Petar ISKENDEROV – “Nisam primetio da smo bilo šta postigli…”

Pitanje o pooštravanju antiruskih sankcija sve više i više deli Evropsku Uniju.Sve više zemalja sumnja u opravdanost i efikasnost slične politike prema Moskvi. Sa druge strane, zaoštrava se pozicija onih zemalja koje tradicionalno u stopu prate politiku SAD. Ovakvo stanje objektivno primorava Srbiju i druge zemlje-kandidate za pristup u EU da definišu svoje geopolitičke prioritete.

Na čelu “proameričke kolone” u EU tradicionalno stoji Velika Britanija, koja ideju o evroatlanskoj solidarnosti shvata kao poslušno sledovanje trajektorije koju je odredio Vašington. Kako je još pre par godina pravilno primetio bivši kancelar Nemačke Gerhard Šreder, “od Velike Britanije ne treba očekivati posebnu zainteresovansot neposredno u evropskim procesima. Štaviše, ta zemlja će nastaviti sa pokušajima da se učvrsti u ulozi posrednika pri transatlanskim odnosima čak i pe cenu štete ujedinjene Evrope”.[1]

Poslednjih nekoliko dana britanski premijer Dejvid Kameron je istupao sa najžešćim antiruskim izjavama. On je posebno inicirao ideju da se Rusiji onemogući pristup sistemu međunarodnih bankarskih računa SWIFT, a što je najvažnije, prema informaciji američkog časopisa TheWallStreetJournal, pokušao je da “sinhronizuje” svoju sankcijsku politiku sa sankcijama SAD – pa tako i u oblasti izvoza visokotehnoloških proizvoda i naoružanja.[2]Poslednji zahtev zaoštrava sukobljavanje između Velike Britanije i Francuske.Pariz je ranije od EU dobio potvrdu da se embargo na izvoz oružja u Rusiju ne odnosi na ugovore koji su potpisani pre 1. avgusta 2014. godine – posebno ugovora za helikoptere “Mistral”.

Jedan britansko-francuski sukob je dovoljan da se proceni stepen nesaglasnosti u okvirima EU. “Jedinstva u redovima EU kako nije bilo, tako ga nema ni sada” – podvlači stalni predstavnik Rusije pri EU Vladimir Čižov.[3]Nije slučajno tako oprezna u ocenama zvanični predstavnik Evropske komisije Pia Hansen, istakavši da “odluka treba da bude doneta u određenom vremenskom periodu, od strane zemalja-članica”.[4]

Međutim, još uvek je čitav niz zemalja-članica EU nastrojen protiv jačanja antiruskih sankcija, ne videći za to objektivne razloge. Među njima su Mađarska, Kipar, Slovačka i Češka.Posebno je premijer Slovačke Robert Fico uveren da su nove sankcije protiv Rusije “besmislene i kontraproduktivne”. “Dok ne vidimo rezultate od već uvedenih sankcija, nema nikakvog smisla uvoditi nove” – izjavio je premijer Slovačke po okončanju samita EU.[5]A njegov češki kolega Boguslav Sobotka smatra da bi se umesto uvođenja novih antiruskih sankcija, “EU trebala baviti time kako će se okončati njena diplomatska aktivnost po pitanju rešavanja krize u Ukrajini”. Prema njegovom mišljenju Brisel treba da “u potpunosti revidira strategiju EU, zato što sada te sankcije ne izgledaju uspešne”. “Nisam primetio da smo bilo šta postigli” – dodao je šef češke vlade.[6]Pritom je dalje produbljivanje sukoba između Brisela i Moskve opterećeno realnim gubicima, sada već za svakog Evropljanina – uzimajući u obzir ruske isporuke energenata. A sadašnji grozničavi pokušaji da se te isporuke zamene i Rusija istisne sa evropskog gasnog tržišta, su neodrživi.

Diplomatski izvori u Briselu potvrđuju da rukovodstvo EU nije u stanju da uveri oponente antiruskih sankcija da promene svoju poziciju. “Prema rezultatima diskusije postalo je jasno da Češka, Slovačka, Mađarska i Kipar imaju svoje primedbe po pitanju proširenja sankcija” – rekao je evropski diplomata koji je želeo da ostane anoniman.[7]

Poslednjih dana su i iz SAD zazvučali nešto umereniji glasovi. Kako ističe Džon Mišajmer, analitičar časopisa TheForeignAffairs“SAD i njeni evropski saveznici snose dobar deo odgovornosti za krizu. Koren problema postalo je širenje NATO  – ključni element šire strategije za izvođenje Ukrajine iz ruske orbite i njeno zbližavanje sa Zapadom. Značajnu ulogu takođe igra i proširenje EU na istok i podrška demokratskim procesima u Ukrajini od strane Zapada, čiji je početak označila “narandžasta revolucija” 2004. godine. Od sredine 90-ih godina ruske vođe uporno su se protivile širenju NATO na istok, a poslednjih godina jasno su stavljali do znanja da neće gledati spokojno kako se njihov strateški važan saveznik pretvara u bastion Zapada. Za Putina je nezakonito svrgavanje demokratski izabranog i proruski nastrojenog predsednika Ukrajine, što je on pravilno nazvao “prevratom”, postalo je poslednja kap koja je prelila čašu”. “Ukrajinska kriza pokazuje da je “realna politika” i dalje aktuelna i rizično je ignorisati je. Američke i evropske vođe nisu uspele pretvoriti Ukrajinu u bastion Zapada na granicama Rusije. Sada, kada su očigledne posledice te nepromišljene politike, insistirati i dalje na njoj biće još veća greška” – svedoči TheForeignAffairs.[8]

Tako da je Evropskoj Uniji već odavno vreme da umesto odmotavanja spirale sankcija počne sa realnim pokušajem ozdravljenja Ukrajine u tesnoj saradnji sa Moskvom. A Srbija i druge zemlje-kandidati treba da iz ukrajinske krize izvuku pouke za sebe – po pitanju pravednosti i adekvatnosti Evropske Unije.