Preko naših leđa

Ko je kriv zato što ove zime možda nećemo imati dovoljno struje, i što srpske železnice i dalje jure brzinom od 30 na sat? Ili smo pak krivi svi mi, zato što ovako neumorno i godinama trpimo sve one koji traže od nas da im poverujemo da nikada nisu krivi ni za šta…

Piše Nikola Vrzić

Prošla su, evo, dva i po meseca otkako je „Pečat“ podsetio javnost i one koji su za tu javnost nadležni da nam se zima približava i upozorio da bi ta zima mogla da bude i hladnija i mračnija nego što će inače biti zato što postoji ozbiljna šansa da je provedemo u mraku i hladnoći restrikcija struje. I sve do pre nekoliko dana niko nije reagovao – ne na pisanje „Pečata“, već na alarmantnu situaciju na koju je „Pečat“ upozorio – a i sada kad su počeli da reaguju, reaguju uglavnom preko novina da bi, takav se utisak stiče a objasnićemo kasnije i zašto, namirili neke svoje razmirice, a ne da bi rešili problem koji će se na kraju rešiti preko naših (smrznutih) leđa; uostalom, problem (moguće, izgledne) nestašice struje sasvim sigurno se ne može rešiti raspravom u novinama i uzajamnim prebacivanjem (ne)odgovornosti.
Istovremeno, tako je slučaj udesio, javnost saznaje i da se „Železnice Srbije“, koje su, inače, prema poslednjem javnosti dostupnom bilansu stanja (na dan 31. 12. 2010.) imale nagomilani gubitak od 133 milijarde 775 miliona i 853 hiljade dinara, uporno i iz teško dokučivih razloga opiru ruskom kreditu od 800 miliona dolara koji bi srpske vozove, sa prosečne brzine od 30 do 60 kilometara na sat na pojedinim deonicama, ubrzao na projektovanih 80 do 120 kilometara na sat. A za to opiranje se možda ne bi ni saznalo da u Srbiji nedavno nije boravio Vladimir Jakunjin, direktor „Ruskih državnih železnica“…
[restrictedarea] Šta je zajedničko ovim dvama slučajevima? Zajedničko im je malo do nikakvo preuzimanje odgovornosti za situaciju koja se obija svima nama o glavu, bilo preko spomenutih smrznutih leđa, bilo preko ionako odviše praznih džepova. Tako da ćemo najpre o struji, pa o vozovima, pa o (ne)odgovornosti.

STRUJA I OPTUŽBE U tekstu „Restrikcija Srbije“, 4. jula ove godine, upozorili smo da bi katastrofalne majske poplave na zimu mogle da nas ostave bez (dovoljnih količina) struje. Voda je, naime, u maju poplavila dva najproduktivnija površinska kopa u Rudarskom basenu „Kolubara“, kopove „Veliki Crljeni“ i „Tamnava – Zapadno polje“, čime je dnevna proizvodnja uglja, u odnosu na uobičajenu i tokom zime preko potrebnu, smanjena za polovinu, sa oko 90 na 45 hiljada tona lignita. Kako termoelektrane Srbiji daju oko 60 odsto ukupno proizvedene struje, a obrenovačke elektrane TENT A i TENT B preko tri četvrtine tako proizvedene struje a i jedna i druga za svoj rad koriste poplavljeni kolubarski lignit, došli smo do računice da će u Srbiji ove zime biti proizvedeno između 15 i 25 odsto struje manje nego inače, pri čemu je i inače ne proizvodimo dovoljno, već nedostatak moramo da uvezemo. A taj je uvoz tokom zime i skup i fizički nemoguć u tolikim količinama, što za posledicu može da ima samo restrikcije struje.
U međuvremenu je, (tek?) pre mesec i po dana (7. avgusta) otpočela proizvodnja uglja na isušenom površinskom kopu „Veliki Crljeni“, čime je dnevna proizvodnja lignita u RB „Kolubara“ sa 45 povećana na 65 hiljada tona. Međutim, i to je ono što zabrinjava, radovi na isušivanju kopa „Tamnava – Zapadno polje“ započeli su tek (ovo bez znaka pitanja) prošle srede, i to ne iz nekih objektivnih razloga koji su možda i odložili početak eksploatacije uglja u „Velikim Crljenima“, već zbog birokratskog nesnalaženja ili nestručnosti ili lenjosti ili nezainteresovanosti ili pak nečijeg pokušaja da se ugradi u posao tako što će biti izabran baš njegov kandidat, što je na kraju rezultiralo višemesečnim odlaganjem tendera na kojem će biti izabran izvođač radova. Posledica: kop „Tamnava – Zapadno polje“ i definitivno je izgubljen za ovu zimu. TENT A i TENT B neće proizvesti onoliko struje koliko bi mogli.
Potpredsednica vlade Srbije i aktuelna ministarka saobraćaja a u prethodnoj vladi ministarka energetike Zorana Mihajlović tek (i ovo bez znaka pitanja) sada komentariše: „Ispumpavanje vode iz kopova je moralo da počne znatno ranije, a počelo je tek sada. EPS je morao da vodi računa o tome ranije.“
Uporedo sa svim tim neradom smo, kako je to dramatično istakla Zorana Mihajlović, struju tokom leta sve vreme uvozili. „Mi dnevno danas dajemo gotovo 400 hiljada evra na uvoz električne energije“, kazala je nedavno. I time već iz brige za Srbiju i njen budžet dođosmo u čisto politikantstvo. Ministarka Mihajlović je, naime, propustila da kaže i da smo za sve to vreme, uvozeći struju, struju i izvozili (kada smo imali dnevne viškove) tako da je – kako je saopštio EPS – od 15. maja uvezeno struje za 47,4 miliona evra (od početka godine 55 miliona) dok je tokom 2014. prodato struje za 41 milion evra, što će reći da je na uvoz struje od početka godine potrošeno 14 miliona evra, „a od toga kao posledica poplava 6,5 miliona evra“. S tim što treba imati u vidu i da je uvoz struje u letnjem periodu imao smisla zato što je njena cena bila niska, što je pak korišćeno za smanjenje domaće proizvodnje i, time, stvaranje zaliha neupotrebljenog uglja za zimu.
Kakva je situacija, u vezi sa tim zalihama, danas, kad nam je zima, evo, maltene već na pragu? Na Kopaoniku je već i sneg pao.
Zorana Mihajlović, u „Politici“ ove nedelje, upozorava da „niko danas u Srbiji ne može da tvrdi da ove zime neće biti restrikcija struje“. Njoj nasuprot, ministar energetike Aleksandar Antić prošle srede izjavljuje: „U našim planovima nemamo restrikcije… Stanje je teško, ljudi neka štede struju i veruju svojoj državi da čini sve da energetski sistem održi stabilnim.“ Ministarka Mihajlović, dalje u „Politici“, još dramatičnije: „Govorim o energetskoj krizi zato što Srbiji nedostaju i ugalj, i struja, i gas, i mazut.“
Još o uglju, Mihajlović: „Mogli smo sve vreme od poplava da nabavljamo ugalj, a to nismo uradili. Svaka tona uglja na deponiji koja bi se uvezla znači manji uvoz kilovat-časova struje… Ugalj je morao da se nabavlja jer nam nedostaje.“ Nasuprot ministarki Mihajlović, direktor RB „Kolubara“ Milorad Grčić, inače, i sam kadar Srpske napredne stranke: „Obe deponije u termoelektrani u Obrenovcu, dakle TENT-u A i TENT-u B, pune su, čak i preko svojih kapaciteta. Na zalihama ima milion i po tona uglja, a na našoj deponiji ovde u rudniku imamo još oko 200 hiljada tona.“ A „Elektroprivreda Srbije“ saopštava ovog utorka da će tender za uvoz uglja – čija cena, inače, na tržištima raste s približavanjem zime – biti raspisan kad vlada Srbije da svoje odobrenje: „Čim vlada da saglasnost na izmene i dopune godišnjeg poslovanja EPS za 2014, tender će biti raspisan. U tim izmenama su i efekti saniranja i otklanjanja štete od poplava, kao i Uredba o utvrđivanju državnog programa obnove oštećenih elektroenergetskih objekata za proizvodnju električne energije. Tu je nabavka uglja za potrebe termoelektrana. Saglasnost vlade očekujemo do kraja ove nedelje.“ Prethodno je pak ministarka Zorana Mihajlović izjavila: „‚Elektroprivreda Srbije‘ je bila dužna da nas mnogo ranije, a ne sada, izveštava o tome da će raspisati javni poziv za nabavku uglja. Izvinite, šta ste radili dva meseca?!“
A mi ih pitamo, sve zajedno: Zašto niste čitali „Pečat“?!
Šta je pak sa ostalim spomenutim energentima? (Mihajlović, podsećamo: „Srbiji će tokom zime nedostajati dovoljne količine struje, gasa, uglja i mazuta.“) Opet ministarka Mihajlović: „Vlada Srbije je donela odluku u junu da toplane koje koriste gas obezbede mazut… Gotovo da ne postoji toplana koja je to ispoštovala. Vlada je takođe u junu donela odluku da ‚Srbijagas‘ krene u nabavku određene količine gasa, bilo da će da ga skladišti u Mađarskoj, bilo da jednostavno napravi određene dogovore oko toga. Još nema informacija o tome. Sad, kako se približava grejna sezona, i kako je svima jasno da 15. oktobra treba da budu topli radijatori, shvatamo da nam sve fali. Može i sada da se nabavi, ali ovde su u pitanju cene energenata i odnos cena energenata koji nam se nude na tržištu.“ Nasuprot ministarki saobraćaja i potpredsednici vlade, direktor „Srbijagasa“ Dušan Bajatović kaže: „Očigledno je da neko nije dobro informisan. Ono što sa sigurnošću mogu da tvrdim je da će gasa biti.“ I navodi da je skladište gasa „Banatski Dvor“ puno, da doduše, uskladištena količina neće biti dovoljna i da su pripremljene tri opcije nabavke gasa: „Prva je da od Rusa kupimo gas i uskladištimo ga u Mađarskoj. Druga opcija je kupovina gasa od trgovaca koji već imaju uskladišten gas u toj zemlji, i treća, ali najmanje verovatna, jeste nabavka energenta od manjih trgovaca, što automatski diže cenu.“
Šta je, iz sveg ovog galimatijasa, nesporno? Pod a) zbog poplava smo se našli pred problemom sa strujom; pod b) isušivanje kopova nije počelo na vreme; pod v) nabavka uglja i gasa još nije započela, iako smo na pragu zime. Što sve zajedno znači da restrikcije struje, bude li ih, ne treba da nas začude.

ŽELEZNIČKI ČVOR I pre nego što pređemo na pitanje (ne)odgovornosti za moguće restrikcije, okrenimo se brzim prugama Srbije. Vest je minule subote glasila da je vlada Srbije preporučila Skupštini „Železnica Srbije“ da smeni izvršne direktore Svetozara Ćapina i Predraga Jankovića zbog kočenja realizacije ruskog kredita za rehabilitaciju pruga; dodatak vesti, da je takvu preporuku vlada usvojila na predlog Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, ministarke Zorane Mihajlović. „Direktan, ali ne i jedini razlog“ ovakvog predloga ministarke Mihajlović, kako je takođe navedeno u saopštenju, bila je odluka spomenute dvojice da, umesto da potpišu podugovore u okviru Aneksa 2 Ugovora o ruskom kreditu za srpske železnice, raspuste Projektni tim i Radnu grupu za pregovore o realizaciji ruskog kredita, čime „ti ljudi“, rečima nadležne ministarke, „koče investiciju od 800 miliona, jer nijedan drugi aneks ne može da se realizuje dok se ovo ne potpiše. I oni su toga savršeno svesni“.
Međutim, da li je to dovoljno da pohvalimo agilnost ministarke saobraćaja? Pogledajmo širi kontekst. Njena preporuka, naime, jeste usledila posle onog poteza Ćapina i Jankovića, ali je zapravo usledila posle razgovora koje je imala sa Vladimirom Jakunjinom, direktorom „Ruskih državnih železnica“, posle kojega je on čak i javno progovorio o sukobu sa „nekim rukovodiocima srpskih železnica“, javno izražavajući i očekivanje da nadležna ministarka odreaguje: „Srpske železnice nisu potpisale dopunski Aneks 2 Ugovora. Mada smo više puta razgovarali o svemu i sve usaglasili. Nadamo se podršci resorne ministarke… Cena je usaglašena. Pregovarali smo i pristali na smanjenje vrednosti ovog projekta za 5,6 miliona dolara… Neki rukovodioci srpskih železnica bez opravdanog razloga govore o novom smanjenju cena. Mi na to nećemo pristati.“ Štaviše – i opet ono tek sada – ministarka reaguje tek sada, iako je Aneks 2 potpisan još u martu; od tada se čeka potpisivanje ovih podugovora.
I još više od prethodnog štaviše, ova dvojica – Ćapin i Janković – već su bili u središtu skandala početkom avgusta, kada su u istom danu i izabrali Ćapina za generalnog direktora „Železnica Srbije“ bez znanja vlade Srbije, i opozvali tu odluku po nalogu Ministarstva saobraćaja. Šta ih je posle tog skandaloznog poteza ostavilo u Odboru direktora „Železnica Srbije“, šta ih je ostavilo u prilici da (i dalje?) koče ruski kredit? Sve je utoliko zanimljivije što se to iznenadno imenovanje dogodilo baš u danu u kojem je biznismen Milan Beko trebalo da se obrati javnosti posle ponude premijera Aleksandra Vučića da „Železnice Srbije“ izvuče iz krize, i još zanimljivije zato što ministarka Mihajlović sada (u nedeljnom intervjuu „Politici“) na konstataciju da „premijer Vučić, čini se, misli da je Beko taj čovek koji bi bio dobar za ‚Železnice‘“, odgovara „nije mi poznato da on to misli, niti sam čula da je tako rekao jednog jedinog trenutka“, iako je sam Vučić u Skupštini Srbije 31. jula rekao da je njegova – Vučićeva – ideja bila da Milan Beko preuzme dužnost direktora „Železnica Srbije“…

ODGOVORNOST BEZ ODGOVORA Tako da je teško, zaista teško oteti se utisku da se iza scene, a u vezi sa „Železnicama Srbije“ i primamljivim (za mnoge primamljivim, mnogo je to para da se njima raspolaže) ruskim kreditom, dešava mnogo šta što se u javnosti ne vidi. I postavlja se pitanje da li bi smena Ćapina i Jankovića bila zatražena da se Rusima nisu baš toliko zamerili? I kudikamo važnije pitanje, da li bi se njih dvojica baš na svoju ruku usudili da zakoče toliko važan državni projekat?
Ova pitanja ostaju bez jasnog odgovora. Kao što bez odgovora ostaje i pitanje predstoji li nam zima mraka, hladnoće i restrikcija. Baš kao što bez odgovora ostaje i pitanje ko je za to odgovoran, pri čemu ministarku Mihajlović ne treba smatrati mnogo manje krivom od onih kojima ona danas deli lekcije – od ministra Antića, preko direktora Bajatovića do v. d. direktora EPS-a Aleksandra Obradovića – jer je makar te javne lekcije mogla da im podeli ranije, kad je još i bilo neke šanse da se za zimu pripremimo bolje. Ovako, bude li zima oštra i ne bude li (dovoljno) struje, ceh ćemo platiti svi mi preko sopstvene grbače, i što je još i gore, sudeći po svim dosadašnjim, brojnim a uz to i neveselim iskustvima, niko za to neće biti kriv jer će krivci međusobno prebacivati krivicu tako da niko zbog nje neće odgovarati.
I teško da će iko staviti na papir jednačinu koja nam se smeši, a koja će pokazati da će ušteda od smanjenja naših plata i penzija, zbog javašluka i kriminalne namere neodgovornih a nadležnih, u dobroj meri biti pojedena uvozom struje i energenata, kojega možda nije moralo da bude, i izgubljenom dobiti „Železnica Srbije“, i ko zna čime sve još što sada ne vidimo tako očigledno, a što nam svejedno nemilice krčmi budžet, i kućni i državni. I još će od nas posle svega zatražiti i nove uštede na sebi, jer ove dosadašnje, eto, nisu bile dovoljne…
Sva ova priča, inače, ima i još jednu, uzgrednu dimenziju. Na kraju, ako nam se izdogađa sve ovo što neveseli prognoziramo kao moguće, krivica neće biti pripisana ni Zorani Mihajlović, ni Dušanu Bajatoviću, ni Aleksandru Antiću, ni Aleksandru Obradoviću… već premijeru Aleksandru Vučiću. Zato što im je dozvolio da, takvi, dođu na mesta koja zauzimaju, i zato što je dozvolio da se u javnosti stekne uverenje da se baš on baš za sve pita. No, to je već njegov problem. Nažalost, naši će problemi, ako nam se nebo u narednih šest meseci ne smiluje, biti mnogo veći. I neće posle tih šest meseci prestati.
[/restrictedarea]