PRONAĐI RAZLIKE

U čemu je razlika između fabrika koje ne rade i ustanova za evrointegraciju − prve će se naći pod ključem, a druge će, iako integracija neće biti u narednih pet godina, nastaviti sa radom. Kojim?

Piše Dragomir Antonić

Kada se predsednik vlade nađe pred problemima, valja mu pomoći. Pre neki dan u novinama predsednik Aleksandar Vučić je izjavio da moramo uštedeti 700 miliona evra. Ako ne uštedimo, propašće Srbija. Volim Srbiju i predsednikove reči sam shvatio ozbiljno, rešen da, pomažući njemu, pomognem Srbiji i svima nama, jer šta ćemo mi Srbi – ovi drugi će se snaći − raditi ako nam država propadne?
[restrictedarea]

POMOĆ SA NEOČEKIVANE STRANE Pomoć je stigla, moram priznati, sa neočekivane strane. Ni u snu nisam mogao pomisliti da će evrounijate, i to preko predsednika Žan-Kloda Junkera lično, pronaći rešenje koje može spasiti Srbiju od finansijske propasti. Predsednik je javno, glasno i jasno saopštio da u narednih pet godina nikakvog prijema novih država u evrounijatsku zajednicu neće biti! Do 2020. godine nema prijema i tačka! Nema više komesarijata ni komesara za proširenje, već je osnovan Direktorat za dobrosusedske odnose i razgovor o proširenju. Direktor je Austrijanac Johanes Han. Činjenice su javno odaslate svima iz Brisela, te nema nikakve sumnje da su tačne. Da od proširenja neće biti ništa, znali smo još prošle godine, kad je usvojen budžet evrounijata do 2019. U budžetu nije bio predviđen nijedan evro za proširenje. Pametnom dosta. Sada je i onima bez pameti stvar očigledna. Srbija neće biti primljena do 2020. Za deficitarni budžet lepa vest.
Prva ušteda je da, recimo, plava gospođa, mislim da se preziva Miščević, koja je prošle godine sela u „ferari“ i uključila motor, danas isključi taj motor i izađe iz kola. Ušteda na benzinu, registraciji, plaćanju parkinga i redovnom servisiranju automobila biće ogromna jer, priznaćete, glupo je sedeti u autu koji se neće voziti narednih pet godina. Dodajmo platu gospođe, jer niko ne sedi besplatno u automobilu, makar bio i „ferari“, i troškovi se rapidno smanjuju. Kako otmene gospođe ne sede same u kolima – nije pristojno, mogao bi prolaznik iz Evrope svašta da pomisli – štednja raste. Nema plate ni za pratioca.

UŠTEDA OGROMNA, ŠTETA NIKAKVA Kad se sve sabere, oko 15 000 osoba uključeno je u evrounijatske integracije i svi su vrlo dobro plaćeni. Iz budžeta države Srbije. Kada se na njihove plate dodaju svakodnevni troškovi: kirije, vozni park, dnevnice, električna struja, komunalije, potrošni materijal, izrada projekata, pisanje izveštaja, prevodioci, misije u državama koje su već poevrounijaćene, ukupni mesečni troškovi su oko 32 miliona evra. Kada ovu cifru pomnožimo sa 12, koliko ima meseci u godini, dobije se 384 miliona evra. Toliko se pod raznim stavkama izdvaja iz budžeta države Srbije. Za pet godina, koliko, po rečima predsednika Žan-Kloda, Srbija neće biti primljena, ukupna ušteđena suma iznosi skoro dve milijarde evra ili tačnije 1.920.000,00 (jednu milijardu i devet stotina dvadeset miliona evra). Ušteda ogromna – šteta nikakva! Logično, kada prođe period čekanja od pet godina, mi se možemo vratiti na put bez alternative i još odlučnije, sve u automobilima veće kubikaže, krenuti nezaustavljivo ka evrouniji, ako je tada bude. Iz onoga kako rade danas i kako se ponašaju prema Rusiji nije teško zaključiti koliko njih će te 2020. hrliti u Brisel. Iz razloga štednje i sprečavanja propasti Srbije, molim predsednika da pozove svog člana kabineta, ministra Vujovića i kaže da postoje drugi načini uštede budžetskih novaca, a ne da se pljačkaju penzioneri. Ministar Vujović, koji će steći ili je već stekao uslove za penziju po propisima Svetske banke, sigurno se ne bi složio da mu se zasluženo zarađena penzija umanji. Slično misle i penzioneri u Srbiji, koji penziju nisu dobili na poklon – ni od Vujovića, ni od MMF, Svetske banke – već su je zaradili plaćajući svakog meseca doprinose 35 i više godina. Vujović je radio po svetskim institucijama i plaćao doprinose njihovim penzionim fondovima. Nama je od naših plata uplaćivano u državni penzioni fond, koji je jedini postojao. Koliko je kome plaćano, toliko mu sad sleduje. Kažu da je ovo osnovni i nepovredivi princip između ulagača i vlasnika fonda.

KO BI SVE MOGAO BITI OTPUŠTEN Zato, ministre, ostavite na miru penzionere i njihove zarađene penzije. Potražite uštedu kod trenutno nepotrebnih organizacija, a to su ustanove koje su plaćene da rade na procesima evrointegracija. U čemu je razlika između fabrika koje ne rade i ustanova za evrointegraciju, kad nikakve integracije neće biti narednih pet godina? Kažete da preko pet stotina fabrika i javnih preduzeća mora da se zatvori ili privatizuje. Radnici iz fabrika su otpušteni. Nema potrebe za njihovim radom. Narednih pet godina neće biti potrebe ni za radnicima iz vladine kancelarije, agencija, komisija, odbora, održivih projekata… za evrointegracije. Zašto njih ne otpustite ili ne pošaljete na prinudni odmor, kao tehnološki višak? Ne smete!? Plašite se? Kakav ste Vi onda ekspert? Molim Vas da penzionere ne pravite budalama, jer pokušavajući to da uradite, pravite budalu od sebe. Niste prvi koji to radi. Istorija poznaje mnogo slučajeva. Ne verujem da Vas navedena činjenica teši. Ili Vam je svejedno?
U nedelju 14. 09. 2014. gledao sam vesti u 18 časova na Televiziji „Prva“. Dok je išao izveštaj dopisnika iz Madrida, iza njega se vijorilo veliko platno sa likom prof. dr Vojislava Šešelja i natpisom – „Srpski junak“. Ne predaju se Srbi. Pričajmo deci o generalima Zdravku Tolimiru, Ratku Mladiću, Vladimiru Lazareviću, Nebojši Pavkoviću, Sretenu Lukiću. O Radovanu Karadžiću. Ko uđe u narodnu priču kao junak, ušao je u večnu istoriju.
[/restrictedarea]