Zrnca o Matiji

Neočekivano i nenajavljeno, Matija se – sav od figura usmenosti – priklonio jeziku elektronske, kompjuterske civilizacije, a danas je to moćno sredstvo za „jedinstvo nepismenih“,  kako je Duško Trifunović, juče, govorio za muziku.  Priklonio se jeziku mladih a usamljenih, ili starijih a zaluđenih, koji su svoju osamu „umrežili“

Piše Branko Stojanović Fotografije Milan Timotić

Matiji ne trebaju ničije pohvale (i kad mu gode); zna se da je to što on piše – šta god da piše – ponajbolje. Bio je tu i održao se i kad je grmelo. Tada naročito. A zrnca, zašto samo zrnca? − pitam se. Stoga, šta god i koliko god da napišemo o Matiji – sve su to samo zrnca. Svi tekstovi o njemu i sve knjige o Matiji i njegovom pesmotvoru, umotvoru i jezikotvoru i nisu ništa drugo do zrnca o nesagledivoj Celini Matijinog književnog dela.
[restrictedarea]

O Matiji bi trebalo pisati kako on zbori (i piše) o drugima: znalački, duhovito, svečano, pa i veselo, da sve, na kraju, bude ozbiljno, a da nije namrgođeno ni starmalo. Neka sve bude i velje i duboko, tim pre što pokatkad liči na udicu malog i plitkog, nikad sitnog ni podloga. Da nije uštogljeno poput mundira, nego, onako, raspevano i raspojasano, široko i osmehnuto. I, po mogućnosti, u sentencama. I ironično, jer je njegova ironija s pokrićem u talentu i u pameti. Jer je njegova komendija krvava, kako je zapisao i napisao Rajko, Petrov sin koji ima sina Petra. Ako si se već prihvatio tog posla da progovoriš o nekoj njegovoj knjizi ili o njemu, onda progovori iz srca, iz duše, izatrke, a ne preko volje, kao da te je neko prisilio. Progovori onako kao što je Dragan Hamović besedio u tekstu „Reči bez godina“ u Letopisu, biće u martovskom broju 2011. Govori da te svi čuju. Ali i da imaju šta čuti. Ili, kao što je, pre, zborio i pisao Nikša uz knjigu Hleba i jezika. Kad čuju jednu tvoju reč, odmah treba da zastanu i da kažu: e da samo oslušnu još jednu rečenicu, kakvu rečenicu, ima rečenica bez misli, da upamte još samo tu jednu misao, pa još jednu, a kad samo još nju čuju, e onda će se, misle, vratiti nečemu prečem. Ali, ako je ikako moguće, a nije, sigurno nije, da poput Matije zboriš, da vezeš, da probijaš i krčiš puteve kroz bespuće, sad svejedno kud si udario: preko Liješnja ili uz Mrtvicu (Ne možemo i u internet eri/ Ići preko Liješnja) kuda ljudska noga nije često bazala, „đe su dospijevale dušmanske glave, ali nijesu noge“. Kuda pera nisu orala ni takve reči sejala. Govoriti iz glave koja je dugo razmišljala i koja se vežbala u smišljanju reči, pesama i priča. Biti pevač priča, kao što – opominjući se Alberta Lorda – zapisa Mikić. Tako govoriti, a ne kao iz knjiga. Ali, ipak, znati i šta u mudrim knjigama piše, naročito u jednoj. A da, opet, to što se kaže bude kao iz neke knjige starostavne (carostavne) koju smo svi dugo čitali i studirali, koju smo svi jednom napamet znali, pa zbog nečega i odnekud zaboravili, iz koje smo sricali život, poštenje, i učili se da i mi tako mislimo, govorimo i postupamo a, zatreba li, i da pišemo. Pa, šta košta – da košta. A košta mnogo. I dugo traje.
Govoriti i pisati da te se ne zastide reči koje si upotrebio i koje su odavno postojale, a kojih se nadriknjige srame i zaobilaze ih jer, ako ih upotrebe, čini im se, neko bi još mogao pomisliti kako žive u prošlosti, da su im mitovi o Osnovnom polju, o Plemenu, Rodu i Narodu i Osnovnoj zemlji mrenu na oči navukli. Ili kako nisu za ovo danas i kako su protiv Ovoga i Onoga. Kako su staromodni dok traje još jedan fešn-vik u našem starom gradu, ili u našoj državici, u kojima je danas sve mlado da mlađe biti ne može. Jedino su deca starmala. I debela. Valja, kao i Matija, biti na strani slabijeg, za Kadiće, a ne za Petroviće. A ne biti protiv Petrovića. Ne bar protiv svih. I makar jednoga od njih voleti taman koliko je razumno i normalno. Govoriti i pisati kao dok si bio mlađi. Kakvi mlađi, kao kad si bio još mlađi. Znati reći čivit, a i dilit. Da vide da si i kompjuterski opismenjen, da ponešto znaš i engleski; da pomisle kako ne znaš ništa o ostacima zaklanog naroda, o kostima predaka i o Kostićima, kako si, evo sad, prešao na stranu nepesnikâ, a da kasno shvate kako si u stvari tu da ih ismeješ, da im se narugaš i da ih nadgornjaš. Mada ti ovo poslednje dođe uzgred.
*
Čudo se dogodilo s tim Matijinim knjigama o „podmlađivanju“ koje tek ima da se zbude, jer pesnik predviđa da će to biti u budućnosti (Kad budem mlađi i Kad budem još mlađi, skraćeno: KBM i KBJM). Čim kaže: kad budem, znači da još nije, jer ono kad može i da znači uslov, da znači: ako. Neočekivano i nenajavljeno, Matija se – sav od figura usmenosti – priklonio jeziku elektronske, kompjuterske civilizacije, a danas je to moćno sredstvo za „jedinstvo nepismenih“, kako je Duško Trifunović, juče, govorio za muziku. Priklonio se jeziku mladih a usamljenih, ili starijih a zaluđenih, koji su svoju osamu „umrežili“, a globalno selo osvetlili svojim ja, jedinim što imaju ili što im je ostalo. Postajući usamljeniji i tek tada tonući u bezdan praznog prostora.
Okrenuvši se jeziku interneta, esperanta današnjice, Matija ga je – pod vidom pristajanja – naselio motivima-simbolima i vlastite duhovnosti i razorne ironije; taj jezik kompjuterske pismenosti (anglosrpski) pesnik je višestruko potkopao, položivši u njegove temelje i nosive stubove ekrazit svoga olujnog duha. Na mladima bliskom jeziku netovanja, četovanja, fejsbukovanja, (i)mejlovanja, tvitovanja, retvitovanja i lajkovanja – našao se jedan sedokosi a mladoliki čudak koji priča neku drugu, svoju priču, koja se – istina – koristi tim kôdom, ali ga uveliko nadmašuje, i sve korisnike te zatalasane, virtuelne stvarnosti i nepregledne pučine – zaskače slikama začudne inteligencije, duhovitosti i nepristajanja na život u koji smo, kao u tor, saterani. Ali čitava stvar sa leksikom u tim dvema knjigama u tome je što se ona, takva, može sresti jedino u tim Matijinim knjigama, a ne u sajberspejsu, na internetu. Ako ih, te knjige, ili makar njihove odlomke, već nije postavio na mrežu. Ako nije on, jeste izdavač. Ako se – a ne znam da li je? – i poveo za opštom igračkom dokonih, on će i od nje napraviti Siminu igraljku uma.
U svoje tekstove i knjige – sledi njegov primer – ne trpaj mnogo slika, da ne ispadne kao u Kulturnom dodatku nekada najboljih novina, gde više niko i ne zna (tačnije: odlično zna) čemu mnogi od tih tekstova služe i šta tē, kao plakati velike, slike ilustruju, sem ako njima ne pokušava da se zatrpa neka ogromna praznina. (One su tu, dosećam se, da skrenu pažnju sa mrtvorođenih tekstova.) Ako već moraš da stavljaš slike u knjigu, stavi svoju, majčinu, očevu, sestrinu ili bratovu, ako ih imaš. Ili se uslikaj s pustinjskom lastavicom koja ti je pred rodnom kućom – pred kojom te čitava jedna večnost nije bilo – aterirala na onu dvosmernu kapu, zadržavši se ne čeonom štitniku taman koliko je fotoreporteru trebalo da je ovekoveči, da ih ovekoveči. Zajedno, sa kućom u pozadini. Seti se ponekad da je on napisao da se protiv tuge i nesreće valja boriti plačem unapred, jer dobro znaš šta te, kao i svakog živog stvora, na kraju čeka.
*
Dok razmišljaš o Matiji, opomeni se i njegovog Vrapca, za kojega znaš da je velika poemolika priča o jednom malom letećem stvoru, o toj grudvi perja, većoj i jačoj od diva; o tome da je ponekad najjači onaj najmanji, a pobedilac onaj koga su unapred otpisali; seti se da ta pesma-poema govori o nečemu što je toliko srpsko i što svi dušmani dobro razumeju, no se grade da im sve te krilate i prpošne slike nisu baš dokraja jasne. A sve što je krilato, začas nestane iz vidokruga: sad ga vidiš, sad ga ne vidiš. Budi takav jedan junak i usamljenik, kao taj Matijin Vrabac, pa jurni na mećavu, kroz mećavu, protiv opšte nepogode i opšteg mišljenja; oslobodi pedalj, oslobodi stopu zemlje za se, i počivaj na tom pedlju makar na jednoj nozi. Budi svoj na svome. Budi Srbin, ne samo poreklom, ako možeš biti takav orlić od vrapca, na ponos čitave vrapčije i pesničke familije. (Đe si, sokole, tako se, u onome vicu, pozdravljaju vrapci u Crnoj Gori.)
Jednom sam, čitajući Matijinu poemu Vrabac, bojeći se da se taj pernati kolos u letu ne smrzne u grudvu-ledenjaču, poželeo da ga sklonim u kakvu toplu sobu, da ga, naivan, zaštitim, a onda sam se opomenuo šta je o jednom drugom, sličnom vrapcu, napisao Crnjanski: Život ljudski liči, rekao je (Bid, istoričar engleske crkve i ingleškog naroda – B. S.) na vrapca koji uleti u dvoranu, kad sedimo, u zimsko doba, kraj ognjišta. Unutra je toplo, a napolju pljušti kiša i zavija vetar. Vrabac uleće i, za trenutak, nađe se u sjaju ognjišta i toploti, a zatim izleti opet i nestaje u noći, otkud je i došao.
Kad i ovo pročitah, odustao sam od nepromišljenog nauma. Vidim, vrabac bi opet kidisao na mećavu. Nema tu pomoći, brajko. Za onoga ko je takav fajter u životu, toplo ognjište je – bar dok traje mećava koja bi da nas sve oduva u nepostojanje – samo još jedna prepreka, koje će se vrabac učas ratosiljati. Jer, da bi odbranio to ognjište, da bi ga zaslužio, prvo mora zauzdati mećavu. Oterati je odakle je i došla, i to na juriš. A posle, ako mu se hoće, može i da uleće u onu dvoranu s ognjištem. Ali neće, nije on cvrčak. On je rođen za nepogode. Zaludu mu prave one kućice s malim kružnim otvorom, gde stave mrvice hleba. On stoji na kućici i zaleće se na mećavu.
„Ujedinjene nacije planiraju da na sledećoj vanrednoj sednici prihvate predlog Sjedinjenih Država da se (nad Srbijom – B. S.) ograniči i letenje vrabaca, a naročito poznatih zlotvora, srpskih dživdžana. Ali ko je još uspeo da zatvori nebo nebeskom narodu?“, napisao je jedini pravi hroničar Blokade Beograda povodom devetnaeste nedelje blokade, u jesen 1992. godine. E, prsti toga sarajevskog, beogradskog i njujorškog Hercegovca možda su upleteni u Matijinu poemu o vrapcu, koji bi sigurno znao da bi se „ponosno držao na robijama i pred sudovima“.
*
Jesi li pomenuo Matijino ime, i dušmani će odmah znati o kome govoriš ili pišeš. Onim što je dosad izgovorio, napisao i što je uradio u životu on je zadovoljio jedan, težak, svirep i zaprèčljiv kriterijum, koji možda postoji samo u istoriji srpske književnosti i kulture – da se kao pisac prepoznaje po imenu. Podsetimo se: zna se na kojeg se Branka misli čim se pomene Đački rastanak, na kog ako se kaže „princ pesnika“, ili ako nam na usne padnu reči „vatra“, „ništa“ ili „utva zlatokrila“, a na kog, opet, kad se izusti Bašta sljezove boje. (Pravo pomišljaš, ima ih još sa tim imenom. Branko V. Radičević, a uz njih su odmah i druga dvojica, sa srodnim imenom: Brana/Branislav: Crnčević i Petrović. Ama, iako slično, Brana/Branislav, eto nepravde, nije isto što i Branko.) Šta će im prezime, kakvo god da je, a dobro je, nisam im ga ja birao, kad ih svi po imenu prepoznaju i pamte. S jednom, maleckom razlikom: neki od tih slavnih spisatelja srpskih izborili su se da ih pamtimo po imenu uglavnom tek posle smrti. Manje-više. Matija se, uz dva-tri Branka, za svoje ime izborio za života, pa sad prezime Bećković uz ime Matija dođe kao čist pleonazam, jer: kažeš Matija, zna se da je Bećković. I nepotpisane, njegove tekstove je lasno prepoznati. Istina, u doba brozomorije, kazivao se kao dr Janez Paćuka. Uzalud! Svi su ga prepoznali. U Beogradu su tog Paćuku čitali i voleli kao da je Srbin, a čim su saznali da nije Janez no Matija, da nije Slovenac no Srbin, osuli po njemu živu vatru: šta se, kog đavola, maskira i izmotava, ko da mi ne znamo ko je on, okle je, čiji je, zašto onako piše i ko ga plaća. A ludi Srbi, kako jednom reče Vinaver, a ponovi Mihiz, i ne znaju da razmišljaju drukčije no ili da te okivaju u zvezde ili da te nabijaju na kolac: Na kocu su/ Bolji bili/ I pušili!, pevao je Rajko, a Matija je – u poemi Koji je ono, majko? – napisao stihove: Čas me podižući među zvezde/ Čas vraćajući nazad u balege.
Kad si se već usudio da nešto kažeš o Matiji ili da štogod napišeš o njegovim kažama, čuvaj se da ga ne uvrediš stavljajući ga gde mu nije mesto. Zapamti šta je on napisao o tom mestu: da je gore, na tom ljudskom i pesničkom Parnasu našem, samo jedno mjesto i nikad se neće uprazniti. Na vladiku Petra II Petrovića Njegoša je mislio. Ne igraj se glavom, i ne stavljaj ga u fusnotu. On će iz nje navrh kuće, na dimnjak i ozgo će zakukurikati kao Radović s Beograđanke. Ili će, kad to već nije uspelo Tinu u pesmi Svakidašnja jadikovka, konačno postati onaj krik sa krovova. (Kod Volta Vitmena, u Andrićevom prevodu, postoji i stih: „Odjekuje moj barbarski vrisak iznad krovova sveta“.)
A čim vidi da je neki tekst ili knjigu potpisalo netalentovano čeljade, neće se smilovati da to pročita, taman da dubiš na glavi. Ili da ga zakuneš Njegoševim imenom. (Neće da prekida službu Pustinjaku Cetinjskom.) A čitaće ih, i tekst i knjigu, i ako možebit nije čuo za autora, ako su napisani pametno, razborito i jasno. Samo ako u tome ima hleba i jezika – narodnog i narodskog. I ličnog. Jer bez njega ti je sve uzalud.
Kad je ono Kapor naslutio da mu je došlo vreme mreti, i kad su ga pitali šta misli o savremenoj srpskoj književnosti, i o poeziji, taj Hercegovac prvo je, kao da se šali, rekao da on o poeziji ne zna mnogo (napisao je na stotine pesama i maskirao ih proznim redovima da ga ne optuže da je, uz sve ostalo, i pesnik, a on je, opet, samo to i bio – i kad je pisao i kad je risao ili slikao) a onda je prstom odmah upro u dvojicu najboljih: u Matiju i Rajka. Ima sigurno, dodao je hercegovački lukavo, i drugih, ama su ova dvojica za mene najbolji. Posle je to, dok god je bio živ, ponavljao i kad ga ne pitaju. Da i oni utvrde gradivo. Da i oni zapamte kako i šta je govorio Kapor. Kao što znaju šta, kako i đe i o čemu je govorio Matija. Naročito su dobro znali protiv koga je govorio, a onda ga pitali: „Čiji si ti, mali?“ „A što me isleđuješ kad dobro znaš“, odgovorio im je. „Ako ne znaš čiji sam, iako dobro znadeš no se samo gradiš nevešt, sve piše u mojim knjigama. Neka ti unuci pročitaju.“
*
Koliko se zna, Vukovu među ili među Vuka mahnitoga prvi je u Srpskom rječniku pomenuo Vuk Karadžić, ali ju je proslavio Matija, oslobodivši je onog h iz reči mahnitoga, dok je onaj stvarni vuk iz naših života na olimpijadama istorije ko od šale preskakô sve prepone – unutrašnje i spoljašnje. A bio mudar da se ne prepozna ni u ponekim stihovima tog speva, jer je tobože na nekom dijalektu pisan. To kao prvo, a drugo – on i nije čitao knjige, no su mu, po zadatku, iz njih prepričavali opasna i sumnjiva mesta. (Dosta mu je bilo da čita opširne posvete na knjigama koje su mu poklanjali i slali.) Knjige, kažu časni svedoci, nije čitao, no ih je samo listô dok ga filmski ili TV snimatelj ne uslika, ali jednu, kratku brošuru, jeste. Ali to mu nije smetalo da svojim imenom potpiše sve one knjige, ona sabrana dela na čijim koricama stoji njegovo ime. (Bolji mu je bio potpis no knjige, reče li Onaj Cinik.) Moglo mu se, mada se jednom začudio: „Kad sam ja, boga ti, sve to napisao?“ A onog poštenog lektora, Dragana Ozrena, koji mu je svojski ispravio sve ono što beše polupismeno ili nepismeno, Broz je poslao na Goli, gde je i umoren. Naravoučenije ove istine priče glasi da je politika važnija od gramatike, logike i stilistike. (V. Milovan Danojlić „Osveta lošeg prevodioca“, knjiga Lične stvari: Ogledi o sebi i drugima, Beograd, 2001).
*
E sad, svi znate onu narodnu: Dok je glava biće kapa. Ima taj vakat od kada je Matija nabavio onu kapu sa dva štitnika (jedan spreda, drugi otpozadi) koju je nosio i Šerlok Holms. Matija je tu: dvostranu, dvojnu, dvokraku, dvogubu, dvobočnu, dvovalentnu, dvokrilnu, dvogrlu, dvodomnu, dvojednu i dvojedinu, bilateralnu kapu nabavio da istražuje ubistvo srpske kulture i književnosti, a u njima poezije. (Jedan ćerolog sa katedre za ćerologiju, zbog te kape i zbog speva o ćeraniji, a da ga umučka, da ga ućutka, nazvao ga je Šerlok Ćerač!) I da istraži ubistvo ljudskosti i morala u književnosti. Nje, ljudskovine, naročito. A, ko zna, možda je glavu onako ukapio da izluđuje one utvare što vazda vele da su „naljegli slučajno“, a što namerno tabanaju za njegovim stopama, a nisu pesnici, no oni što gredu za njim sustop(i)ce za platu: da ne znaju na koju će stranu, napred ili nazad. Da osmotre da li je pravilan politički zauzeo smer. Za stav su već znali da je naopak. I kažnjiv, po više paligrapa. (Vazda su tipovali da će, unazadan i nazadnjak, unazadak udariti!) Kad ga osmotriš svrh Terazija, rekô bi: sad će preda te. „Ma jok“, glasnu se Rajko Petrov, „on ti ono zamiče iza Biblioteke. Krenuo da obiđe biste pesničke sabraće na Kalemegdanu, sve svoju u torbi gladeći i zagledajući.“
E baš ta kapa s dva štitnika, taj dvosmerni-dvostazni putokaz na piščevoj glavi, može postati zaštitni znak celokupne njegove poezije i pojetike. Zašto? Pa stoga jer Matijina poezija, kao i sve ono što piše i o čemu zlatòusti, nikada nije putovanje u jednom smeru, nego je ono svagda najmanje dvosmerno; i nikada zemlja i nebo, ono dole i gore, mrtvo i živo, veselo i tužno, komično i tragično, staro i novo, materijalno i duhovno, reč i delo, usmenost i pismenost, nisu bliže jedno drugome kao u onome što Matija piše. I o čemu govori.
Reče mi jedan čoek da je Matija naručio i kapu sa četiri štitnika: uz ona dva dosadašnja, na koja smo nekako i svikli, još dva bočna, namesto migavaca. (Taman će činiti jedan krst, a krst nositi nama je suđeno.) Njome, tom kapom, kao radarom, pokušaće da locira onu Njegoševu nevidimu munju u svemiru i da se sa njom, kad već na Zemlji nema s kime, sit narazgovara. I da se isplaču. I nad Srbima i nad Crnogorcima. I nad Srbijom i nad Crnom Gorom, koja je – tačno napisa autor Kamenih čtenija – u današnje doba izvršila istragu predaka. Tek kad ustakne tu krstoliku kapu, pa kad njeni škrljci zakrilaju kano propeleri, ova sitovacija sa njegovim namerama će, što onaj pametno reče, postati složena: ne samo što više nećeš znati hoće li napred ili nazad, smêrā li nadesno ili nalevo no – lele i kuku – oće li nadole, oće li se zasvrdlat pod zemljicu, ili će se, ko jeroplan, vinuti nagore, međ orlove, đe mu, ako ćemo pravo, i jeste mesto. („Neka ode, nek odleti, ovde samo da ga nije“ − zavapiše udbalije!) I koji će onda žbir da ga namotri i uprati: što, pre, beše posla za dvojicu: za jednoga – da ga smotri spreda, za drugoga – da pazi ako upravi u rikverc, sada trebaju barem još dvojica (izvršilaca poslova i radnih zadataka): jedan, da za njim ko krtica kopa tunjele pod zemljom, drugi – da ga oko vrata vata pod nebesih. A on se, podlac, ukopô, pa ni makac. Cupka na vrhovima prstiju – dobro je rečeno – ko kad recituje. U onom rečitativnom ritmu. Oće iz kundura da iskoči. I šta sad ona dvojica da rade? Za šefovu platu bi morebit pokušali i pod zemlju i na nebo, a vako: piši kući propalo.
*
„Đe reče Matija i đe reče Crna Gora i Crnogorci“, podseća me moj nevidljivi sagovornik, „meni su se najviše dopale ove rečenice iz tog golemog, rasutog speva Matijinog o toj temi.“
„Znam li ih? Podseti me.“
Mi koji smo na kraju sveta, poslednji smo među slobodnim ljudima. Dosad smo bili branjeni udaljenošću i usamljenošću naše zemlje, po čemu smo se i pročuli. Uživali smo ugled koji nepoznato ima u svetu. Danas, međutim, naše su granice izložene neprijatelju i iza nas nema više nijednog naroda – tako, čini mi se, piše Matija u jednoj knjizi. Bojim se slagaću, ako kažem u kojoj. Ko kad je to sve jedna te ista knjiga o ljudima i životu. Jezik u jeziku.
„Ni ja ne znam posigur. To kao da i jeste i kao da nije Matija. Bojim se da to Tacit kaže, priča – izmišlja – govor nekog britanskog poglavice u ratu, a beleži Crnjanski u nekoj od svojih knjiga. Ali, pravo kažeš, dobro je to – svejedno da li se odnosi na nekadašnju Veliku Britaniju ili današnju Crnu Goru. I svejedno jesu li to napisali Tacit ili Crnjanski juče ili Matija danas. Sva trojica su izvrsna.“
A kad je pominjani Nikša (Stipčević) napisao da Matijini paradoksi dosežu do religiozne metafizike, naveo je i ove stihove: „Da stigneš gde si, odeš odande gde nisi,/ moraš ići putem gde nema zanosa./ Da stigneš do onoga što ne znaš/ Moraš ići putem koji je put neznanja./ Da poseduješ ono što ne poseduješ/ Moraš ići putem na kom nisi./ A ono što ne znaš jedino je što znaš/ I ono što je tvoje ono je što nije tvoje/ I gde jesi jeste gde nisi.“ Stihovi su, pogodili ste, Eliotovi iz Četiri kvarteta. A tako liče na Matiju, na njegove paradokse. Sličan se sličnome raduje, bilo je i biće.
„Dobar je pesnik – taj Eliot“, čujem li glas Ćamila Sijarića dok mi u Sarajevu, sedamdesetih onoga veka, poklanja jednu Matijinu knjigu. „Pročitaj“, veli mi, „pa ako ti se ne dopadne, vrći mi je, a siguran sam da mi je vrnuti nećeš.“ Bila je to Međa Vuka Manitoga (1976).
Skoro mi je Bahtin, po ko zna koji put, nešto došapnuo. Pa ono što je najbolje u Matijinim spevovima, u esejistici, u verbalnom iskrenju i nadgornjavanju, najbliže je Rableu. „Svi njegovi (Rableovi – B. S.) spojevi (u Gargantui i Pantagruelu – B. S.) čak i tamo gde predmetno izgledaju potpuno besmisleni, teže pre svega da razruše postojeću hijerarhiju vrednosti, da prizemlje uzvišeno i uzvise nisko, da do temelja razore sliku sveta“, piše Mihail Bahtin u studiji O romanu. A šta drugo radi Matija, pišući ili zboreći, no što „prizemljuje uzvišeno i uzvisuje nisko“?
Dok je bio živ, Kapor je govorio, i ne videći kumašina, a znajući da će on, evo sad, odnekud iskrsnuti: Od dva puta – preko Škole ili preko Mrtvice – Matija ovarisao trećim – putem kojega nema. Sad će on, krčiput, ispred nas – uokolo. Ona kapa mu ne da da zaluta. Kakva kapa. Glava je tu glavna.

[/restrictedarea]