„Obraćajte mi se samo zvanično, sa: Druže fašisto!“ (3.deo)

Tada sam čuo kako mi se šapatom obratio drug: „Serjoža, izgleda da se mi nećemo živi izvući odavde. Moli se, sada nam samo to može pomoći.“ Nisam očekivao takve reči svog druga, kome je ranije uvek bila smešna moja vera u Boga, priseća sa stalni saradnik „Pečata“, u poslednjem delu ispovesti o petodnevnom zarobljeništvu u ratom presečenoj Ukrajini

Tekst i foto Sergej Belous

Višečasovni put me je zamorio i ja sam samo zaspao. Probudila me je vika oko mene, izbacili su me iz auta, bacili na kolena i glavu nabili u asfalt. Odlučno, grubo i bez formalnosti, kao da smo nekakvi opasni banditi. Unaokolo se čula strašna galama barem deset vojnika. Detaljno su nas pretresli, skinuli nam obuću i čarape, nožem isekli košulje i strgli ih, ostacima su nam vezali oči, a ruke na leđima.
Zatim nas vode sagnute pod uglom od 90 stepeni i to unazad, držeći nas za vrat, u neku polupodrumsku prostoriju (osetilo se blago spuštanje naniže) i položili nas stomakom na hladan betonski pod. S obzirom na to da je već bila noć, temperatura u prostoriji koja je ličila na ćeliju (kasnije sam napipao rešetke) bila je daleko od prijatne i mi smo, polugoli, počeli brzo da se smrzavamo. Osim hladnoće, pridodao se i tupi bol koji tišti u remenima i zglobovima, što je posledica vezanih ruku u neprirodnom položaju. „Uh, ovo baš i ne liči na srećan kraj“, pomislih, sećajući se ranijeg, prevremenog optimizma kolega.
[restrictedarea] Položaj je bio ubitačan. I za najmanje pokrete morali smo da tražimo dozvolu od čuvara, pod čijim nadzorom u ćeliji smo se nalazili, a vodu smo dobijali periodično. Istini za volju, već posle nekoliko sati uspeli smo da nagovorimo vojnika da nam donese malo sena da se ne bismo smrzli na ledenom betonu. U to vreme nikako nisam mogao da zaspim, tako su me jako boleli zglobovi da mi je došlo da zavijam kao vuk. Pored nas bilo je još nekoliko zarobljenika, jedan od njih, muškarac srednjih godina, često je molio da mu ublaže muke tako što bi mu ruke vezali spreda. Ne znam kako, ali ja sam se prosto „isključio“ i zaspao na nekoliko sati. Tokom sledećeg dana, svaki minut se činio kao večnost…
Jutro je prošlo u besmislenom mučenju, ali kako se bližilo podne, situacija se drastično promenila. Nagore. Mogli smo da čujemo nečije lakonske razgovore iz drugog kraja hodnika, i čula su se dva pucnja, a zatim je neko komandovao: „I ovog otpišite.“
Čulo se kako nekoga izvode iz naše prostorije i – opet dva glasna pucnja. Vazduhom se širio miris gipsa. Tada sam čuo kako mi se šapatom obratio drug: „Serjoža, izgleda da se mi nećemo živi izvući odavde. Moli se, sada nam samo to može pomoći…“ Nisam očekivao takve reči svog druga, kome je ranije uvek bila smešna moja vera u Boga.
Uostalom, ja sam u sebi već uveliko počeo molitvu za izbavljenje, a u glavi su mi se potom javile misli: „Pa, ne mogu ja tako glupo i besmisleno da umrem. Smrt nije strašna, ali kako će moja majka, rodbina, drugovi?! Ne, Bog ima drugi plan sa mnom…“ Podrazumeva se, izvrteo sam u glavi i sve varijante bekstva odatle, ali došao sam do zaključka da je u trenutnom stanju – pošto smo bili opkoljeni – to neizvodljivo.
Vojnik koji nas je čuvao bio je zloban i bespoštedan. „Mi smo građani Ukrajine, mi smo samo novinari“, pokušavali smo da mu objasnimo. „Mene to ne zanima“, nezainteresovano i agresivno nam je odgovorio, zabranivši nam da mu se ubuduće obraćamo. Na pitanje da li bi nam on poštedeo živote, čuli smo neutešni, mračan odgovor: „Nisam baš siguran.“ Tada sam konačno shvatio, i to osećanje me nije napuštalo do oslobođenja: dokle god sam ja ovde, sa vezanim rukama i očima, na nišanu vojnicima, nema nikakvih garancija da ću ostati živ.

PATRIOTE I „FAŠISTI“ U roku od dvadeset minuta, prišao nam je neko od starešina i obratio se čuvaru: „Ovako, za ove se neko odozgo raspitivao, potrebno je da idu pod tuš da se operu, i ruke im treba vezati napred.“ Pao nam je kamen sa srca! „Hvala tebi, Gospode“, u sebi sam se zahvalio Bogu.
„Posrećilo vam se, šmekeri, možda vas ipak i ne streljaju“, podsmešljivo je dobacio čuvar, posle odlaska komandira. I zaista, u roku od sat vremena odveli su nas pod tuš, dali nam da se operemo, vezali ruke napred i promenili poveze na očima. A sledećeg dana bili smo prebačeni u drugu prostoriju, ovaj put ne podzemnu.
Tamo su nam dali da stavimo više sena, čak smo dobili i flaše sa vodom iz česme. Čuvari su bivali razni, neki dosta humani, a neki vrlo svirepi. Neću zaboraviti dobrotu jednog vojnika, koji me je vodio do toaleta (jer su mi oči bile zatvorene!) i šapatom mi rekao:
„Ne brini! Sa vama će sve biti dobro! Ja to znam, 99 odsto sam siguran. O vama su već počele i novine da pišu, sa vašim fotografijama.“
Dugo sam se smejao kada sam kasnije, pošto smo bili oslobođeni, pročitao na vodećem informativnom sajtu „Ukrajinska pravda“ saopštenje da su nas uhapsili „teroristi“ (tako oni nazivaju pobunjenike). Interesantno bi bilo znati šta su na račun toga pomislile ukrajinske siledžije koje su nas nezakonito lišile slobode. Uostalom – epitet je sasvim korektan u datom slučaju, samo što su zamenili strane konflikta. Ali šta ćete, to je u ukrajinskim sredstvima masovnog informisanja veoma česta pojava. Ipak, vratimo se na tužne dane.
Nekoliko vojnika čuvara nam je otvoreno govorilo: „Ja sam ukrajinski nacionalista, to ne znači da sam nacista, kako nas predstavljaju na ruskoj televiziji… Nacionalizam, to je patriotizam, to je kao ljubav prema devojci: svoju zemlju voliš više od svih.“
„Mi smo ovde dobrovoljno došli“, počeo je drugi. „Među nama su skoro svi sa visokim obrazovanjem.“ Pri tome, naše mesto boravka je ostalo tajna: niko nije priznao koja jedinica nas je zarobila i pod čijim rukovodstvom. Jednom mi se posrećilo da čujem deo razgovora nekog vojnika, koji je svom sagovorniku objašnjavao da je iz „Dnjepra“. S obzirom na to da su nas dovde dovezli pripadnici „Dnjepr-1“, bilo je sasvim logično pretpostaviti da je to bila upravo njihova baza.
Nažalost, nisu svi prema nama bili prijateljski raspoloženi. Jednom nas je usred noći udarcima po stopalima probudio dežurni čuvar čim je preuzeo smenu viknuvši (na ukrajinskom): „Ja ne spavam, pa nećete ni vi! Zašto bih samo ja bio budan? Hajde svi brzo da sednete! I nadalje da mi se samo zvanično obraćate: Druže fašisto, dozvolite da vam se obratim!“
To je verovatno bio svojevrstan humor, ali nisam imao nameru da bilo šta zapitkujem zlobnog vojnika.

STOKHOLMSKI SINDROM Da pričamo među sobom bilo je, po pravilu, zabranjeno, ali ponekad je bilo i izuzetaka, kada bi nam zapali pričljivi čuvari. Dešavalo se da čujemo vrlo zanimljive ispovesti:
„Da, istina je da imamo velike gubitke, na primer sinoć je pod ‚Gradama‘ više od 60 naših momaka poginulo… Da, to naravno ne pokazuju na ukrajinskoj televiziji… jeste cenzura… i to sasvim pravilna: možete da zamislite koliko bi majki tada došlo u vojne komande, puteve bi prekrile, a tada nikome ne bi dali da ratuje! Ti separatisti samo to i čekaju!“
Međutim, više me je iznenađivao svojevrstan „stokholmski sindrom“ drugih zatvorenika: trojica muškaraca srednjih godina koji su ležali sa nama u istoj prostoriji (njima su oteli auto kojim su nas vozili iz „Krivbasa“) – čak su se trudili da hvale ukrajinske vojnike, laskali su im.
„Imate tako izvanrednu supu, ja bih baš voleo da ovde ostanem još nedelju dana! Kao odmaralište“, rekao je jedan od njih. (Vojnici su tvrdili da nas hrane dva puta na dan, tim pre što i sami isto dobijaju. Tada sam i lično posumnjao u darežljivost i širokogrudost Kolomojskog.)
Samo što je stražar krenuo da priča o budućem napadu na Donjeck, rekavši: „Mora da se bombarduje, deo grada biće uništen, ali drugog puta nema, inače teroriste nećemo isterati“, kada odjednom muškarci, od kojih dvojica žive u predgrađu Donjecka, počeše da ga svesrdno podržavaju:
„Da, trebalo bi ga izbrisati sa lica zemlje!“
Kao izgovor koristili su činjenicu da su oni bili u mnogo gorem položaju od nas, pošto su, po njihovim rečima, tu dospeli kao zarobljenici „Desnog sektora“, čiji su ih pripadnici istukli i slomili im rebra.
Moji drugovi nisu poklekli duhom, čak su i pravili planove za budućnost: kako će se vratiti posle oslobođenja i uraditi reportažu o raznim „teritorijalnim bataljonima“. A na dijalog dvojice stražara: (prvi) „Ne ljutite se na nas, samo nam je naređeno da vas čuvamo, ne diramo vas…“ (drugi) „Ma oni će, čim izađu, napisati o nama svakakve gadosti, kao i obično…“ Roman im je odgovorio: „Nema nikakve uvrede! Vama ništa ne zameramo, to je cena naše profesije.“ Ja sam dodao: „Ne brinite, pisaćemo bez iskrivljavanja činjenica, tačno tako kako je i bilo.“

OSLOBOĐENJE PALJBOM Tekao je peti dan našeg zarobljeništva, prethodna četiri proveli smo ležeći na podu, sa vezanim rukama i očima, što je sve bilo veoma iznurujuće. A onda popodne sam čuo kako je neko u susednoj prostoriji ispitivao nekoga da mu objasni razloge zadržavanja. Ispostavilo se da su ispitivali našeg suseda iz Makejevke, koji je na molbu poznanice sa drugom prebacivao kola iz Volnovahe (grad u Donjeckoj oblasti pod kontrolom ukrajinskih vlasti) u Kijev.
„Šta ćeš, niste imali sreće, bili ste na pogrešnom mestu u pogrešno vreme“, smejući se, prokomentarisao je islednik njegovu priču. Pretpostavili smo da je na kraju pristigao islednik iz Službe bezbednosti Ukrajine. Uskoro je došao do nas i spokojno počeo da nas ispituje o našim životima i okolnostima zadržavanja. I, tu se utvrdilo da je snimanje izbeglica iz Rostovske oblasti – protivzakonito! „A zašto niste pošli da ih snimate kako ih primaju u zapadnoj Ukrajini?! Zašto ste požurili u Rusiju?!“, sa zlobom nas je retorički pitao.
Raditi kao vojni dopisnik i živeti u Donjeckoj oblasti – takođe minus; a snimati pres konferenciju „teroriste“ Strelkova – to je već smrtni greh! Ukratko, po njegovoj logici, trebalo bi samo pokrivati ukrajinsku stranu konflikta!
„Možda bi vas i trebalo streljati… Ali ja ubijam samo na bojnom polju… Sada neću da vam uzmem život, nisam vam ga ja ni dao. Mada, kada bismo to i uradili, niko nikada ne bi saznao“, gunđao je i dodao: „Vaše pitanje će biti rešeno u toku dana, pustiće vas, trećeg nema.“
Pred odlazak se pravdao, objašnjavajući prisutnima svoju razdražljivost: „Razumete li vi kakva je sada situacija na frontu? 79. brigada odletela je u paramparčad, od nje skoro ništa nije ostalo. Razbijeno je nekoliko teritorijalnih bataljona. Momke smo sa bojnog polja u delovima skupljali! Eto šta rade ti teroristi!“
Čim je islednik otišao, Roma i Sergej su počeli da se klade u to za koliko i kada će nas pustiti, ali ja sam odbijao da im „sečem ruke“. Čekajući isprazno ceo dan, mi smo zaspali. Usred noći, grubo su nas probudili i ubacili u teretni deo nekog „pikapa“. Nama dvojici su vikali da legnemo na stomak, a trećeg, Romu, stavili su preko nas, popreko. U tom teretnom delu, gde smo bili, sedeo je jedan vojnik, kojem su naredili:
„Ako se samo mrdnu, odmah ih streljaj!“
Vozilo se kretalo po truckavim putevima, u potpuno nepoznatom pravcu. Za nekih 45 minuta, po ukrajinskom bespuću, a činilo se, i posle nekoliko besmislenih okretanja i vraćanja po istom putu, mi smo se zaustavili.
„Prvi!“, zarežao je komandir i Roman se iskobeljao iz vozila. „Prezime?“ „Gnatjuk.“ „Skidaj se! Do gole kože! Lezi! Puzi do jame!“ I začula su se dva glasna, iznenađujuća pucnja!
„Polazi!“, razdrao se stariji oficir i jurnusmo dalje. Još 15 minuta cik-cak manevrisanja i ritual se ponavlja sa Sergejem Bojkom. Pre pucnjave samo su pitali: „Ko radi za DNR?!“
Vozilo je ponovo krenulo i za desetak minuta izveli su i mene, uz necenzurisane uvrede i optužbe za rad sa DNR-om. Iste komande, sve isto… Ali, dok sam predavao dušu Bogu, nastala je tišina. Neodlučno skidajući povez sa očiju, shvatio sam da sam sam, na poljani u borovoj šumi. U blizini se pružalo jezero, a na nebu su neobično jako svetlele hiljade zvezda… Izgubivši sve – skupu opremu, isprave, novac – ja sam bio srećan što sam se na kraju ipak obreo na slobodi.
U to vreme, iz srca nije odlazila briga o sudbinama dvojice drugara, ali svejedno sam se nadao da je sve to sa navodnim streljanjem bila samo predstava i da su oni takođe ostali živi. Uskoro sam, idući po šumskom putu, naišao i na auto-put i u tako „nepodobnom“ stanju, tek mi je osmi auto stao. Vozač je išao u obližnji Dnjeprodžeržinsk, grad udaljen 50 kilometara od Dnjepropetrovska poznat kao grad-uporište Kolomojskog. Nekih pet minuta kasnije, pored puta sam primetio Sergeja Bojka, koji nam je mahao rukom. Zamolio sam vozača da i njega pokupimo pa smo zajedno nastavili put do grada – shvativši da je sve u redu i sa Romanom Gnatjukom.
Predstojalo nam je da rešimo još gomilu problema, ali posle svega proživljenog to nas više nije plašilo. To je, međutim, sasvim druga priča.
[/restrictedarea]