Odlomci iz Dnevnika: NEPISMENI I PISMENI

Nepismenima je dovoljno reći da je NATO stigao pred dveri ruske države, da bi razumeli o čemu se radi. Pomenete li nepismenom čoveku da je Rusija pripojila Krim, on će vas u čudu zapitati: „Pa zar Krim nije oduvek bio ruski?“O zbivanjima na Majdanu i na jugoistoku Ukrajine jedino pismeni imaju nekih nedoumica

Piše Milovan Danojlić

Povodom svetskog Dana pismenosti saznadosmo da Srbija ima 17 odsto analfabeta. Mnogo, malo, ili normalno? Zavisi iz koje se tačke gleda, i prema čemu se samerava. „Od dvadeset i pet hiljada ljudi, koliko ih je bilo u Karađorđevoj vojsci, veli jedan pisac, samo je jedan znao pisati, ali mu to znanje nije bilo ni od kakve koristi, jer nije bilo nikoga ko bi mogao pročitati ono što on napiše“, navodi Tihomir R. Đorđević u jednom članku. Nepismeni su se borili pod nepismenim Crnim Đorđem, i nepismenim knjazom Milošem, bez podrške Evrope, ne hajući šta ona o njihovoj borbi misli, ali su znali šta im je neodložno činiti, i ostvarili su veliki cilj. Njihovi pismeni potomci su, na istom bojnom polju, mnogo neuspešniji. Znam, nepismenost je veliko ograničenje i krupan nedostatak (izbegoh reč hendikep!) ali ona ima i jednu prednost. Analfabeta ide pravo na stvar, na suštinu suštine, ne cepka dlaku načetvoro. Ustanici s početka prošlog veka znali su kako se zove ono što im je bitno: disali su i ginuli za slobodu.
[restrictedarea] Pamtim vreme u kome bi ovakav postotak građana isključenih iz kulturne zajednice delovao kao ružno otkriće, kao mali skandal i upozorenje da „nešto treba preduzeti“. Naš se odnos u toj stvari promenio, postali smo ravnodušni, ni sa koje strane ne očekujemo spasenje, ništa nam nije važno, a pismenost ponajmanje. Nezaposlenost je opšta muka, a slepi kod očiju (kakva stilska figura!) lakše nose svoje breme, drže ga za podrazumevajuću životnu nevolju. Oni su u bližem dosluhu sa prirodom stvari, znaju da nikom ništa nije unapred obezbeđeno, nego se valja boriti za svaki zalogaj hleba i svaki udah čistog vazduha. Da, nekad sam sažaljevao nepismenu sabraću, uveren da su na velikom gubitku, a danas, pored tople naklonosti, prema njima gajim i nešto zavisti. Bogme su se dobro dosetili kako da okrenu leđa eposi u kojoj mi, čitaoci novina, svakodnevno gubimo živce. Pravo govoreći, glavna opasnost za mir među zemljama i narodima dolazi od pismenih. Oni ugrožavaju opstanak kulture i svih vrednosti do kojih mi je stalo. Ne svi, dakako; znatna većina, svakako… Oni se baškare u brlogu prostaštva, alavosti i lažljivosti. Oni nas, od pre nekog vremena, ubeđuju da se Zapad u Donjecku brani od ruske agresije. Nepismenima je dovoljno reći da je NATO stigao pred dveri ruske države, da bi razumeli o čemu se radi. Pomenete li nepismenom čoveku da je Rusija pripojila Krim, on će vas u čudu zapitati: „Pa zar Krim nije oduvek bio ruski?“ O zbivanjima na Majdanu i na jugoistoku Ukrajine jedino pismeni imaju nekih nedoumica. Njihovo je pamćenje kratko, dok sećanja nepismenih sežu u duboku noć vremena, do Hitlera i Napoleona, pa i dalje, do mongolskih najezda.
Dvadeseti vek, iz koga jedva iziđosmo živi, uveo je formalnu pismenost, to jest, obučenost u prepoznavanju slova. Pritom nije važno šta se piše, niti se previše mari za sadržaj odštampanih štiva. Takva, mehanička opismenjenost nanela je veću štetu kulturnim idealima i standardima od stare, čestite nepismenosti koja se držala sopstvenih, prirodnih okvira i merila, nasleđenih znanja i običaja. Prirodna pamet zdravije prosuđuje od polupismenog, nedoučenog ili preučenog čoveka. Jalova pismenost je unela zbrku u prostor samorodnog duhovnog ostvarivanja, zamaglila granicu između viših težnji i niske životne osnove. Vrhovi su posrnuli, dno se neznatno uzdiglo. Demokratizacija pismenosti dala je zanemarljiv doprinos širenju vrhunskih dela književnosti, filozofije i humanističkih nauka. Bila je mnogo uspešnija u nametanju vulgarnosti i proizvoda masovne kulture.
Otuda ravnodušnost s kojom danas primamo vest da nam je svaki šesti sugrađanin nepismen. A bilo je vreme kad sam s tugom i saučesničkom zabrinutošću zamišljao psihičko stanje čoveka koji, u šetnji Knez Mihajlovom ili preko Terazija, nije u stanju da pročita nijedan natpis, naziv hotela, prodavnice i kafane. Jadnik, mislio sam, Marsovac zalutao na planetu Zemlju i u državu Srbiju. Danas zavidim takvom šetaču. Beograd, vajna prestonica ćiriličke pismenosti, preplavljen je latinicom i otpacima engleskog jezika kojih se i Britanci groze. Globish je božija kazna za viševekovna kolonijalistička iskušenja. Nepismeni šetač kroz današnji Beograd je u povlašćenom položaju, ne primećuje sramotu u koju smo se dragovoljno srozali. Latiničko pismo je rašireno i među mojim neobrazovanim seljacima. I oni latinicu drže za instrument viših kulturnih težnji, dok rodnu ćirilicu doživljavaju kao tužni prežitak prošlosti i žig zaostalosti. Da ćirilica nešto vredi, ne bi je prosvećeni latiničari, s one strane Dunava, čekićima zatirali i u glavu ubijali.
I ovo je jedan od rezultata prošlovekovne borbe za opštu, svenarodnu opismenjenost.
Kad se setim s kakvim se zanosom, godine 1945, krenulo u akciju protiv analfabetizma! Važnost iskorenjivanja nepismenosti išla je uporedo sa čišćenjem voćnjaka i šuma od gubarevih jaja, vođena je sa istom energičnošću. Nepismenost je osuđivana kao nazadnjački politički izbor, kao mrlja na svetlom licu socijalizma. U kampanji su se isticale članice AFŽ-a. Moja majka je, dok su još trajale ratne operacije, stekla lep ugled među starijim i mladim ženama, pišući pisma muževima i sinovima na odsluženju vojnog roka, i podgrevajući ljubavni žar u rastavljenim srdašcima. A znala je da nakiti, da izrazi ono na šta se njene nepismene druge ne bi lako usudile, onako kako njoj, iznurenoj od poljskih radova i pet porođaja, niko nikad nije pisao, a kako je, možda, priželjkivala da joj se ljudski stvor obrati.
I onda se svet opismenio da bi se, valjda za trajanja tranzicije, delimično raspismenio, ukoliko, među ovih 17 odsto, nema onih koji su se u drugoj polovini prošlog veka bili pritajili, da danas, kad svakojake ružne istine isplivavaju na površinu, i oni dignu glave. Dosta su se stideli, sad za to nema razloga. Što se tiče lepe književnosti, ona od demokratizacije pismenosti ionako nije videla velike vajde. Formalna opismenjenost se zadovoljavala čitanjem tabloida i reklama, popunjavanjem bančinih čekova i tiketa sportske prognoze, te izučavanjem uputstava za proizvode bele tehnike. Viši oblici pisanja danas, kao i u 19. veku, upućeni su na izabrane, koji su procentualno nešto brojniji, ali su teže vidljivi. Između dobre knjige i zahtevnog čitaoca nagomilao se štampani krš; postavši svakom dostupna, slova su se odala lakom životu i prostituciji.
Primerenu upotrebu ovakve, nekorisne pismenosti nalazimo na Internetu. Tamo svaki dokonjak i zlobnik može pustiti u svet kakvu mu drago gadost, klevetu ili pretnju pa je, brzinom svetlosti, doturiti milionima drugih besposličara. Torokuše i abronoše koje su, rukama obgrlivši avlijski plot, panjkale komšinice da bi ubile smrtnu dosadu, danas tvituju. Umesto šaputanja u poverenju, sad se služe blogovima i face-book-om. Pored ličnih osveta i kompromitovanja javnih ličnosti, te nanošenja štete privrednim preduzećima, preko Interneta se, u zgodnom trenutku, može najaviti nuklearni rat, ili smak sveta. Demantiji stižu prekasno, laž je brža od istine. Od nje, kao što reče onaj nacistički humanista, uvek nešto ostane.
Tehnika napreduje geometrijskom, a ljudska svest aritmetičkom progresijom. Pa opet, ne treba gubiti svaku nadu. Novoopismenjeni su, zasad, prokrčili prašumu slova. Ostaje im da ih povežu u reči, čijom se tačnom upotrebom osvajaju smislenost života, i sloboda.
[/restrictedarea]