STAV: Da li se ovo stvarno dešava?

Kako je jedna stranka koja u svom nazivu ima određenje „srpska”, na Fejsbuku čestitala Bajram Emiru Kusturici

Piše Miroljub Jevtić

Ova zemlja i ovaj narod su stvarno doživeli svašta u poslednjih nekoliko decenija. Nije sporno da su za nesreću koja nas je zadesila mnogo krivi strani centri moći, koji su se neopravdano okrenuli protiv Srbije i Srba. I to nije problem, jer na njega smo teško mogli da utičemo.
Naš puno veći problem je to što sami sebe uništavamo i pomažemo mnogobrojnim neprijateljima da što pre završe sa nama. Posebno karakterističan slučaj je ono što se tu skoro desilo Emiru Kusturici.
Kusturica i Novak Đoković su, nažalost, jedini Srbi koji u ovom momentu imaju veliki međunarodni ugled i poštovanje zbog onoga što u svojim profesijama rade. Njihova reč se sluša i uvek ostavlja utisak. Zato bi bilo logično da ova dva čoveka budu zaštićeni kao beli medvedi i svuda bi im trebalo podmetati crveni tepih.
[restrictedarea] Umesto toga, znaju da od nekih Srba, kojima su jedini prozor u svet, doživljavaju udarce koji ne samo da nisu logični nego nisu normalni. Naime, pre neki dan je Omladinska sekcija SDS iz Višegrada, dakle stranka koja se zove srpska, na Fejsbuku čestitala Bajram Emiru Kusturici. Želeći ne samo da ga uvredi nego i da Srbe opomene kako je Kusturica opaki musliman koji se pretvara da je pravoslavac i da bi trebalo da ga se klone. Na sreću, ta akcija je brzo zataškana, ali jasno pokazuje ko smo i zašto nam se sve ovo dešava.
I umesto da čujemo da je neko ozbiljno kažnjen, Jelena Dabarčić, savetnica za medije lidera SDS Mladena Bosića, na pitanje novinara da li je zgrožena takvim tekstom odgovara samo da „ona to nikad ne bi učinila“.

TRANSFORMACIJA Po-staje jasno da pomenuti tekst nije mnogo uzbudio vrh SDS, stranke koja je nastala na fonu odbrane pravoslavlja od islamskog fundamentalizma. To pokazuje kakvu je transformaciju doživela i kolike su njene veze sa onim za šta su se borili osnivači, pre svega Radovan Karadžić. Ili možda autor ovih redova greši, jer ne prati više tako detaljno SDS. Možda je ona prestala da se poziva na program izvornog SDS i sada je nešto drugo?
Ali neka, njihovo je demokratsko pravo da budu šta hoće. Uostalom, ne bi bili prvi koji se pozivaju na naciju a bore se za antinacionalnu građansku opciju, koji se pozivaju na socijalizam, a podržavaju privatni sektor na račun radnika. Sve je to već viđeno i ne bi bilo nikakvo iznenađenje da se i SDS priključi toj priči.
Ali je iznenađenje što je ova stranka bez ograde dozvolila da se ovako napadne jedan Emir Kusturica! Čovek koji je, u najpresudnijim trenucima, kada je to bilo veoma rizično po njega lično, izabrao stranu onih koje su svi napadali i blatili − srpsku. Sam akt Kusturičinog krštenja i uzimanja veoma simboličnog imena Nemanja i nije posebno važan za čitaoce ovog lista jer je to privatni akt. On tada nije promenio veru, jer je, kako sam veli, vaspitavan u ateističkoj porodici i musliman nije ni bio. Dakle, nije se vratio u veru pradedovsku jer lično nije pripadao nijednoj veri. Ali se priključio veri koju su sledili njegovi pradedovi. Tada je prvi put sebi pokazao značaj vere za duševni mir i to je njegov lični čin. Mnogo je važnije za Srbe što je on, sa imenom Emir i koga je svako doživljavao kao muslimana, u trenutku kada se i ala i vrana obrušila na Srbe, izabrao da bude na srpskoj, strani kojoj, uostalom, i pripada. Jer su svi bosanski muslimani etnički Srbi ili su srbizirani.
Za razliku od njega, ogroman broj bosanskih muslimana je u svom političkom profiliranju dao prednost veri nad nacijom i žestoko krenuo na pravoslavne Srbe u ime islamske religije koju su prihvatili, odbacujući hrišćanstvo.

PROZOR U SVET Emir Kusturica je, založivši sav svoj ljudski i intelektualni kapital, izabrao da bude na strani Srba, jer je i sam Srbin, i to za vreme rata 1992−1995. Uprkos tome što se nije partijski opredeljivao, okreni-obrni, bio je povezivan sa SDS. Time je učinio ogromnu uslugu stranci i Republici Srpskoj. U najmanju ruku, čitav SDS bi trebalo da mu bude zahvalan. Da se bukvalno klanjaju pred njim i da, izlazeći iz prostorije gde ih je primio, paze da mu ne okrenu leđa, kao nekada ruskom caru.
Posebno bi trebalo da mu bude zahvalan Višegrad. Jer, šta je Višegrad bez Andrića i Andrićgrada? Ništa, bukvalno ništa. Niko za njega ne bi čuo. Čak ni most Mehmedpaše nije ništa posebno, iako je prelep. Bio bi samo jedan od brojnih mostova iz toga perioda. Ali ta Ćuprija jeste nešto! Zahvaljujući Andrićevoj genijalnosti. I samo njoj! I sada u čast Andrića, Kusturica diže Andrićgrad, koji postaje ne samo kulturni prozor u svet te male i beznačajne kasabe nego obećava da bude i fabrika para.
I umesto da ga zbog toga slave svi Srbi iz Bosne, a posebno Višegrađani, veliki Kusturica se ovako blati. Sramota!!!

Autor je urednik časopisa „Politikologija religije“

[/restrictedarea]