Milorad Vučelić, glavni urednik
Dobro riješ,
stara krtice!
Ovako je Karl Marks u svom veku pohvalio učinke istorije. Ponovo je ovakav, slikovit iskaz više nego aktuelan i tačan.
U poslednjih četvrt veka svetu je bila nametnuta koncepcija kraja istorije. Tačnije rečeno, to je bila ideja blokirane i kontrolisane istorije. Ona (istorija) se ukazivala kao neki večni prostor premrežen jednom jedinom ideologijom, moćnim službama, korporacijama i apsurdnim sistemom institucija pod lažnim imenima, slučajnim i minornim ljudima u ulogama predsednika i premijera, te armijom sivih činovnika i menadžera. I sve je to, što je najvažnije, nepogrešivo radilo samo u zapadnom interesu. Sve je bilo zaodenuto u prozirni ogrtač globalizacije i mondijalizma, ljudskih prava i tobože univerzalističkih ideja.
Tako se i agresivni evroatlantski vojni savez lažno prikazivao kao neka humanitarna organizacija kojoj je održavanje mira jedini razlog postojanja.
[restrictedarea]
Retki otpori malih država, sada govorimo samo o Evropi, bili su nemilosrdno kažnjavani, sa ciničnim ili manje ciničnim obrazloženjima. Koristila se proverena receptura: sankcije međunarodne zajednice, selektivna podrška i naoružavanje terorističkih organizacija, otvorena potpora secesiji u funkciji rušenja međunarodno priznatih država i osnivača Ujedinjenih nacija, uz otvoreno kršenje njihove Povelje… što je sve primenjeno upravo u slučaju Srbije i određivanju njene sudbine.
Svako suprotstavljanje ovom nasilju tumačeno je kao nerazumevanje konačnog značaja i simbolike pada Berlinskog zida, čime je navodno okončana istorija i uspostavljeno stanje u kojem više nema nikakve ravnoteže velikih sila. Pobednici u Hladnom ratu odlučili su da potru sve prethodne pobede i žrtve drugih država i naroda. Uspostavljena je večna Imperija.
Zapadnu Evropu trebalo je organizovati u Evropsku uniju kao u nekakav politički i ekonomski državoliki subjekt po meri američkih potreba i želja. Poznata je anegdota o nekom od američkih moćnika koji je rekao da kada hoće da završi neki posao u Evropi, ne zna koji telefonski broj da nazove. Ili, da se prisetimo i onog američkog pisca i turiste, naviklog na američka prostranstva, koji je rekao da kada krene automobilom u obilazak Evrope, malo-malo pa naiđe na neku granicu. Njegov snažni utisak bio je da je Evropa nekakav zbir granica.
Tako je, da bi se popravilo ono što smeta Amerikancima, napravljena Evropska unija sa znatno manjim brojem graničnih prelaza, ali sa samo jednom jedinom bitnom i važnom granicom, a to je ona prema Rusiji. Širenje EU je u osnovi bilo pokriće za širenje NATO-a na same granice Rusije. Ko je to hteo i želeo da vidi, lako je mogao da vidi. Nažalost, većina političara i intelektualaca bila je zaslepljena bilo neposrednim interesom, bilo ideološkom zaluđenošću.
Sve je bilo isplanirano. Svima je propisan lek tranzicije, evropskih ili evroatlantskih integracija, pridruživanja, kandidatura, otvaranjem i zatvaranjem poglavlja, pristupnim fondovima, održivim razvojem, mrežama nevladinih organizacija i nezavisnih agencija, snalaženja ili nesnalaženja u beskrajnim hodnicima briselske administracije. Stvoren je čitav jedan novojezik iz kojega su izbrisani stvarni život i interes naroda. Sve je postalo predvidivo i kontrolisano. Istorija je nestala sa horizonta. Svi su se ponašali kao da su iskoračili iz istorije.
Slavljeni su ekonomski uspesi Nemačke, podržavan njen uticaj u Evropi i na Balkanu. Stvoren je čitav niz pogrešnih i sistemskih utisaka da Evropa postaje nekakav autonomni subjekt koji počinje da donosi samostalne odluke. Ekonomska saradnja sa Rusijom, koja je u osnovi uspona razvijenijih država Evrope, proglašavana je prihvatljivom ali samo u meri i dotle dok Rusija prihvata sva nametnuta pravila da manje radi u svom nego u tuđem interesu. Reč je bila o takozvanoj poželjnoj integraciji, koju je pre neki dan nemački predsednik Joakim Gauk proglasio „okončanom“.
Forsirajući svoja stara i neprekinuta antiruska savezništva sa ukrajinskim nacistima i fašistima, Amerika je u saradnji sa Briselom odlučila da priključenje Ukrajine EU proglasi obaveznim i nužnim. Naprasno, EU je prestala da bude dobrovoljna organizacija i postala puki instrument u rukama NATO-a. Visoka američka funkcionerka, Viktorija Nuland, na kijevskom Majdanu jasno i glasno, i to u svetski mikrofon, rekla je: „Ko jebe Evropsku uniju.“
Kao što je poznato, Amerikanci su krenuli sa primenom uobičajene recepture: sa demonstracijama evroatlantista, kompromitovanjem vlasti ubijanjem demonstranata, nasilnim pučem protiv legalnih vlasti, sankcijama… Što je kijevska hunta bila nasilnija a poslušnost američkom diktatu veća, Ukrajina je bivala sve manja.
U obavljanju inicijalnih poslova, u svemu tome je u znatnoj meri šurovala i Evropska unija. Bio je to i njen poslednji svojevoljni postupak. Na naše oči postepeno je zatiran svaki trag njenog autonomnog odlučivanja. Pokušala je da zavara svog atlantskog gazdu uvođenjem blagih sankcija prema Rusiji, ali je iz nedelje u nedelju, ponižavajuće, morala da ih pooštrava.
Na zaprepašćenje Amerike i EU, Rusija je dolično odgovorila na sankcije. Na uvođenje novih odgovoriće „odmazdom“. Oružane snage Novorusije nastavile su sa odbranom i pobedama. NATO generali su naredili povlačenje preostalim vojnim snagama ukrajinske hunte da bi spasli što se još spasti može.
Odjednom se umesto svih tih zapadnih likova i privida pojavio onaj pravi i jedini lik − ogoljeni lik NATO-a i njegovih agresivnih antiruskih interesa. Krtica istorije je počela da otresa sav taj balast unipolarnog sveta. Otpočeo je proces uspostavljanja nove i mnogo pravičnije ravnoteže snaga u svetu. Rusija neće ostati samo konkurent na svetskoj pozornici nego će, po svemu sudeći, biti mnogo više od toga – biće alternativa! Biće to težak, dramatičan i zanimljiv, ali ne neizvestan istorijski proces.
Na njegovom početku neće biti lako ni sahraniti mrca u liku „Novog svetskog poretka“, uspostavljenog pre četvrt veka. Jezgrovite reči o njegovom upokojenju mogle su se pročitati u britanskom „Gardijanu“:
„Zato, počivaj u miru, Novi svetski poretku. Rođen u Berlinu 1989. Umro sa ‚Liman bradersom‘ septembra 2008. Sahranjen u istočnoj Ukrajini avgusta 2014.“
Kada je Srbija u pitanju, posle ovakvog globalnog raščišćavanja i padanja maski, sam izbor nije više tako težak kao što se činilo.
[/restrictedarea]
