Ne lomite mi bagrenje

Znam Srbe koji su zbog toga što su se usudili da brane svoje šume od seče napadani, ranjavani ili zatvarani kao ratni zločinci. Dovoljno je na Kosovu da osujećeni komšija pokaže prstom

Piše Predrag Radonjić

Njegove ime je Stevan Sinđelić. Sa čuvenim srpskim vojvodom, pored imena, veže ga tragičnost sudbine i to što obojica predstavljaju simbole svog vremena i naroda.

NA PUTU KA ĐAKOVICI Naš savremenik Sinđelić imao je 16 godina kada je bio prinuđen da sa porodicom napusti Kosovo i rodnu Đakovicu. Odrastao u izbeglištvu u Kraljevu, posao je našao u srpskoj Žandarmeriji. Ubijen je od strane albanskih šumokradica u Kopnenoj zoni bezbednosti, pojasu uz administrativnu liniju između Srbije i Kosova i Metohije, gde o sigurnosti zajednički brinu srpske snage i KFOR. Za Stevanovu smrt, njegova majka, sestra i brat saznali su u manastiru Visoki Dečani gde su se nalazili sa zemljacima iz Đakovice, pošto im kosovska policija nije obezbedila pratnju da obiđu svoj rodni grad niti je želela da im garantuje bezbednost. Inače im se i uz vojnu ili policijsku pratnju svaki obilazak kuća i grobalja završava tradicionalnim kamenovanjem autobusa. A Sinđelići su ove godine prvi put nakon rata krenuli da vide Đakovicu.
[restrictedarea] Pre nekoliko nedelja boravio sam i sam nekoliko dana u Visokim Dečanima. Mir manastirskog letnjeg dana sekao je zvuk motorne testere. Otac Petar reče: „Opet nam seku drva“ i ode džipom sa nekim nabildovanim Slovencem, pripadnikom KFOR-ovog manastirskog obezbeđenja, koje je nedavno zamenilo italijanske pripadnike ove multietničke formacije. Poslednji manastir na Kosovu, tačnije u Metohiji, sa zadržanim vojnim čuvarima. Ne mogu razbojnicima ništa, eventualno nakratko da ih prekinu, da obiđu mesto seče i evidentiraju štetu. Još se neće ni vratiti do manastirskih kapija a sa brda će ponovo podrugljivo režati testere.
Ni Slovenci, kao ni drugi stranci ovde, ne žele da se previše mešaju u svoj posao. Ne bi da rizikuju živote i sukobljavaju se sa lokalnim stanovništvom. Njihova misija naziva se u vojnim krugovima „Zlatnom misijom“. Ako si već pripadnik NATO snaga, onda si pravi srećković kada ti mesto Avganistana ili Iraka zapadne Kosovo. Tu, za sada, nema problema sa domorodačkim stanovništvom. Oni su ovde još uvek oslobodioci. Mada na ulicama ima sve više zabrađenih žena i muškaraca sa tri četvrt pantalonama i karakterističnim vehabijskim bradama. A sa kosovskih trgova, zgrada i kuća lagano nestaju zastave i samog Kosova (a ko je uopšte sa tim računao ozbiljno?) Evropske unije, Nemačke, pa čak i Sjedinjenih Američkih Država. Ostaju da se vijore samo albanske.

OD KUŠNERA DO SELJIMIJA Đakovci su ove godine na Veliku Gospojinu izbegli sudbinu raseljenih iz Mušutišta. Njih su blokirale i napale bivše komšije prilikom pokušaja obilaska rodnog sela i odlaska u potpuno uništene crkve sa početka 14. veka sa zauvek nestalim jednim od najlepših freskopisa na Balkanu. Službu na ostacima Svete bogorodice Odigitrije služili su sa pomenutim ocem Petrom, bez pastve, dečanski monasi. U malom tviteraškom obračunu, iguman Visokih Dečana, otac Sava Janjić, osudio je napad na ove ljude kao etnički i verski motivisani incident. Pomoćnik ministra spoljnih poslova Kosova, moderni, urbani i proevropski Petrit Seljimi, našao je i ovoga puta opravdanje u ubijenim i nestalim Albancima tokom rata. Već petnaest godina, od Kušnera do Seljimija, čuju se ista obrazloženja. I slušaće se do poslednjeg Srbina na Kosovu i Metohiji. A izgleda, i nešto šire od toga. Otac Sava okarakterisao je Seljimija kao dežurnog pi-ara svakog sličnog napada. Više od dve decenije razni Seljimiji, prihvaćeni od strane međunarodne zajednice kao perjanice kosovske multietničnosti i tolerantnosti, grade svoje karijere, preuzimaju moć, položaje i novac, zasnovane na lažnoj retoričnosti, usta punih Miloševića, sa obe noge čvrsto na „novoj realnosti na Kosovu“ i pogleda uperenih ka evroatlantskoj budućnosti. Do trenutka kada treba stati u odbranu naciona, bez obzira na razloge i posledice. To je, uostalom, savetnik kosovskog šefa diplomatije Envera Hodžaja koji na Savetu bezbednosti UN proziva nejaku Srbiju kao zaštitnicu ruskih interesa u svetu. I džaba i Dačiću što on ne želi da gleda u prošlost. Džaba i ocu Savi što su pravo, pravda i logika na njegovoj strani.

SRBIJA KOJA ODBIJA DA SE PLAŠI Znam Srbe koji su zbog toga što su se usudili da brane svoje šume od seče napadani, ranjavani ili zatvarani kao ratni zločinci. Dovoljno je na Kosovu da osujećeni komšija pokaže prstom. Pa da može da nastavi sa testerisanjem. A negde sa sečenjem bagrenja sve je nekako i počelo.
Beograd tvrdi da će Srbija znati da zaštiti svoju teritoriju i narod. To se, odustajanjem od Kosova, ne može izvesti. Pokazana slabost i spremnost da se nečega svoga odreknemo mogu biti samo dalje zloupotrebljavane. Bez obzira na okolnosti i „novu realnost“, jer se time ne brani samo Kosovo i Metohija već i Kuršumlija, Prokuplje, Niš i Kraljevo. Ne samo Srbi na Kosovu već i oni u zoni bezbednosti i preko nje. I Sandžak i Vojvodina, pa i Republika Srpska. Možda ne možemo ni mi ništa sad da sprečimo, ali možemo da ne odustajemo i da pamtimo. I to je velika opomena za one koji bi sve da poseku.
Vojvoda Sinđelić je simbol herojske i tragične borbe za slobodu, ali i ponosa i časti jednog naroda. Žrtva žandarma Sinđelića zaslužuje da se iza nje pokaže lice Srbije koja odbija da se plaši i gubitnički uzmiče. Ovoga puta, sa više pameti.
[/restrictedarea]