Svađanje Srba u cilju rušenja Srpske

Delovanje raznih zapadnih kvazi-NVO instrumenata geopolitičke intervencije, uz uplitanje našeg prostora u globalne igre, zlokobno ukazuju da se primiče početak nove faze mirnodopske agresije na Republiku Srpsku

Piše Dragomir Anđelković

Kako se približava škotski referendum a rastu izgledi da će pobediti zagovornici samostalnosti najsevernije keltske nacije, London usiljeno pokušava da zastraši kako Škote, tako i ostatak sveta posledicama njihove eventualne nezavisnosti. Cilj je sejanje semena straha na raznim stranama, uz očekivanje da će iz međusobnog pothranjivanja i prelivanja zebnji iznići atmosfera koja će destimulisati Škote da obnove svoju državnu nezavisnost. U kontekstu toga treba gledati i na sve učestalije izjave raznih britanskih spoljnopolitičkih analitičara da bi uspeh referenduma za nezavisnost Škotske ugrozio stabilnost Balkana, Španije, Srednje Azije. No, na tome se, bar kada se radi o nama, ne završavaju manipulacije.
[restrictedarea]

ISKRIVLJENA KONSTRUKCIJA Britanski ekspert za Balkan Džejms Keri-Lindzi – spominjem ga kako bi imali relevantan primer za naš region – tvrdi da bi osamostaljivanje Škotske moglo da vodi obnavljanju tenzija na prostoru od BiH do Makedonije. Da do takvih tektonskih potresa na bi došlo – a ne samo kako bi se pristalicama škotske nezavisnosti zabili „klipovi u točkove“ – moguće je da se plasiraju i priče da se RS, uz podršku Rusije, nedavno maltene upustila u avanturu izdvajanja iz sastava BiH. Tako se, možda, preventivno usmerava pažnja globalnih moćnika ka Banjaluci, te se time tamošnja vlast destimuliše, da ne povuče poteze koji bi, kada bi se munjevito a neočekivano odigrali, mogli da poremete evroatlantsku arhitekturu Balkana. U tom cilju se upotrebljavaju i grube neistine kao što je ona da je RS bila na granici proglašenja nezavisnosti u vreme ulaska Krima u sastav Ruske Federacije.
Već vam je jasno da je ono „možda“ rečeno čisto retorički. U pitanju je konstrukcija satkana od laži. A najmanje opasan njen element je zamena teza oko toga ko na koga deluje podsticajno u vezi sa širenjem separatističkih trendova. Mi bar dobro znamo da nije virus razbijanja država krenuo od Škotske, nego su zapadne sile prvo izazvale nasilni raspad Jugoslavije pa onda izvršile agresiju na Srbiju kako bi joj otele Kosovo – pokrajinu koja je i prema principima što je Zapad odredio (Badenterova komisija) njen neotuđiv deo – da bi konačno priznale i njen secesionistički akt. Otuda, opasni duh separatizma ne izlazi iz boce spontano na severu Evrope, već je sistematski pušten od strane evroatlantskih centara moći na njenom jugoistoku i istoku. Sada je samo stigao tamo odakle je za druge pripreman, što se planski zamagljuje!
Gore od rečenog ali ipak, ne (samo po sebi) i najgore, to je pomenuto optuživanje RS za separatizam, odnosno Moskve da stoji iza toga. Banjaluka je od okončanja rata dosledno na pozicijama očuvanja Dejtonskog sporazuma. Njega su rušili oni što su, protivno volji srpskog naroda, uz podršku okupacione uprave (OHR) i NATO tenkova maskiranih u mirovne snage (SFOR) od oba entiteta oteli niz nadležnosti koje im izvorno pripadaju (odbrana, kontrola granice, resor državne bezbednosti). Rukovodstvo RS progovara o nezavisnosti jedino onda kada kulminiraju pritisci u cilju unitarizacije BiH. Tu se samo radi o odbrambenoj reakciji. Naravno, zapadna propagandna mašinerija, za potrebe globalnog prepariranja neupućene javnosti, vešto izokreće tu istinu.
Navedene propagandne floskule – koje su u poslednjem slučaju plasirane od strane sa Anglosaksoncima tesno povezanog berlinskog Saveta za politiku demokratizacije – mnogo su gore zbog aktivne okrenutosti budućnosti nego zbog svega drugog rečenog. Ne bi toliki problem bio da im je svrha jedino da dodatno stigmatizuju Rusiju i Srbe, odnosno da opravdaju Zapad zbog dosadašnjeg kršenja Dejtonskog sporazuma, te pruže legitimitet njegovom i dalje aktuelnom a nepotrebnom vojno-političkom prisustvu u, već skoro dvadeset godina, „mirnoj Bosni“. U pozadini svega naziru se još mračnije namere.

DVOJNI STANDARDI Postala Škotska nezavisna ili ne, vodeći evroatlantski centri moći se spremaju za nastavak ofanzive na (jugo)istoku Evrope. Za prestiž britanske elite je nepovoljno osamostaljivanje Škotske, ali bila ona deo Velike Britanije ili ne, ostaće u okvirima evroatlantskog bloka. Zato se vodeći krugovi ovog bloka, ma koliko bile povređene emocije Engleza iz njihovih redova, preterano ne brinu zbog procesa koji se odvijaju u Škotskoj. Pre im je cilj da ih tako uobliče da im u predstojećem periodu dvostruko koriste na prostorima koje još do kraja nisu pokorili.
Tamo gde to žele koristiće ih za suzbijanje pokreta za nezavisnost, a na drugim meridijanima kao podstrekač separatističkih trendova. U tom duhu bi se prvo udarilo na nepodobne narode i njihove lidere kao na nosioce separatizma. Kada prođe malo vremena od proglašenja nezavisnosti Škotske i time „podstaknutih“ preventivnih reakcija u još nedovoljno učvršćenoj zoni dominacije evroatlantista (gde treba eliminisati nosioce ideja kojima se remeti okupacioni poredak) onda bi se van nje podsticala secesionistička strujanja (kako bi se upotrebom onoga što je na drugim mestima osuđivano olakšalo uspostavljanje nove okupacione oblasti). Tako islamisti, sa kojima se Zapad navodno sukobljava a zapravo stoji iza mnogih pokreta iz njihove heterogene grupacije, već prete Rusiji da će ratni požar preneti na njenu teritoriju radi odvajanja Severnog Kavkaza.
Kada se vratimo na naš slučaj, jasno je da se radi o pripremama za novi udar na RS u cilju uspostavljanja centralizovane BiH. One su otpočele mnogo pre nego što se približio škotski referendum a sada samo dobijaju na intenzitetu. Početkom ove godine pisao sam u „Pečatu“ (tekst „Bosanski gambit“) da razni zapadni i regionalni krugovi smatraju da je došlo vreme da se posle predstojećih izbora u RS konačno anuliraju tekovine Dejtona. EU lobisti sarajevskih struktura već duže vreme su glasni unutar evropskih institucija. Svesni činjenice da heterogena Unija ima vrlo ograničenu moć nametanja rešenja, krenuli su u ofanzivu sa druge strane Atlantika.
Tako se Tanja Fajon, antisrpski nastrojena poslanica Evropskog parlamenta, u februaru obratila američkom Senatu. Ona je pozvala SAD da se angažuju kako bi bio obezbeđen „novi pristup prema BiH“ koji bi rezultirao promenom Dejtona u smislu centralizacije. Od tada do poslednje a jednako opasne, bilo je više sličnih, ali ipak manje zabrinjavajućih antisrpskih provokacija. Vodeći zapadni krugovi svakako žele centralizaciju BiH ali pošto su im ruke pune (krvavog) posla, podrivanje RS im ipak nije prioritet. Zato su tu sa njima tesno povezani eksponenti interesa Sarajeva, koji nastoje da u pitanja od prioritetnog značaja za Vašington umetnu tzv. „srpski problem“ i tako nas izlože ozbiljnom udaru. Stoga se Srbi, a pogotovo RS, predstavljaju kao ruski bastion i mogući izazivač potresa, kojih se Zapad plaši u onome što smatra svojim dvorištem.

BALKANSKA UKRAJINA? Sada je u tom cilju, u delikatnom momentu rusko-zapadnih odnosa, plasirana studija „Zapadni Balkan i ukrajinska kriza − promenjena igra za politiku EU i SAD?“, sastavljena od „eksperata“, tačnije propagandista pomenutog saveta. U njoj se nariče nad prevelikim uticajem Rusije na Balkanu i poziva Zapad da ga suzbije. A da bi nas to pogodilo što više, odnosno na način koji je pogodan za Sarajevo, Moskva i Banjaluka se, između ostalog, optužuju za pokušaj osamostaljivanja RS. To se radi lukavo, tako da se postigne još jedan cilj, tj. da se međusobno posvađaju Srbi. Dok se rukovodstvo Srpske napada, oficijelni Beograd se hvali. Na taj način mu se šalje poruka da ako bude kooperativan u vezi sa budućim pokušajima nametanja novog ustavnog aranžmana za BiH, biće nagrađen. A kakav bi novi bosanski poredak bio, u osnovnim crtama, ukazuje nešto starija studija istog sveta, sastavljena, gle čuda, početkom ove godine, baš onda kada su drugi sarajevski EU lobisti ubeđivali svet da je vreme za „novi pristup prema BiH“.
U studiji o kojoj govorimo („Nacrt zajedničke zapadne politike prema BiH“) lukavo se stvara privid da se teži kompromisnom rešenju. Kaže se da su parametri u okvirima u kojima valja rešiti „bosanski problem“: odbacivanje spoljne promene granica (izdvajanja RS) sprečavanje unutrašnje promene granice (stvaranja hrvatskog entiteta) neprihvatljivost uspostavljanja unitarne BiH. No, jasno je da u ovoj fazi uspostavljanje unitarne BiH nije moguće bez velikog rata i etničkog čišćenja. Zbog toga se teži tek delimičnoj, ali za državnost RS fatalnoj centralizaciji. A ona nije nikakav kompromis, već negiranje Dejtonom potvrđenih prava srpskog naroda u BiH.
Vreme je da vidimo i kako bi se postigla prva faza centralizacije (posle bi se krenulo i dalje). Ne moramo mnogo da tražimo, već nam mnogo toga biva jasno iz još jedne studije organizacije o kojoj govorimo – da se opet „začudimo“ – sa početka ove godine (februar), posvećene nemirima u muslimanskom delu BiH. Tadašnji pokušaj „narandžaste revolucije“ u muslimanskim kantonima – lansiran sa namerom da se prelije i u RS radi centralizacije BiH – eufemistički se prikazuje kao legitimni glas naroda usmeren protiv zloupotreba establišmenta, a navodno, bez bilo kakve nacionalno motivisane namere. Jedini problem za one koji su iza svega stajali očito je to što Srbi na tu igru nisu naseli. Da bi se stvari u budućnosti promenile, tu su razne (pro)zapadne NV organizacije. Čitav taj konglomerat tiho, ali intenzivno radi kako bi raspalio požar u Srpskoj, a kada bi se to desilo, odmah bi se videlo zašto Savet za politiku demokratizacije traži i da se pojača prisustvo NATO trupa u BiH. Očito je zamišljeno da one iskoriste sukobe između Srba, koji se sada izazivaju, kako bi zavele red. Tako bi bio definitivno trasiran put centralizacije BiH.
Sigurno i u RS ima mnogo razloga za socijalno i političko nezadovoljstvo, ali je problem u tome što ta vrsta muka građana sigurno ne brine tvorce eksploatatorskog tzv. Novog svetskog poretka. Njihovim strukturama zainteresovanim za naš region namera je da narodno nezadovoljstvo iskoriste radi proturanja planiranih ustavnih rešenja. Izazove se haos, zaplaše se političari da će ih narod sve oduvati, uz to se podstakne kulminacija sukoba među njima u RS (između vlasti i opozicije, ali i u redovima svake od tih grupacija) te zatruju odnosi na relaciji Beograd – Banjaluka. Pored toga ide i intenzivirani politički i ekonomski pritisak sa Zapada, kojem RS može da se suprotstavi kada je oko vitalnih nacionalnih pitanja jedinstvena, ali ne i kada se dubinski politički podeli na način koji povlači neke vidove zanemarivanja državnih interesa. Na kraju, pokrenu se NATO tenkovi da bi zaštitili narod od vlasti ili vlast od naroda. Izgovor i nije bitan!

SRBI NA OKUP Sve to treba imati u vidu. Zapad je već izgradio početne položaje za ono što će uskoro probati da izvede u RS i u vezi sa njom. Sada se samo finalizuju ti poslovi, a oni će, ako ih ne preduhitrimo, otpočeti pošto se odigraju opšti izbori u BiH i RS 12. oktobra 2014. Ko god na njima pobedio, suočiće se sa akcijom pokušaja centralizacije BiH, a za opstanak RS na dejtonskim temeljima nije isto da li će vlast i u vezi sa tim imati opoziciju protiv sebe. Naravno, ne tako što bi ona podržala centralizaciju (nju niko bitan u RS ne želi) već time što bi zbog drugih stvari slabila one prema kojima je usmerena inostrana oštrica.
Da smo mi Srbi drugačiji narod, već bi preventivno bio obznanjen nacionalni konsenzus oko svih pitanja bitnih za opstanak RS. Da je jasno da niko, ni posredno, neće pristati na bilo kakve ustupke u vezi sa državnošću RS, odnosno da će u trenucima kada otpočne neki vid centralističkih pritisaka na Banjaluku, privremeno utihnuti sve naše političke podele i srpska strana monolitno stati u odranu RS – destimulisali bi igranje raznih igara sračunatih na podrivanje Dejtona. Ovako, one su već uveliko u toku. I to na opasan način − da ne deluje da se radi o centralizaciji sve dok se u RS ne kreira željeno stanje haosa. To pitanje bi došlo na red kada bi bili izazvani nemiri a zavađenim srpskim stranama bila bi potrebna pomoć da njihova opcija nadvlada (očuva ili preuzme vlast).
Da se, ipak, do toga ne bi stiglo – posle čega bi i oni koji bi bili na čelu RS imali samo formalnu a ne i suštinsku vlast – političari u Srpskoj moraju da shvate da svaki izlazak njihovih nadmetanja iz regularnih okvira vodi RS u urušavanje. Buntovi, protesti, demonstracije, sve to su segmenti fatalne opasnosti za Srpsku. Izgubila izbore sadašnja vlast ili opozicija, dužna je da se povinuje volji naroda. Ko krene sa pričama o krađi, prevari i sličnom i prebaci politički proces na ulice, otvara Pandorinu kutiju iz koje će izađi strašna zla. A već je jedno od njih opasna polarizacija koja je zavladala Srpskom, i to kako krivicom vlasti, tako i opozicije. Prva olako svoje oponente u celini napada za navodnu izdaju i šurovanje sa strancima po cenu odricanja od interesa RS. Druga se odnosi prema aktuelnom predsedniku RS kado da je on za nju mnogo veći problem od onih koji pokušavaju da obesmisle Srpsku.
Bez obzira što je u kampanji sve dozvoljeno, s obzirom na oštar mač koji visi nad RS, takav pristup sa bilo koje strane ne vodi nas ka povoljnom raspletu. Uostalom, iza bilo kakvog međusrpskog ekstremizma, uveren sam u to, često stoje razni „savetnici“ i podstrekači, koji zapravo rade za Zapad te za njegove potrebe zavađaju Srbe i kada se izdaju za vatrene patriote i pristalice neke srpske opcije. Što se građana Srpske tiče, onih koji su je stvarali uz prolivanje mora krvi, rečenog moraju da budu svesni koga god da podržavaju na političkoj sceni. Država je iznad bilo koje stranke. Zato je bitno da celokupna patriotska javnost, a ona je u RS dominantna, digne svoj glas i zahteva nacionalnu odgovornost od političara. Isto važi i za javnost Srbije.
Pozitivan je stav Beograda da će stati iza očuvanja dejtonskog poretka, odnosno da će se usprotiviti pritiscima na RS u cilju nametanja nekih drugih rešenja. No, to treba uvek demonstrirati kada dođe do neke provokacije nalik ovoj poslednjoj. Uz to, kao što je to bilo kada su počeli nemiri u muslimanskom delu BiH (sa namerom da budu preneti u RS) kada je Vučić pozvao predstavnike vlasti i opozicije u RS kako bi se obavezali da u to neće uplitati svoje sukobe i tako reskirati budućnost Srpske – i sada Beograd ima dužnost da apeluje na mirno okončanje izbornog procesa i potom na političko delovanje koje nikom ne bi otvorilo prostor za rušenje RS.
Da je, kako naš narod kaže, „vrag odneo šalu“, pokazuju sve učestaliji zlonamerni potezi tipa manipulacije lansirane od strane Saveta za politiku demokratizacije, u koje se na maliciozan način upliće i Srbija, a da ne pričamo o međusobnoj svađi Srba u RS. Na našim vodećim političkim faktorima je da se tome, prvo delima a ne tek rečima, složno (bez obzira na razlike po drugim osnovima) usprotive. Tada ćemo bez problema političkim sredstvima odbraniti našu Srpsku (što nijedna opcija u RS ne može sama) na koju preti da se opako izlije oblak evropskih turbulencija što se krivicom agresivnih evroatlantskih struktura generiše od škotskog severa do ruskog istoka Evrope.
[/restrictedarea]