Stani kišo, Bujke i Olja će da preuzmu

Jedino što je ove godine u Srbiji ličilo na leto jesu „letnje programske šeme“, ali je i tome sada došao kraj

Piše Miodrag Zarković

Vest da je Marko Milićev, glavni osumnjičeni za potresnu smrt 21-godišnjeg Luke Jovanovića na beogradskom Brankovom mostu (slučaj „kantrimen“) uhapšen u Kini podstakla je televiziju B92 da se pozabavi pitanjem njegovog izručenja Srbiji. U to ime, novinar ove kuće uzeo je izjavu od Milana Škulića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu.
I, ništa tu ne bi bilo sporno – naročito zbog toga što su na mestu bila i novinarska pitanja i Škulićevi odgovori – samo da nije neobjašnjive činjenice da B92 izgleda zna da Milan Škulić postoji! Pre dve godine, naime, to uopšte nije delovalo tako, pošto je ovaj pravni stručnjak tada bio sasvim nevidljiv za ovu televizijsku kuću.
Škulić je bio jedan od najzapaženijih sagovornika u dokumentarnom filmu „Pretpostavka pravde“, prikazivanom od maja 2012. godine. Taj film, delo Borisa Malagurskog i Ivane Rajević, bavio se jednim drugim slučajem, koji je u srpskoj javnosti izazvao čak i oštrije reakcije od smrti Luke Jovanovića, a to je smrt Brisa Tatona, francuskog navijača koji je septembra 2009. preminuo u Beogradu pod okolnostima koje su, najblaže rečeno, potpuno nerazjašnjene i nerasvetljene.
„Pretpostavka pravde“ pokazala je da je sudski postupak, na kraju kojeg je 14 mladića osuđeno za najteže ubistvo, bio prepun rupa, nedorečenosti i nepravilnosti, a na brojne neoprostive propuste (recimo na to da je sud odlučio da je Tatona, sa prethodnim predumišljajem da ga liše života, sa vrha stepenica bacilo svih 14 osoba – što je u savršenom neskladu sa prirodnim zakonima i osnovnom logikom) ukazao je upravo Milan Škulić, i to sa prvenstveno pravnostručnog gledišta. Bila je to dragocena prilika da B92 obavi sa njim razgovor, u kojem bi bile preispitane dotadašnje tvrdnje izveštača i novinara ove kuće, pre svih Brankice Stanković, koja je u „Insajderu“ posvećenom navijačima počinila svojevrsni medijski linč uhapšenih mladića. Avaj, nenavikli na preispitivanje bilo čega što im njihova drska nadobudnost naloži da saspu u program, novinari B92 nisu tada opažali ni „Pretpostavku pravde“, ni golim okom uočljive nepravilnosti sudskog postupka, ni nove i otrežnjujuće dokaze koji su isplivavali na površinu… Pa ni Milana Škulića.

***

Uporedo sa Škulićem, proteklih dana je na B92 mogla da se primeti još jedna iznenađujuća novotarija. Reč je o izrazu „samoproglašena“.
Naime, kada govore o Donjecku i Lugansku, izveštači B92 ne propuštaju da dodaju kako je reč o „samoproglašenim republikama“. To najpre upada u oči zbog toga što taj izraz redovno izostaje kada se B92 bavi temom Kosova i Metohije. Dok u vestima javljaju o tome šta radi „kosovska predsednica“, „kosovska vlada“, ili „kosovski parlament“, vrlim novinarima B92 nikada se ne omakne da dodaju da je „Kosova“ svoju vajnu nezavisnost proglasila jednostrano, tj. da je – samoproglašena.
Štaviše, upoređivanjem bi se lako dalo zaključiti da je samostalnost i nezavisnost Novorusije, u odnosu na navodnu kosovsku, mnogo utemeljenija, stvarnija, ozbiljnija, a kudikamo opravdanija. Za sa Zapada potpomognutu prištinsku samovolju, februara 2008. oličenu u „deklaraciju“, ne može se naći niti jedan prihvatljiv razlog, pogotovo ako se uzme u obzir da je bombardovanje SRJ, kao prekretni događaj, bilo zasnovano na čistim lažima i izmišljotinama o navodnom „genocidu“ nad Šiptarima. Na drugoj strani, nerazumna vojna dejstva kijevske hunte protiv ruskog stanovništva Luganske i Donjecke oblasti, sa sve brojnim zločinima protiv civilnog stanovništva (na primer, bombardovanje stambenih zdanja)dešavaju se naočigled svih i vrlo su lako dokaziva. Zbog toga bi izveštači B92, ako bi baš bili uporni u isticanju razlika između Kosmeta i Novorusije, pre trebalo da onu „samoproglašenost“ izostave u vestima iz Ukrajine nego u prilozima vezanim za južnu srpsku pokrajinu.
***
Kad smo već kod izveštaja B92 iz Ukrajine, gledaoci će lako primetiti da su u poslednje vreme veoma učestali, što, opet, nikako nije za čuđenje, ako se ima u vidu trenutak u kojem je do učestavanja došlo. Već sedmicama oružane snage odane kijevskoj hunti trpe poraz za porazom na uzavrelom ukrajinskom ratištu, dok novoruske jedinice – koje B92, za divno čudo, ne naziva teroristima, već pobunjenicima – ubrzano preuzimaju ponovo kontrolu nad područjima koja su protivnici krajem jula bili nakratko zauzeli. Što će reći da je za Zapad, kao i za njegovom imperijalizmu naklonjena glasila, sada zgodno pribeći onom oprobanom triku sa izazivanjem sažaljenja nad jednom, prozapadnom snagom u sukobu. Tako smo na B92 proteklih dana mogli da gledamo stanovnike u Mariupolju, gradu pod kontrolom Kijeva, i njihovu razumljivu zabrinutost zbog mogućeg širenja ratnih dejstava na njihov grad: čak je i prvi dan škole, tokom kojeg je Aleksandra Godfroa na licu mesta intervjuisala roditelje svežih prvaka, protekao u znaku bojazni šta sve može da donese nastavak oružanih sukoba; ali, niti smo bili niti jesmo u prilici da na B92 gledamo strahote kojima su izloženi isto tako nevini i nedužni civili u pograničnim oblastima Novorusije, po kojima ukrajinska artiljerija skoro bez ikakvog uzdržavanja razara cela naselja.
***
Jedino što se tokom jula i avgusta u Srbiji zbilja moglo pripisati letu jesu bili – televizijski programi. Nekako je ovdašnjim TV stvaraocima pošlo za rukom da i pored ovolike kišurine nametnu tu njihovu omiljenu „letnju programsku šemu“, koja suštinski znači plaćeni nerad. Sa tim je sada i zvanično gotovo, pa u najskorije vreme možemo očekivati povratak mnogobrojnih „ozbiljnih“ (u prevodu – ozbiljno štetočinskih) emisija na male ekrane: „Stava Srbije“, „Utiska nedelje“, „Upitnika“, „Večeri sa Ivanom Ivanovićem“, a prema nekim najavama čak i novog serijala „Insajdera“.
U to ime, molili bismo nebo da nas sada malo poštedi: zar ispaštanje koje će nas spopadati iz TV prijemnika nije dovoljno?!