. Ne postoji ni jedan razlog da verujemo da će u budućnosti biti drugačije. Zbog toga rešenje pitanja naših odnosa sa Nemačkom leži pre svega na putu rešavanja naših unutrašnjih problema. Ako ustanemo sa kolena, tada će slika igre biti jedna, ako ne ustanemo – sasvim druga i ne baš radosna za nas”.

Ovako veliki poznavalac Nemačke iz prošlosti ukazuje i na razloge živog interesa Nemačke za ukrajinsku krizu danas. “Protiv avanturističkih kriza u Iraku, Koreji, Iranu, Nemačka se protivila ne prosto zbog ljubavi prema miru i ne iz osećanja povređene istine, nego zbog toga što to smatra odvlačenjem snaga na odluke koje nisu važne Nemcima. Njihova Afrika iz Bizmarkovog perioda, ponavljam, danas je Evropa. Oni ne vide nikakvu korist za sebe u tome da zalegnu u planine i pesak Iraka ili u raspirivanju rata sa ajatolasima i Kim Džong Ilom. Dok je Rusija slaba i povlači se korak po korak unazad ka Uralu, pokušavajući da se otkupi od napadača novim ekonomskim i političkim ustupcima, Nemačka će biti za što dalji prodor na Istok u savezu sa SAD i pod zastavama NATO i Evrope, uzimajući sve bez ratova i konflikta, što nikako nije mogla ni silom ni snalažljivošću tokom mnogo vekova. To je zaista uzbudljiva perspektiva za tradicionalnu nemačku politiku.

Ako se zaustavi taj pokret, ako naleti na čvrsti zid otpora – nemački pogled na korist dalje saradnje sa SAD mogao bi se promeniti. Može se promeniti i odnos Nemačke prema Rusiji, kao što se to više puta događalo u našoj istoriji. Ako do toga ne dođe, Nemci će sa velikim zadovoljstvom učestvovati u daljoj i završnoj deobi “ruskog kolača”. Oni su ranije mislili da to urade sami, a sada pristaju da budu članovi kolektivne ekipe i da dozvole deobu sa drugima. Druge mogućnosti i nemaju”.

Razmišljanja J. Kvicinskog daju ključ za shvatanje toga, zbog čega je danas Nemačka obaveštajna služba krenula na put provokacija. Ovako nešto moglo se desiti samo uz odobrenje prve ličnosti nemačke države. To jest, po pitanju Ukrajine mi smo naišli na željeznu pesnicu frau Merkel, koja bi htela da pred sobom vidi “slabu Rusiju”. Sva sredstva su puštena u opticaj. Zašto? Odgovor leži na dlanu: da bi Moskva predala Novorusiju. Predaja Novorusije od strane Rusije predstavljalo bi manifestaciju njene slabosti i nesposobnosti da odbrani svoje geostrateške interese.

Provokacija je bila organizovana bukvalno pred susret Putina sa A. Merkel u Milanu, a sam susret je prodemonstrirao da Berlin po pitanju Ukrajine ima najozbiljnije planove. Frau Merkel nije saslušala argumente Putina. Nema ni reči o bilo kakvoj fer igri sa njene strane. Nemački kancelar pokušava da dobije odustajanje ruskog rukovodstva od podrške Novorusiji.

Ruski političari moraju uzeti u obzir da će narastati agresivnost Nemačke na istočnom pravcu. Ima mnogo potencijala za takvu politiku u nedrima nemačke nacije. Dovoljno je setiti se likovanja iz 1999. godine u naslovima nemačkih novina: “Nemački Lufthanz je ponovo nad Beogradom!”

I ukoliko NATO na proleće sledeće godine u cilju internacionalizacije krize obnovi građanski rat u Ukrajini, onda ne treba sumnjati da će deo Bundesvera predstavljati prve međunarodne “mirotvorce” koji će početi da omeđuju za Nemačku delove teritorije Ukrajine.

U tom smislu je veoma karakteristična bezobzirnost Berlina po pitanju raspada Srbije i patronata Nemačke nad banditskom “Republikom Kosovo”.

Zalaganja Nemačke u ukrajinskoj krizi nagone nas da se još jednom prisetimo reči jednog od naših najboljih germanista: “Ključ za rešavanje naših problema na spoljnoj areni, u prvom redu u odnosima sa Nemačkom, ne leži ne znam gde, nego u samoj Rusiji. Nama je neophodno što brže uspostavljanje Rusije kao velike države – u vojnom, političkom, ekonomskom i informativno-kulturnom planu. Jedino to će nam omogućiti da stavimo tačku iznad j”.

“Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)