VAŽNA SU SEĆANJA

Dok narod pamti, stručnjaci bi rekli – poseduje i čuva istorijska sećanja – on opstaje. Zato se u ozbiljnom i civilizovanom narodu vodi računa da se sećanja ne izbrišu

Piše Dragomir Antonić

Kad se za nekog kaže da je „izgubio pamćenje“, znači da se na njega više u ovozemaljskom životu ozbiljno ne računa. Prosto, kad ostaneš bez sećanja, kad te „izda pamćenje“, ne možeš biti ozbiljan saradnik ni u kakvom poslu. Pravnički kazano, „gubitak poslovne sposobnosti i osobi koja je lišena sećanja mora se odrediti tutor ili punomoćnik“. Kad ne može da pamti, ne može ni o sebi brinuti. Osoba postoji samo dok ima sećanja. Kako je sa pojedincem tako je sa narodom u celini i državom kao njegovom tvorevinom. Dok narod pamti, stručnjaci bi rekli – poseduje i čuva istorijska sećanja – on opstaje. Zato se u ozbiljnom i civilizovanom narodu vodi računa da se sećanja ne izbrišu, ne zaborave ili jednostavno ne izgube. Osnivaju se škole, podižu hramovi, grade arhivi, muzeji, biblioteke, čuva narodno stvaralaštvo, vera, običaji. Ispomažu se umetnici koji svojim stvaranjem brinu o sveukupnom očuvanju kolektivnog pamćenja. Briga o kolektivnom sećanju je obaveza svakog: od pojedinca – uz‘o deda svog unuka, / metn‘o ga na krilo / pa uz gusle pevao mu, / što je negda bilo (ko nema gusle ili ne ume da peva, neka priča) – do države koja ne sme da zaboravlja sopstvenu prošlost ili da olako prelazi preko nje. Čuvanje pamćenja je osnovni postulat, kamen temeljac na kojem počiva jedan narod. Mnogo se stvari može izgubiti, i gubilo se kroz vreme − nešto se povrati – ali jednom izgubljeno sećanje je uvek nepovratno izgubljeno.
[restrictedarea]

…I POKOJI BILMEZ Prošlost i sećanja su naročito vidljivi ovih meseci, kad se obeležava sto godina od početka Prvog svetskog rata. Svi učestvuju u podsećanju. U čuvanju pamćenja na 1914. godinu: država, Srpska pravoslavna crkva, Arhiv države Srbije, televizija, novine, esnafska udruženja, preduzetnici, pojedinci. Sve bi trebalo pohvaliti. Zaslužili su. Nadam se da će ovako nastaviti narednih godina, jer Srbi i Srbija nemaju čega da se stide niti da bilo šta zaboravljaju. Doduše, povremeno se javi pokoji bilmez te se izvinjava zbog boravka srpskih žandarma u Staroj Srbiji 1912, ali šta da se radi. Narodna poslovica za takve osobe kaže „Ili je pamet izgubio, ili je nikad nije ni imao“ (vidi Milisav D. Protić, „Jeličanke“, str. 125, Beograd, 2004).
Hrabri predano učešće mnogobrojnih pojedinaca, za koje je pre toga malo ko znao, koji putem novina, a ove su im svesrdno ustupile prostor, objavljuju pisma, fotografije, delove dnevnika svojih dedova, baka, stričeva, ujaka iz vremena Prvog rata, što su generacije njihovih potomaka pomno čuvale i sačuvale. Mnoštvo sačuvanog materijala izvučenog sa tavana, iz fioka, ormana je pokazalo da, bez obzira na decenijama vršenu propagandu da u Srba postoji samo jedan rat, Drugi svetski rat, i samo jedna borba, Narodnooslobodilačka borba − Srbi jesu odgovoran narod prema celokupnoj prošlosti i prema svom sopstvenom sećanju. Činjenicu da Srbi imaju veoma razvijeno osećanje za pamćenje, sa nasleđenim genom za sabiranje i sabornost, mnogi su decenijama nipodaštavali. Poslednje dve decenije su se sistematski sprdali sa svim što je imalo i trag pozivanja na slavno kolektivno sećanje. Finansirali su, posebno u kulturi, sve ono što je strano Srbima i srpskom pamćenju, ismejavajući tradiciju, veru i običaje. Umislili da su uspeli. Bogu hvala, vidi se da nisu. Jado bio, jado i ostao, reče narodni pesnik.

BISERI KOLEKTIVNOG PAMĆENJA Deo kolektivnog sećanja su, osim događaja, i pojedinci, jer bez pojedinačnog učešća nema ni kolektivnog događaja. Neraskidivo su povezani. Ko može razdvojiti Miloša Obilića od Kosovskog boja, Gavrila Principa od Prvog svetskog rata, ili vojvodu Živojina Mišića od Kolubarske bitke. Nemoguće je. Zato ne smemo zaboravljati ni pojedince, jer i oni su deo kolektivnog pamćenja. Moramo njihova imena i dela sačuvati od zaborava. Sačuvaćemo, ako ih se sećamo, obeležavamo dane njihovih podviga, unesemo ih u školske programe, pričamo o njima na televiziji i u novinama, štampamo njihove dnevnike, postavljamo izložbe. Na taj način nećemo zaboraviti Milunku Savić, slikara Danicu Jovanović, dr Slavku Mihajlović… i tako redom do današnjih dana. Do novomučenika koji stradaju zato što su Srbi pravoslavne vere. Možda se čini da je borba da se ne zaborave zaludan posao. Možda jeste, ali svakako nije besmislen. U ovoj rubrici je neprekidno više od pedeset nedelja pominjan arhiepiskop ohridski Jovan. Usledilo je pisanje reportaže o njemu u dnevnim novinama „Večernje novosti“, zatim je Helsinški odbor u BJR Makedoniji njegovo tamničenje proglasio političkim. Pre nekoliko dana, Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve je preduzeo crkvenosudske mere protiv poglavara nepriznate Makedonske pravoslavne crkve. Šta će biti, pokazaće se u budućnosti, ali vidi se da napisana makar i jedna rečenica u prilog sužnja ima smisla. Slično je i sa drugim utamničenim Srbima, dr Radovanom Karadžićem, generalom Ratkom Mladićem i prof. dr Vojislavom Šešeljem koji obara sve rekorde u dužini držanja u zatvoru bez presude. Gore od njega, ako se boravak u tamnici može deliti na bolje i gore, prolaze zatočenici u američkom koncentracionom logoru Gvantanamo. Džulijana Asanža moram pomenuti, jer se njegova sudbina nimalo ne razlikuje od ostalih zatvorenika. Jednostavno, Amerikanci ih sve drže u zatvoru, jer im se tako može. Biće srećni kad nas sve zatvore. Svaka čast dobitniku Nobelove nagrade za mir, Baraku Obami, na takvom ponašanju.
[/restrictedarea]