Posle referenduma u Škotskoj: Bez razvoda i bez ljubavi

Škotska je na prošlonedeljnom referendumu rekla svoju reč: Škotlanđani su odlučili da ostanu u uniji staroj tri stoleća, ali je plebiscit pustio duha iz boce i otvorio „hiljadu pitanja“, među njima i glavno: Šta će da bude sa dosadašnjom Velikom Britanijom i koliko će još da traje ono što je od 1707. bilo Ujedinjeno Kraljevstvo?

Za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Pobornici unije na Ostrvu slave pobedu. Ima pobeda uz koje ne pristaju slavoluk, fanfare i trijumfalni marš. I ovo je „pobeda“ kojoj se preporučuju kontrola emocija i uzdržanost sve dok ne odgovori na „hiljadu pitanja“. Činjenica da je nešto više od milion i po Škota glasalo za odlazak iz unije (naspram dva miliona koji su bili za ostanak); fakat da je, na primer, najveći škotski grad, Glazgov, glasao za otcepljenje; podatak da su, u izbornoj noći, u Vestminsteru već bili pripremili oproštajni govor i fakat da su, u očajničkom pokušaju da spasu zajedničku državu, već bili izvukli i poslednje rezerve baruta, govore o drami koja sada očekuje Ujedinjeno Kraljevstvo.
[restrictedarea]

POSLEDNJE REZERVE BARUTA? Dvanaest dana pred referendum, tri najteža kalibra unionista, premijer Dejvid Kameron, njegov koalicioni partner u vladi, lider liberala Niki Kleg i vođa opozicije Ed Miliband (laburista) zaboravili su sve međusobne razmirice i panično izašli sa brže-bolje sročenim obećanjem da će Škotska dobiti „vedro vreme i sjajnu mesečinu“ − brda i doline neograničenog odlučivanja o sopstvenim stvarima, samo ako na referendumu glasa protiv raskida sa unijom. Nekadašnja britanska imperijalna moć je ionako na zalasku i odlazak Škotske sa trećinom stanovništva zajednice bio bi naprosto kraj imperijalnog sna, koji i danas tinja na Ostrvu.
Istorijski, raskid sa unijom gotovo nikada nije imao među Škotima podršku veću od jedne trećine biračkog tela. U skoro stotinu anketa, od januara do septembra ove godine, samo tri istraživanja su sugerisala kako „da“ za otcepljenje ima prednost, mada minimalnu. A onda je anketa objavljena šestog septembra izazvala eksploziju u Londonu − secesionisti su prešli u vođstvo sa dva procenta prednosti (51:49). Ona je objavljena u Mardokovom „Sandej tajmsu“ i upalila je sve alarme u Vajtholu.
Ne čekajući ni časa, trojica lidera najvećih partija − Kameron, Kleg i Miliband, učinili su ono što svaki partijski vođa čini u ovakvim situacijama: izvukli su na položaje najteže bazuke i ubacili u bitku sav raspoloživi novac. Trojka se rastrčala uzduž i popreko po Ostrvu. Iz rezerve su aktivirani svi kadrovi sposobni za borbu, čak i bivši premijer (laburista) Gordon Braun (Škot) izvučen je iz političke samoizolacije, zajedno sa celom serijom već zaboravljenih političkih imena.
Tri dana pred referendum trojka je obećavala Škotima da će dobiti autonomna brda i regionalne doline, samo ako kažu „ne“ otcepljenju. Biće im aktivirana i takozvana „Barnet formula“, po kojoj iz državne kase Škotska dobija 1.600 funti po glavi stanovnika više nego što imaju poreski obveznici u Engleskoj. Ovaj „slatkiš“ bi državnu kasu koštao 4,5 milijardi funti godišnje − 45 milijardi u sledećoj dekadi. Britanija jeste u režimu stezanja kaiša i kresanja potrošnje, ali ovo je igra „va bank“ i ne pita se odakle bi se ovoliki novac namaknuo; brojke će da se objašnjavaju i pravdaju posle referenduma.
Uporedo sa obećanjem „vedrog vremena i sjajne mesečine“ išla je baražna vatra zastrašivanja Škotlanđana da će, ako odu iz unije, ostati bez dosadašnje monete − funte, bez zaštite moćne vojne sile koju joj pruža zajednička država i sistema atomskog odvraćanja, koji bi vlada u Londonu izmestila, zajedno sa nuklearnim podmornicama iz škotske luke Klajd…
„Vedro vreme i sjajna mesečina“ nije, dakle, samo novac koji je Škotlanđanima obećan ako budu glasali kako treba, u igri je mnogo više i za ovu priliku, sasvim konkretno: na brzu ruku sačinjen je plan o „neviđenoj“ autonomiji Škotske. Već u novembru dobija takozvani Beli papir, a u januaru nacrt novog ustavnog zakona. U njima će da bude, crno na belo, ceo paket prenošenja svih mogućih ovlašćenja na vladu i parlament u Edinburgu − na sektore poreske politike, socijalnog i zdravstvenog osiguranja, potrošnje itd. – „vedro vreme i sjajna mesečina“ na gotovo sve izuzev sektora odbrane i spoljne politike.

AKTIVIRANJE LOTIJANSKOG PITANJA I Škoti su se − neki preplašeni, neki ubeđeni − opirali za ostanak u uniji, ali već sledeći dan posle referenduma nije baš ličio na dan pre referenduma. Istina, Kameron sutradan potvrđuje da će da održi obećanje, ali… I ovde počinje priča o tome koliko je referendum bio spas unije, a koliko početak bitke za neku novu-staru Veliku Britaniju.
Škotski parlament će, kaže Kameron, dobiti veće mogućnosti da odlučuje o sudbini Škotske, ali pre nego što to dobije, moraće i Engleska, zajedno sa Velsom i Severnom Irskom, da dobije svoje. U centru zavrzlame je takozvano pitanje Zapadnog Lotijana, na koje nema odgovora još od 1977. kada je i postavljeno. A pitanje je: Zašto − kako predviđa formula − škotski poslanici iz škotskog Blekberna u Zapadnom Lotijanu mogu da glasaju u Vestminsteru o zakonima koji se tiču isključivo Engleske, a engleski poslanici iz engleskog Blekberna nemaju ta ista prava u škotskom Blekbernu?
Sistem je bio uveden da bi se sprečila dominacija najbrojnije i najjače članice unije, Engleske: Lotijansko pitanje je u proteklim decenijama bilo stavljeno na led, ali ga je referendum sada aktivirao. Reč je, zaista, o eksplozivnoj napravi koja treba da se deaktivira i pokaže gde, zapravo, leže i gde će da budu stvarna vlast i moć u Ujedinjenom Kraljevstvu posle ovog referenduma.
Kameron, dalje, kaže Škotima da će svoj deo obećanja o „vedrom vremenu i sjajnoj mesečini“ da ispuni, ali pre toga zemlja mora da ispravi, po njemu, „kritičnu nepravdu u našem ustavnom poretku“. Drugim rečima i direktno: ako škotski poslanici u vestminsterskom parlamentu mogu da glasaju o engleskim zakonima, engleski poslanici moraju da imaju pravo glasanja o škotskim zakonima.
Kako da se ovo izvede bez dalje fragmentacije Velike Britanije, jedno je od ovih „hiljadu pitanja“ posle referenduma. Jedan blok u Kameronovoj Konzervativnoj partiji nema dilemu i ima predlog − engleski parlament. Ne mogu Škoti, prema njihovoj tezi, da dobiju nešto za ništa: da stari, prevaziđeni sistem i dalje favorizuje Škotsku, pogotovo sada kada je „jedva“ glasala da ostane u uniji. „Englesko pitanje je bilo rupa u srcu naše demokratije“, slaže se sa Kameronom „Mejlov“ kolumnista, Piter Hičins, a poslednje ispitivanje javnog raspoloženja, objavljeno odmah posle referenduma, pokazuje još i masovno protivljenje da se Škotskoj odvaja dodatni novac i omogući dodatno nezavisno odlučivanje kao referendumska nagrada, ukoliko istovremeno Engleska ne dobije svoj parlament, kakav, uostalom, imaju već Škotska, Vels i Severna Irska.
U najnovijoj anketi, 71 odsto ispitanika ne podržavaju šemu po kojoj Škotska dobija, takođe, po glavi stanovnika tih 1.600 funti više nego Engleska. Istovremeno, 65 odsto učesnika ankete kažu da su protiv toga da škotski poslanici u Vestminsteru i dalje zadrže pravo da glasaju o engleskim zakonima. Nešto više od 59 odsto su tvrdo pri stanovištu da i Engleska treba da dobije svoj parlament.
Većina Engleza smatra da su lideri tri najveće partije, Kameron, Miliband i Kleg, bili jednostavno uspaničeni kada su pred referendum obećali brda i doline Škotima samo ako glasaju za očuvanje zajedničke države. Sada, posle referenduma, kada Kameron govori da će održati reč, engleska većina traži da i oni dobiju svoj referendum pre nego što još više novca poteče iz Londona u Edinburg, a škotski parlament dobije prerogative koji se, faktički, graniče sa nezavisnom državom.
Na nešto koloritnijoj strani priče, oko 21 odsto Engleza čvrsto su odlučili da u Vimbldonu nikada više ne navijaju za britanskog teniskog prvaka, Endija Marija (Škot) koji se minut pred referendum odlučio za očuvanje Ujedinjenog Kraljevstva. Referendum je, istina, sačuvao britanski brak, ali vidno je da među partnerima nije ostalo mnogo ljubavi.

KIŠA OPTUŽBI IZ LABURISTIČKE OPOZICIJE Potvrđujući da će da se drži obećanog ako Škoti ostanu u uniji, Kameron se potrudio i da svojeručno napiše esej (21. septembar, „Mejl“) u kojem je crvena linija upravo pitanje: Zašto bi škotski poslanici imali reč o tome kakve će biti engleske škole, kako će da se finansiraju bolnice u Engleskoj, „kako da nama oni određuju poreske stope na dohodak, a da se, pri tome, Englezi ili Velšani ne pitaju o takvim stvarima u Škotskoj ili Velsu… Već decenijama se zalažem da Englezi glasaju o engleskim zakonima: ovo više ne može da ide kao do sada“.
Na Kameronovu glavu odmah se sručila kiša optužbi iz laburističke opozicije, koja je za to da se Škotima garantuju data obećanja, ali da se ovo ne ubacuje u paket sa zahtevom za veća ovlašćenja engleskim poslanicima, posebno ne sa zahtevom za uvođenje institucije engleskog parlamenta.
Kameron, Miliband i Kleg bili su u kampanji jedinstveni protiv škotskih nacionalista, ali se u vezi sa ustavnim promenama koje je pokrenuo referendum svako ponovo zakopao u partijske rovove. U posebnom obraćanju javnosti preko „Mejla“, Kameron kaže da je lopta u laburističkom dvorištu: da lider laburista, Miliband, mora da se izdigne iznad partijske uskogrudosti i da „objasni ostatku Ujedinjenog Kraljevstva zašto Englezi u Vestminsteru ne mogu da imaju istu reč kao što to, s pravom, ima škotski narod“.
U centrali laburista nema odgovora, ali postoji, uostalom, vrlo prozaično objašnjenje: u vestminsterskom parlamentu škotski laburisti imaju četrdeset poslanika; bez njih, a u slučaju da Kameronov koncept „škotski glas Škotima, engleski Englezima“ ugleda svetlo dana, laburisti bi izgubili mogućnost da posle sledećih parlamentarnih izbora preuzmu vlast u zemlji. Majka otadžbina je svima na srcu, ali slast vlasti je nešto malo više.
Britanija je sada na pragu ustavne turbulencije. Više od polovine Engleza veruju da će Škotska za duže vreme ostati deo Ujedinjenog Kraljevstva, a samo jedan od četiri Engleza misli da će se Ujedinjeno Kraljevstvo, ipak, raspasti brže nego što neki procenjuju. Ali, to je trenutno raspoloženje i isključivo − englesko. Škotska je podeljena gotovo na pola. I da se na referendumu pitala mlađa generacija, ispitivanja sugerišu da bi već danas Ujedinjeno Kraljevstvo bilo istorija. Inercija ili instinkt protiv svake promene među Škotima starijim od pedeset godina produžili su život uniji. Preživela je ovaj referendum, ali ostala je neka zajednička država koja treba da se redefiniše u glomaznom procesu i kontroverznim uslovima posle referenduma.
Britansko pitanje je za ovu priliku rešeno u demokratskoj proceduri, bez puške i baruta. Ali duh referenduma je oslobođen i vibrira već i izvan britanskih prostora. U tome je njegov širi značaj. Katalonija je, procenjuje se na Temzi, mesto gde će britanski referendum najjače da odjekne. Katalonci izlaze na svoj „škotski referendum“ osmog novembra, mada ga španska vlada smatra „nelegalnim“. Kanada je sledeća. Oko pet miliona Kanađana identifikuju se kao Škotlanđani: prema anketama, većina njih inklinira secesiji.
U Nemačkoj, „Bild“ je izašao sa naslovom „Škotska ostaje u Britaniji“, uz uzdah olakšanja i u nadi da bi ovakav ishod škotskog referenduma mogao da „spreči dalje fragmentiranje Evrope“. Angela Merkel je pak suzdržana: „Mi poštujemo rezultat“, kaže, ali na pitanje da li je i zadovoljna, odgovara: „Neću da to komentarišem.“
Bridžit Kendal, diplomatski urednik Bi-Bi-Sija, predviđa da će Kameronova obećanja Škotskoj i ustavne promene koje ona povlače imati direktan uticaj na slabljenje statusa Britanije na globalnom planu: „Ujedinjeno Kraljevstvo se, zajedno sa Zapadom, nalazi već na silaznoj putanji: status Britanije je već erodirao pojavom i narastanjem giganata − Kine, Indije, Rusije, Brazila.“
Ishod škotskog referenduma je pokazao da razvoda neće biti, ali malo je šta ostalo i od bračne ljubavi, ako je toga ikada i bilo. Po rečima jednog londonskog komentatora, rezultat plebiscita „nije doneo ništa novo, ali ništa neće biti kao što je bilo“.
[/restrictedarea]