Handkeove nagrade i anateme

Ni „pozorišni Nobel“, velika Ibzenova nagrada − „novom Brehtu“ − i nova potvrda njegove slave nije mogla da prođe bez optužbi i vanknjiževnih osporavanja: Handkeov „srpski (i smrtni) greh“ aktiviran je ovoga puta na severu kontinenta, u Norveškoj, odakle je pisac zamašni deo novčane nagrade (a ona iznosi impresivnih trista hiljada evra) opet namenio – Kosovu

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

U stradalništvu dugom gotovo dve decenije, zbog „traženja pravde za Srbiju“ − a sve je, inače, počelo 1996. godine obelodanjivanjem teksta pod takvim naslovom, „Pravda za Srbiju“ − Peter Handke, jedno od najglasovitijih i najslavnijih autorskih imena na nemačkom govornom području i na evropskoj literarnoj sceni, doživeo je ovih dana još jedno kamenovanje. Sam ne spominjući, ovoga puta, ni Srbe ni Srbiju.
Strasti su se uskovitlale i povampirile se, samo nakratko pritajene, anateme takođe, kad se saznalo da je Handke ovogodišnji dobitnik veoma prestižne nagrade („pozorišni Nobel“) koja nosi ime najpoznatijeg norveškog pisca Henrika Ibzena (1828−1906). S približavanjem trenutka uručivanja nagrade (nedelja, 21. septembar) koju je norveška vlada ustanovila 2007. godine (prvi njen laureat bio je „pozorišni genij“, britanski reditelj Piter Bruk) kampanja protiv Handkea prerastala je, opet, u − histeriju.
U njoj je, pored grlatih aktivista bosanskih muslimana i kosovskih Albanaca koji žive u Norveškoj i njihovih udruženja od Kanade do Australije, u dobro organizovanoj i orkestriranoj akciji ( s transparentima o „Srebrenici i genocidu“ demonstrirali su pred ulazom u Nacionalni teatar u Oslu, gde je obavljeno svečano uručivanje nagrade) učestvovao, takođe zapaljivo, i jedan broj istaknutih norveških stvaralaca i intelektualaca.
[restrictedarea]

NOVA OPTUŽNICA, STARI „GREH“ To je, očigledno, iznenadilo sedmočlani, po sastavu međunarodni i veoma kompetentni žiri: jedan od njegovih članova, nemački književni kritičar Tomas Irmer primetio je da su „kontroverze“ oko Handkeovih „srpskih (smrtnih) grehova“ u njegovoj zemlji, Nemačkoj, već uveliko splasnule, posebno posle skandala s Nagradom „Hajnrih Hajne“ (o tome nešto kasnije) te nije očekivao da će iznova zapaljivo planuti – sada na krajnjem (i hladnom) severu kontinenta. I da će na Handkeov „konto“ upisati još jednu, dotad neupotrebljavanu optužnicu: označen je za novog Knuta Hamsuna (1859 –1952) uz zahtev da mu se − oduzme nagrada!
Nije se, naravno, u tom poređenju mislilo na Hamsunovu nespornu literarnu vrednost (dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1920, kod nas su prevedena i još se prevode mnoga njegova dela: Pan, Glad, Pod jesenjim zvezdama, Krug se zatvara, Po zaraslim stazama (autobiografija) Plodovi zemlje, Poslednje poglavlje… nego na njegove otvorene simpatije koje je iskazivao prema nacizmu (svog „Nobela“ velikodušno je poklonio Gebelsu!) i na kolaboraciju.
Jedan od onih koji je učestvovao u „združenom napadu“ na Handkea zbog njegovog „angažovanja za Srbiju i Miloševića“, slavista i profesor na Univerzitetu u Oslu, Sven Menesland (autor knjige Jezik u Bosni i Hercegovini, koju je poznati hrvatski lingvista Snježana Kordić, zbog „ustoličenja“ posebnog bošnjačkog jezika, žestoko kritikovala, konstatujući manjak nauke i višak politike u njoj, pokušao je da „spasi dušu“: pledirao je, naime, da se Handkeu, ipak, ne oduzima nagrada i da treba odvajati ličnost pisca (njegova, makar sporna politička stanovišta) od njegovog književnog dela. Mi u Norveškoj, rekao je u tom kontekstu, još nismo „sveli račune“ sa Hamsunom: nigde u Oslu ulice koja nosi njegovo ime ili nekog drugog (spomeničkog) obeležja…

PROGONITELJI NE POSUSTAJU Spisak Handkeovih „srpskih grehova“, s kojim ga dve decenije proganjaju moderni inkvizitori, ionako dugačak, dobio je tako još jednu „omču“ bez nade u skoro otrežnjenje i posustajanje njegovih progonitelja. A Handkeov „smrtni greh“ sadržan je u samo jednoj činjenici iz koje je potom sve proizašlo: pokušavao je da u zaglušujućoj histeriji i satanizaciji Srbije i srpskog naroda kaže da se bar malo zastane, napravi bar mali zarez, da se o krvavoj jugoslovenskoj drami ne donose prebrzo i olako jednostrani i pogromaški zaključci.
Nije u tome bilo amnestiranja srpskih zločina i krivice, ali jeste potrebe da se baci svetlo na „ceo prostor“, pa tako i na srpske žrtve. „Pisao sam“, odgovorio je jednom, „na otrovne optužbe da bagatelišem zločin počinjen u toj nesrećnoj varoši, o Srebrenici, ali sam pisao i o zločinima (Orićevim) u podrinjskim selima, o čemu su drugi uporno ćutali. Zapad se i dalje pravi kao da ne zna ko su ovde dobri, a ko loši momci.“
Ranije spomenuti nemački književni kritičar Tomas Irmer primećuje da se povećao broj onih intelektualaca u Nemačkoj koji su spremni da dele Handkeova upozorenja. Svesniji su sada činjenice nego što su to ranije u orkestriranoj medijskoj kampanji bili da je „veoma komplikovano“ raspravljati o ratovima u Jugoslaviji.

NEPRAVDE I ŽIGOSANJA Handkeova „borba za Srbiju“, motivisana njegovim dubokim ubeđenjem da je srpski narod nepravedno osuđen i žigosan, usmerena je protiv medijskog linča i jednostranog zaključivanja, s jednostavnom porukom: čujte i drugo, drukčije mišljenje…
Handkeove kritičare ražestili su, posebno, njegovi prkosni postupci: oštra osuda NATO bombardovanja, njegov demonstrativni dolazak u Beograd pod bombama, potpisivanje apela za odbranu Slobodana Miloševića (inicirao ga je kanadski pesnik Robert Dikson, a potpisali, pored Handkea, između ostalih, nobelovac Harold Pinter, Aleksander Zinovjev, Valentin Rasputin, Rolf Beker i još desetine uglednih stvaralaca) poseta zatočenom Miloševiću, dolazak na njegovu sahranu i govor održan nad njegovim grobom, a iznad svega, nepoštedna (i u njihovim očima neoprostiva) kritika „prevrtljive i dvolične“ politike Zapada.

JUGOSLAVIJA KAO OTADŽBINA Njegova tri aprilska beogradska dana pod bombama bila su, očigledno, puna usključalih emocija. „Prvi put bih“, zapisao je posle toga (a u svoje francusko boravište bio je prinuđen da se vraća preko Bukurešta, novosadski most je u međuvremenu bio srušen!) „voleo da živim devedeset godina. Da živim i zapišem sve što se dešava Srbima. Srbi su novi Jevreji nad kojima se obavlja novi holokaust. Želeo bih da i oni, kao Jevreji, i ja sa njima, zapišu svaku reč, svaki proglas koji objavljuju mediji novog nacizma…“ I zaključio: „Posle NATO napada planeta se sada zove Jugoslavija… Svima nama, koji nismo postali marsovci, Jugoslavija je (postala) naša otadžbina.“
Lavina je krenula. Mnogo je onih koji su ga zbog ovoga žučno napadali, malo onih koji su ustali u njegovu odbranu, iako je i njih bilo. Famozna Suzan Zontag, američka spisateljica, poručila mu je da mnogi pisci u Njujorku, koji su ga rado čitali, više nikada neće uzeti njegovu knjigu u ruke…

DRAMATIČNA PRIČA O NAGRADAMA Užasnut NATO bombardovanjem, vratio je demonstrativno veoma uglednu (nemačku) Nagradu „Georg Bihner“ (i novčani iznos) koju je dobio (još) 1973. godine.
To s nagradama koje je dobijao (a ima ih, i to veoma zvučnih, gotovo koliko i naslova knjiga!) posebna je priča u kojoj njegovi „srpski gresi“ igraju presudnu ulogu i dodatno je dramatizuju.
Najpre, o onoj Hajneovoj: dug s početka ovog teksta. Odluku „nezavisnog“ žirija iz Diseldorfa da se ugledna nagrada dodeli austrijskom piscu (sa slovenačkim, po majci, korenima) poništili su – političari. Najpre su to učinili odbornici gradske skupštine, a potom je njihovu (nečuvenu) odluku „aminovao“ i zapečatio tadašnji šef pokrajinske vlade Severne Rajne Vestfalije Jirgen Ritgers. S tim su se u „demokratskoj“ zemlji saglasili i mnogi mediji, proširujući optužnicu protiv Handkea: pored „srpskog greha“ berlinski „Tagesšpigl“ je konstatovao da onaj ko dovodi u sumnju američku demokratiju ne zaslužuje nagradu!
Nečuveni postupak cenzure podigao je neočekivano na noge veliki broj intelektualaca i stvaralaca. Elfride Jelinek, austrijska književnica, dobitnica Nobelove i Hajneove nagrade, nazvala je odluku apsurdnom a mešanje politike u suvereno pravo žirija nedopustivim. Njen kolega, zaključila je, optužen je na osnovu poluistina.
Na inicijativu Berlinskog ansambla (uglednog teatra) poveća grupa intelektualaca odlučila je da osnuje (alternativnu) berlinsku Nagradu „Hajnrih Hajne“, skupivši novac u istom (diseldorfskom) iznosu (50.000 maraka). Handke je velikodušno zahvalio i – odustao od nagrađivanja. Zamolio je inicijatore da sakupljeni novac pošalju jednom srpskom selu na Kosovu i Metohiji. Predali su ga njemu i Handke ga je odneo preostalim Srbima u – Veliku Hoču!

TRAGIČNI JUNACI „MORAVSKE NOĆI“ A sad i jedan bizaran detalj, uz takođe bizarno skidanje njegovog komada s programa „Komedije fransez“, koji govori o ulozi i učinku „američke karte“ u hajci na Handkea: ugledna Akademija za jezik i poeziju iz Darmštata dodelila je Handkeu nagradu u novčanom iznosu od petnaest hiljada evra. Bila je prisiljena, međutim, da je poništi: sponzor, vlasnik jedne knjigovezačke firme, odbio je da uplati ovu svotu iz straha da bi to naljutilo njegove američke mušterije!
U ovlašnoj priči o Handkeovim nagradama, valja spomenuti i ovaj (vedriji) detalj: Udruženje nemačkih izdavača imalo je nameru da, među više kandidata, nagradi njegovu Moravsku noć. Zamolio ih je da ga preskoče i nagrade nekog mlađeg.
O „tragičnim ljudima“ iz Moravske noći (koja je, u izdanju „Srpske književne zadruge“, dobila kod nas Nagradu „Momo Kapor“) Handke je s naglašenom gorčinom govorio u jednom intervjuu. „Bilo bi normalno“, rekao je, „da ti ljudi idu na groblje koje nije porušeno, koje je sačuvano i održavano. Istina je, nažalost, da ovi ljudi ne nalaze grobove (na Kosovu) već ruševine i zmijska legla u njima. Ali, oni u toj tragediji i dalje nose svoju ‚normalnost‘ koju im drugi uskraćuju, nose u sebi sva ljudska osećanja, poneko još ima želju da se ponekad nasmeje. Njihov život jeste pretvoren u beskrajnu noć, ali oni u njoj i dalje postoje, bez obzira što zora možda neće svanuti. To je moja epopeja našeg vremena, slika i prilika sveta u kojem živimo, a ovi ljudi su najveći tragičari i junaci današnjice.“

Veran sebi Velika Ibzenova nagrada za poseban doprinos pozorištu dodeljena je ovoga puta (konstatacija članova žirija) „novom Brehtu“, a laureat je ostao veran sebi: zamašan deo novčanog (impresivnog) iznosa (nešto preko trista hiljada evra) otići će, i ovoga puta, na Kosovo, drugi deo biće vraćen norveškom narodu.
Da spomenemo, na kraju, jednu handkeovsku ciničnu opasku: „Plašim se da nisam zaslužio ovo priznanje, ja nisam prevashodno dramski pisac“ (iako i te kako jeste, a njegova drama Još traje oluja zatvorila je ovogodišnji Ibzenov festival) poentirajući: „ali i Barak Obama je dobio Nobelovu nagradu za mir, a da nikao ne zna – zbog čega…“
[/restrictedarea]