SLOBODAN RELJIĆ: Mediji su falanga vladajuće klase

Kao što je govorio osnivač „Frankfurter algemajne cajtunga“, Paul Zete, slobodna štampa je sloboda dve stotine bogatih ljudi da šire svoje mišljenje. Ostali su dekor

Razgovarao Nikola Vrzić
Fotografije Milan Timotić

Još otkako smo i sami postali mete propagandnog rata tokom devedesetih godina prošlog veka, taj rat nekako preživeli, ali smo njegove žrtve ipak postali, mi u Srbiji počeli smo da se oslobađamo iluzija o postojanju slobodnog i nezavisnog novinarstva na Zapadu koji nam je nekada bio i uzor i (ne)dostižni san. Sve medijske obmane koje su usledile – od nepostojećeg iračkog oružja za masovno uništenje do iskrivljene slike ukrajinske stvarnosti koju posmatramo tokom ovih desetak meseci – to su oslobađanje od iluzija učinili još i bržim.
O tim iluzijama i surovoj (ne samo medijskoj) stvarnosti razgovaramo sa Slobodanom Reljićem, novinarom koga je karijera – od Prvog programa „Radio Beograda“, preko „Ilustrovane politike“, NIN-a čiji je glavni urednik bio sedam godina, do korporativizacije koja je NIN odvela na marginu društvene relevantnosti, i „Večernjih novosti“ – iz novinarstva odvela u teoriju medija i na Učiteljski fakultet u Beogradu, gde predaje sociologiju.
Povod za razgovor je Reljićeva knjiga „Kriza medija i mediji krize“, koja je, kako kaže, „nastala iz potrebe da shvatim šta sam u životu radio“. Ono što je shvatio za novinarstvo i novinare nije nimalo pohvalno…
[restrictedarea]

U najnovijem od obrta, američki mediji razmatraju mogućnost podrške Bašaru al Asadu protiv ISIL-a, iako su, do juče, prateći američku politiku, istog Asada opisivali najcrnjim epitetima, kakve su ranije koristili za Slobodana Miloševića, Sadama, Gadafija…
… čak je „Njujork tajms“, medij od ključnog uticaja na upodobljavanje javnog mnjenja, u rubrici Room for Debate organizovao ekspertsku raspravu o tom pitanju. Bašar al Asad još nije postao anđeo, ali su američki mediji pokazali svu raskoš svog nemoralnog pragmatizma…

…istovremeno, posle talasa dramatičnog izveštavanja o obaranju malezijskog aviona u Ukrajini, kako je zvanični Vašington ućutao, ućutali su i mediji…
Američki mediji odavno ne prate američku politiku, oni su sama ta politika. Oni učestvuju u kreiranju, a onda i u sprovođenju politike. Tu su novinari samo izvođači radova. Unajmljena služinčad. Tako je i obaranje malezijskog aviona imalo upotrebnu vrednost nekoliko dana. Kad je postalo neupotrebljivo, kad je postalo činjenica da je avionu promenjena ruta, da su tu bili avioni Ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva, onda je pao alžirski avion u Africi u Maliju… I sve je nestalo. Sergej Lavrov s vremena na vreme pita šta bi sa „malezijskim avionom“, ali zapadne medije u njihovoj „sjajnoj izolaciji“ to „ne zanima“. Nema tu novinarstva. To su ratnici u propagandnom ratu. Mi gubimo iz vida da vlasnici američkih medija pripadaju korporativnoj eliti, najbogatijem i najuticajnijem delu američkog društva i da je politika SAD, pre svega, politika zaštite njihovih interesa. Njihov uticaj na politiku je veći nego predsednikov.

Da li je floskula o „nezavisnom novinarstvu“, zapravo, samo mit?
Ipak je to više od mita. Štampa je u istoriji kapitalizma važna. Džon Milton je u XVII veku u parlamentu govorio kako bi za Englesku bio teži udarac da se zabrani slobodni protok informacija nego da neko zaustavi njihove brodove. Ali, on je znao i da istina nikad ne sme da postane roba kao sukno i pamuk. Na Zapadu su sloboda mišljenja i govora bivale velika moć. Ali to je odavno istorija. Sve je postalo sredstvo bogatih za zaštitu društva u kojem se njihovo bogatstvo može neograničeno uvećavati. Tome služe i vesti. A danas i ljudska prava, građanske slobode.

Ali zar mi nismo čekali slobodu medija sa Zapada?
Mi, iz naše mišje rupe, nismo verovali, recimo, Noamu Čomskom i Edvardu Hermanu da je na Zapadu na delu propagandni model. Ja u knjizi navodim konstataciju sociologa medija Gej Takman, koja je izričito tvrdila da su aktivnosti američkih novinarskih profesionalaca usmerene na očuvanje američkog političkog sistema isto koliko je rad sovjetskih novinara usmeren na očuvanje njihovog političkog sistema. Bertrand Rasel je još dvadesetih godina objašnjavao da, iako je tačno da Sovjeti ne pristaju da slušaju kritike svojih intelektualaca, ni profesoru univerziteta koji živi od donacija Rokfelera neće se praštati da kritikuje ličnosti i vrednosti do kojih drži porodica velikih bankara. Ali Istok je izgubio propagandni rat i Istokom je zavladalo osećanje niže vrednosti. Sve smo shvatili kad smo, u vreme raspada SFRJ, postali tema kojom se hranila ta medijska mašinerija.

Ipak, nije sve bilo tako crno?
Nije. Pre pada Berlinskog zida je bilo stalne borbe za nezavisnost medija. Otpor establišmentu je postojao. I cenio se. Posle Drugog svetskog rata i otrežnjenja bilo je velikih očekivanja i značajnih dometa. Alber Kami je zahtevao da društvo novine oslobodi novca da bi mogle da uzdižu publiku na ono što je u njoj najnaprednije. To danas zvuči kao citat iz Biblije. I bilo je živo sećanje na to do čega su neodgovorni tržišni liberalizam i finansijska oligarhija doveli svet. Posle neoliberalnog preokreta devedesetih, to je sasvim potisnuto iz kolektivne svesti. U današnjem javnom mnjenju na krizu se gleda kao na elementarnu nepogodu, a najkrivlja je za sve sirotinja koja hoće suv stan, da svaki dan jede, zdravstveno osiguranje, penzijicu. Zato „odgovorne elite“ moraju da uvode štednju. Na sirotinji, naravno. I mediji koji su nekad smatrani „psima čuvarima“ slabih i nezaštićenih, pošto sad žive od oglasa banaka, logično podržavaju te „mere“ onih koji su svet i doveli na rub provalije. Do osamdesetih godina novinar je još bio moralno obavezan na kritički odnos. I bilo je velikih imena. Potpuno neuporedivih sa današnjim zvezdama. Ni najveći cinik ne bi se usudio da poredi, recimo, Orijanu Falači i Kristijan Amanpur. Čak i za ovo nemoralno stanje to bi bilo neprimereno.

Da li je korporativizacija medija smrt nezavisnog novinarstva?
Kad je cilj proizvodnje vesti sveden na novac, usledilo je amputiranje novinarske savesti. Intelektualni oreol profesije sveo se na najamništvo. Iznad novinarskog kodeksa je radni ugovor po kojem vlasnik raspolaže novinarom kao laptopom. Uključi, isključi. Za male pare kupuje se ceo čovek i sve njegovo vreme. Novinari, suočeni sa egzistencijalnim problemima, o tome pričaju tek kad medij bankrotira. Kao u slučaju „Los Anđeles tajmsa“, na primer. Važniji je izdavaču dobar ugovor s drugom korporacijom nego stotine vrhunskih tekstova. Društveni interes, nacionalna šteta, ugrožavanje generacija su tu krajputaši prošlosti. Smešni stari zapisi. Kao što je govorio osnivač „Frankfurter algemajne cajtnuga“, Paul Zete, slobodna štampa je sloboda dve stotine bogatih ljudi da šire svoje mišljenje. Ostali su dekor. I kao na sletu, naučeni su da neuverljivo viču − da su slobodni. Vremenom cinizam postane stanje. Samoponiženje je uračunato u najamninu. Istina, sve manju.

Kako je na slobodu novinarstva uticala poplava tekovina modernog informacionog doba − PR agencija i spin doktora?
To je sastavni deo priče. U našem iskustvu PR je ono zanovetanje unajmljenih devojaka koje su zadužene da stalno zovu novinare i urednike da ubace neku vesticu o njihovom klijentu. Ali PR je, u stvari, „inženjering vesti“. Otac PR-a, kako su zvali Edvarda Berniza, inače Frojdovog sestrića, voleo je da citira Napoleona: „Kakve okolnosti? Pa, ja proizvodim okolnosti.“ To je moguće u korporativizmu, s velikim budžetima. Berniz je za potrebe korporacije United Fruit Company učio Amerikance pedesetih da vole banane, ali kad su siroti berači voća u Gvatemali izabrali levičarskog predsednika koji je obećavao da će im poboljšati životne uslove, on je za interes iste kompanije u javnosti legitimisao obaranje demokratske vlade, jer bi ona ugrozila profit klijenta. Ta moć daje osećanje da se može kreirati stvarnost. Sećate se kako su farmaceutske korporacije, uz pomoć medija, stvarale planetarne histerije oko onih gripova (svinjski, ptičji) pa prodavale milione vakcina. Uostalom, i u našem građanskom ratu su ciljano proizvođeni krvavi događaji. Svojevremeno je studentima na američkom univerzitetu čuveni Džejmi Šej, koji je naše mrtve u NATO bombardovanju jednostavno zvao „kolateralna šteta“, objašnjavao zašto su bili potrebni Račak, Markale… Operacija je pripremljena i čeka se povod. I to da se pusti malo krvi, tuđe naravno, nije problem.

Taj model traje…
Da, to je obrazac koji su Amerikanci uspostavili kad su krajem devetnaestog veka otimali Kubu Špancima. Tad je u havanskoj luci odleteo u vazduh ukotvljeni stari brod „Mejn“. Odbijen je predlog Španaca da se formira nezavisna komisija… Usledila je operacija. Vudro Vilson je velikom PR operacijom uvodio Ameriku u Prvi svetski rat. Zanimljiv je zaključak onog poznatog teksta Jirgena Habermasa, koji se osećao obaveznim da opravdava NATO bombardovanje Srbije. Veliki Habermas se nije razlikovao od hora, ali je, ipak, provukao zrnce sumnje: da će malo nezgodno biti kad se pojavi neko jak ko će moći kao i NATO slobodno da tumači međunarodno pravo? I evo, to stiže pre nego što je samouljuljkani Zapad mogao da očekuje…

Mislite na Rusiju?
Nije to samo Rusija, to se već zove BRIKS, a Putin je sad u žiži. Ali je sve manja uverljivost toliko puta (zlo)upotrebljavanih medija. Posle sumanutih poređenja Miloševića, Sadama, Čaveza i drugih neposlušnih lidera sa Hitlerom, sada u šou-programu čuvenog Patrika O‘Rajlija, na „Foks njuzu“, poređenje uzimanja Krima s Minhenskim sporazumom iz 1939. deluje kao da podgrejavate pokvareno meso. Smrdi. Čak ni O‘Rajli to ne uzvikuje uverljivo. Ili, kad voditelj autoritativno saopštava da je to Putin radio protivno međunarodnom pravu. Kao da gledate sekvence iz „Monti Pajtona“. Zemlja koja je bila ključni igrač u pisanju međunarodnog prava, ali ga je opet kršila bez ikakvih skrupula, sad to prigovara drugima. Ili, priča o ruskim penzionisanim oficirima koji se kao dobrovoljci bore u istočnoj Ukrajini. Pa, čekajte, zar nisu penzionisani američki generali organizovali „Oluju“ u Hrvatskoj? Uostalom, može se naći logika da Rus ode da se bori s Rusima, ali da američki generali idu u Zagreb da bi se tukli protiv Srba – gde je tu zdrav razum?

Mislite da to gledalac u Americi primećuje?
Nikad nije izmišljena večna laž. Sve se potroši. Koliko je sve to krhko, vidite po reakcijama na dosetku novinara „Tajma“ Majka Kroulija koji je tvitovao jednu pored druge fotografiju: neubedljivi Obama na biciklu, pored poznate Putinove fotografije na konju u nekom stepskom pejzažu. Na neki bolestan i bolan način Putin je „američki san“. Kauboj koji poteže hladnokrvno i baš kad treba. Obama sad deluje kao portparol nekog pravog američkog predsednika koji je otišao negde daleko i zemlja se nada da će doći. A setite se koliko je uloženo PR napora, i bar milijarda dolara, da se od simpatičnog crnog momka napravi projekat globalnog lidera. Naomi Klajn je tvrdila da je to najveći politički PR projekat. Čitav nemisleći svet se tome „divio“. Setite se obamomanije među analitičarima i političarima u Beogradu. Bili su očajni što ih majka nije rodila crne. Ipak, stvarnost je moćnija od „kreirane stvarnosti“. To je utešno. Kao što je utešno da je besmislica da zemlja može da da pare američkoj PR agenciji, a ona da od nje napravi „dobrog momka“. Niko nikad u istoriji nije uložio u glancanje svog imena koliko SAD, pa ipak je to sada najomrznutija zemlja na svetu.

Da li internet magazini, blogovi i društvene mreže mogu biti zamena za izgubljeno nezavisno novinarstvo?
To su ostrvca u okeanu. Tu se može slobodno izražavati misao, ali dovedena do ličnih egzibicionizama i potpunog ekstremizma. To je vizija sveta tipa holivudskog Pobesnelog Maksa. Svi su užasno preplašeni, nekontrolisano besni i – opšte je bezakonje. Ali, to još više udaljava ozbiljne kritičare od mogućnosti uticaja na društvena kretanja. Ti milioni raznih misli, u osnovi, same sebe poništavaju. Jer da bi neko saznanje istine postalo delotvorno, ono mora biti, kao što je govorio Gramši, „podruštvljeno“. Masovno prihvaćeno. Bez „mejnstrim“ medija, devedeset odsto interneta je samo onanija. Ništa se iz toga ne može roditi. A ovde se radi o tome.

Zašto u sudaru Moralnog načela i Materijalnog interesa − kao u ciničnoj pričici Embrouza Birsa koju navodite kao moto knjige − strada Moralno načelo? Da li je takvo stanje, na duži rok, održivo?
Birs je bio genije. I njegova intuitivna znanja o društvu su superiornija od naučnih studija. Iako je živeo od novina i najamnine koju je dobijao od čuvenog izdavača tabloida, Vilijema Randolfa Hersta. Društva u kojima nema ništa iznad materijalnog interesa su, verovatno, na kraju svoje istorijske dominacije. Mi živimo „pozni kapitalizam“, a vladari se održavaju tako što narodu daju „hleba i igara“. Tako su i mediji od sredstava informisanja u „društvu spektakla“ postali sredstva zabave i zaborava. Ali kad nestane hleba… Rimsko carstvo je okončalo na ovoj strategiji.

Knjigu ste nazvali „Kriza medija i mediji krize“. Zašto su mediji u krizi kad su dostupniji nego ikada ranije?
Kapitalističko društvo ulazi u krizu koja se od sloma u Vol Stritu 2008. poredi sa Velikom depresijom iz 1929. Svet nema gotovo rešenje za izlazak iz krize. To je pitanje interesa i odnosa moći. Rezultat nastaje u odmeravanju snaga. U zdravijem kapitalizmu štampa je bila, kako je govorio Viktor Igo, „majka svih revolucija“. Reč „revolucija“ označava korenitu promenu, a ne krpljenje i pokušaj očuvanja status quo-a po svaku cenu, što se označava bezličnom pojmom „reforme“. U Engleskoj „slavnoj revoluciji“, u velikoj Francuskoj revoluciji, u oktobarskoj promeni istorije, u Američkoj revoluciji štampa i novinari su bili na vrhu talasa promena. Današnji mediji su falanga klase koja će se protiv promena boriti do poslednjeg građanina, i u svetu, i u svojoj državi. Oni su danas na čelu borbi protiv svake promene i zato su u krizi. Kriza identiteta, kriza orijentacije sad već nosi i krizu poslovanja, krizu novinarske profesije.

Okrenimo se Srbiji. Kada je u našim medijima bilo više slobode i profesionalizma: u vreme jednopartijskog sistema, devedesetih, ili otkako nam je posle 2000. stigla demokratija po volji Zapada?
Sloboda se osvajala, a profesionalni nivo se u bivšoj Jugoslaviji stalno podizao od posle rata. Osamdesetih godina su u Beogradu i Zagrebu postojale novine na evropskom novou. Njihovi tiraži bili su za današnje prilike nezamislivi. Pošto naša privreda nije bila sasvim tržišno orijentisana, prihodi od oglasa su u proseku bivali manji, ali su čitaoci imali para da kupuju i po nekoliko novina. Dnevne novine i jedan magazin, to se nije računalo u trošak. Elektronski mediji su, kao i u Evropi, bili državni. I program na visokom nivou. Kad danas gledate „Trezor“ na RTS-u, jasno vam je da su današnji programi običan treš. I devedestih godina je postojala vrlo žustra javna rasprava: šta da se radi? Doduše, koplja su se lomila na pitanju Milošević, da ili ne. Kad je stigao Zapad, mediji su počeli da tonu. Kičma im je slomljena u melodramatskim privatizacijama. I sve se pretapa u – tabloide.

Od 2008. u srpskim medijima − sa izuzetkom „Pečata“ − praktično nema rasprave o ključnom državnom i nacionalnom pitanju, putu ka Evropskoj uniji. Zar naši mediji ne smatraju da je to tema vredna pažnje?
Našim medijima je oduzeto pravo na samosvest. Nama je pitanje Evropske unije, političkim pritiskom spolja, postavljeno kao pitanje važnije od naših života. Ultimativno, evrofilski. Ali, nikad niko ovde nije izveo nikakav račun. Zašto to radimo? Imamo samo časnu pionirsku reč „pouzdanih ljudi“, idealni primerak je Boris Tadić, da to „nema alternative“. Posle su došli bivši radikali, koji su dve decenije bezumno jurišali na Evropsku uniju i probadali joj srce glogovim kocem, ali im se odnekud, i u nekom trenu, „javilo“ da su Boris i Čeda, kakvi god da su, bili u pravu i oni su onda objavili nama – ima da nas nema, ako nas nema u Briselu. Kao zalog da smo dobri, na zahtev Angele Merkel smo svoje sunarodnike na Kosovu ostavili u getu u najbanditskijoj državi na evroazijskom prostoru.

Kakav je realan rezultat te totalne kampanje?
Međutim, i pored tolikog pritiska, ruženja naroda, krstaškog rata protiv tradicionalnog simbola starog hrasta i besprizornog delanja na promeni srpske svesti, ta politika svih politika, nekako, uspeva da dobaci tek do polovične podrške naroda. I to sumnjive polovine. Pola naroda se, i dalje, ponaša normalno i sumnja da organizacija koja klizi u haos, sličan južnoslovenskom, može da im bude od pomoći da prežive. Zanimljivo je da ta polovina naroda ne zanima medijski biznis, a navodno, oni žive od tiraža, i ne zanima ni oglašivače koji traže kupce. Mediji su tu sasvim slobodni da biraju protiv svog interesa. Svaka logika je poništena u zametku. I to sve uprkos činjenici da nema evropske javnosti u kojoj evroskepticizam nije legitiman. Danas su u usponu, u samoj Evropi, i antiunijski pokreti. Jedino srpska vlada, ko god da u njoj sedi poslednjih desetak godina, gaji javnost totalitarne evrounijske svesti. Kad bi ovi ljudi bili iskreni i trezveni evrofili, oni to nikad ne bi dozvolili. To je kompromitacija suštine Evrope. Jer, ono što je vredelo u Evropi nisu nemački diktati i britanska podzemna diplomatija, već njena demokratska kultura. Kultura razmene mišljenja. I kultura prava na pobunu protiv nametnutih rešenja.
[/restrictedarea]