Geopolitički rat

„Rusija će biti prinuđena da preduzme adekvatne mere zaštite svoje bezbednosti i želeo bih da ne bude suvišne histerije na Zapadu kada ove odluke budu donete i počnu da se realizuju“, poručio je Vladimir Putin

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

SAD neće dozvoliti Rusiji da obnovi Sovjetski Savez pod maskom ekonomske integracije, izjavila je pre skoro dve godine tadašnji američki državni sekretar Hilari Klinton. „Mi primećujemo neki pomak u pravcu ponovne sovjetizacije regiona. Samo što se to neće zvati Sovjetski Savez. To će biti carinski savez ili savez zemalja Evroazije, ili nešto slično. Mi tačno znamo kakav će biti njihov cilj, zato pokušavamo da razmotrimo sve načine da usporimo ovaj proces ili da mu ne dozvolimo da se ostvari“, najavila je 7. decembra 2012. šef američke diplomatije („Pečat“ br. 246). Mnogima tada nije bilo jasno kakva se tačno pretnja krije u njenim rečima, ali događaji koji su potom usledili pokazali su da one nisu bile blef.
[restrictedarea]

OTVORENO NEPRIJATELJSTVO Klintonova je ovu izjavu dala tačno godinu pre početka nemira u Ukrajini i istog dana kada je američki Senat usvojio diskriminatorski „Zakon Magnitskog“, kojim Vašington, prvi put od okončanja Hladnog rata, uvodi jednostrane sankcije ruskim državnim funkcionerima. Uzalud je Dmitrij Peskov, pres sekretar predsednika Rusije Vladimira Putina, uveravao da „to što mi vidimo na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza jeste novi tip integracije, zasnovan isključivo na ekonomskoj integraciji“ – Vašington ne toleriše nikakve integracije, posebno ne jačanje svojih direktnih konkurenata (u koje treba ubrojati i Evropsku uniju) niti stvaranje novih centara moći.
Dve godine kasnije, postaje jasno šta je Klintonova imala u vidu. Iako je njena izjava data neposredno uoči prepuštanja mesta šefa diplomatije Džonu Keriju, očigledno je da se ona aktivno priprema da u januaru 2017. položi zakletvu i postane prva žena predsednik SAD. U tom smislu, predsednik Barak Obama i sekretar Keri dele zajedničke spoljnopolitičke ideje sa Klintonovom, ne samo zato što su deo iste, Demokratske partije. Već decenijama američki prioriteti ostaju nepromenljivi, kao i moćne porodice Klinton i Buš, koje ih sprovode. Peskovljeva objašnjenja mogla su imati nekakvo dejstvo na evropske partnere, ali je u planovima Amerikanaca budućnost Rusije jasno određena. Međutim, i ruska diplomatska taktiziranja samo su deo strategije Moskve, koja mora pažljivo i korak po korak da osporava i ruši hegemoniju Vašingtona.
Mnogo je direktniji, tog decembra 2012, bio predsednik Komiteta za međunarodne poslove Državne dume Aleksej Puškov, konstatujući da je prvi put da tako visoki američki zvaničnik javno govori protiv formiranja EAU. „Izvlačenje EAU kao fenomena treba posmatrati kao otvoreno neprijateljstvo ruskoj spoljnoj politici. To je, zapravo, objava svojevrsnog ultimatuma Ruskoj Federaciji“, naglasio je Puškov, napominjući da namere Vašingtona za stupanje u političku konfrontaciju na postsovjetskom prostoru neće ostati bez posledica. Rusija će preispitati saradnju sa Vašingtonom, upozorio je Puškov i napomenuo da SAD „sada nisu u poziciji da objavljuju geopolitički rat Ruskoj Federaciji“.
Istovremeno sa ovom razmenom oštrih replika, pojavila se i vest u „Vašington postu“ da Amerika planira da više nego utrostruči broj agenata svoje vojne obaveštajne službe u narednih nekoliko godina, povećavajući njihov broj sa 500 na 1600 ljudi. Za zamenika predsednika Akademije za geopolitičke probleme Konstantina Sivkova, to je bio signal da se Amerika priprema za rat. Zato su ruski eksperti još tada ozbiljno shvatili pretnje Hilari Klinton da će „na sve načine“ sprečiti nastajanje Evroazijske unije i upozoravali da će se to desiti u formi lokalnih sukoba u blizini ili na samoj ruskoj granici, čime bi Moskva bila uvučena u vrtlog nestabilnosti. Ako Puškov nije mnogo pogrešio kada je rekao da 2012. Amerika nije bila u poziciji da objavljuje Rusiji geopolitički rat, sada se situacija očigledno promenila.

PARADOKS Geopolitički rat je već u punom jeku. Puca se u blizini i na samim granicama Ruske Federacije, i na zapadu i na jugu, dok je na istoku u toku geostrateško opkoljavanje ruskih saveznika, Kine i Irana. Istina, brojni analitičari upozoravali su na približavanje hladnog rata još pre nekoliko godina, a posebno od jeseni 2011, kada je Putin objavio da se vraća u Kremlj, o čemu je naš list u više navrata pisao. Kada se geopolitička situacija u Evroaziji sagleda iz ovog ugla i sa vremenske distance, događaji postaju mnogo razumljiviji. To je protekle nedelje potvrdio i sam Putin, na Samitu Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) održanom u prestonici Tadžikistana, Dušanbeu. Ruski lider se, između ostalog, osvrnuo na paradoksalnu situaciju − da je novi paket sankcija Moskvi uveden neposredno po potpisivanju mirovnog plana za Ukrajinu u Minsku. Dakle, Ukrajina nije razlog, već samo izgovor za nanošenje štete Rusiji.
„Čak ne mogu ni da shvatim sa čime su povezane nove sankcije. Možda se nekome ne dopada što je proces krenuo po mirnom scenariju. Jer, prethodno su naši zapadni partneri doveli do ustavnog prevrata u Kijevu, zatim su podržali kaznenu operaciju na jugoistoku a sada, kada situacija ulazi u tok mirovnog regulisanja, preduzimaju se koraci koji su usmereni faktički na rušenje mirovnog procesa. Zašto? Znate, u glavu mi dolazi takva jeretička pomisao da Ukrajina zapravo nikoga ne zanima. Ona se koristi prosto kao instrument ljuljanja međunarodnih odnosa. Kao instrument, kao talac želje nekih učesnika međunarodne komunikacije, recimo, da reanimiraju NATO. Ne toliko kao vojnu organizaciju, već kao jedan od ključnih instrumenata spoljne politike SAD kako bi ujedinili oko sebe svoje satelite. Da ih naplaše nekakvom spoljnom pretnjom“, ukazao je Putin.
Pod izgovorom ukrajinske krize, NATO aktivno povećava svoje prisustvo pokraj ruskih granica i SAD su još ranije napustile sporazum o neširenju protivraketne odbrane, pojasnio je Putin. „Sve to, bezuslovno, treba da imamo u vidu, i imaćemo u vidu, posle donošenja odluke o osiguranju bezbednosti naše zemlje. Mi ćemo da učinimo sve da bezbednost bude apsolutno pouzdano garantovana i o tome smo već mnogo puta govorili. Upozoravali smo da ćemo biti prinuđeni, upravo prinuđeni, da preduzimamo adekvatne mere sa ciljem osiguranja svoje bezbednosti. Veoma bih želeo da ne bude suvišne histerije potom, kada ove odluke budu definitivno donete i počnu da se realizuju“, istakao je ruski predsednik.

PLANOVI ATLANTISTA Tako se, deset meseci od izbijanja ukrajinske krize, konačno nazire kompletna slika vašingtonskih planova na tlu Evrope. I ova slika je, zapravo, noćna mora čak i za pesimiste. Ideja prekookeanskih stratega je prosta i „genijalna“. Intenzivnim obaveštajnim radom i neprestanim medijskim i diplomatskim pritiskom povodom „ruske agresije“ najpre produbiti nepoverenje između Kremlja i evropskih prestonica. Ne treba zaboraviti da su predradnje učinjene još tokom 2013, kada je lansirana besomučna kampanja o navodnim kršenjima prava pripadnika seksualnih manjina u Rusiji, a Putin označen kao diktator i „homofob“. Niko na Zapadu nije ni pokušao da objasni da su ruski državni organi zauzeli tvrđi stav samo prema zloupotrebi LGBT organizacija finansiranih iz inostranstva, kao sredstva političkog pritiska i uticaja, a ne prema građanima netradicionalne orijentacije. No, šteta je bila učinjena i njen efekat se pokazao na Olimpijadi u Sočiju, kada su se američki novinari i blogeri naprosto utrkivali u infantilnosti i zlonamernosti.
Istovremeno je situacija u Ukrajini eskalirala protestima protiv Viktora Janukoviča. Sinhronizovani koraci učinjeni su još u samom startu, kada su demonstracije u Kijevu predstavljene kao „borba za evropsku i demokratsku budućnost Ukrajine“, naspram planova Moskve da svog suseda uvuče u „mračnu prošlost“. Pokazalo se da medijska predstava o borbi dobra i zla i dalje „pije vodu“ kod jednog dela publike. Kada je klin između Evrope i Rusije dovoljno čvrsto zabijen, prešlo se na direktno lobiranje među članicama EU da Rusiju treba odlučno kazniti – naravno, radi „evropske budućnosti“ naroda Ukrajine. Mnogi, uključujući Nemačku, Francusku i Italiju, s početka su se opirali ovoj pogubnoj ideji, ali su posle nekoliko nedelja pritisaka popustili. Francuske vodeće banke našle su se pod pretnjom isplate milijardi dolara penala zbog kršenja pravila poslovanja u SAD, što je dovelo do nagle promene kursa Pariza. I Italija je ekspresno dobila mesto šefa diplomatije EU, za Federiku Mogerini, i u Rimu su počeli drugačijim očima da posmatraju situaciju. Nemci su od Vašingtona u izgled dobili novo, primamljivo pakovanje starog aranžmana o svojoj ulozi „upravnika“ nad istočnom Evropom, pa su i oni na kraju „promenili svest“.
Manjim evropskim zemljama posle toga nije preostalo ništa drugo nego da slede „zajedničku evropsku politiku“, ma kako ona štetna bila po interese samih članica EU. Kada su ovi ključni ciljevi ostvareni i sankcije uvedene, mehanizam geopolitičkog rata počeo je da funkcioniše u punom obimu i svim pravcima. Najpre, smanjuje se međuzavisnost između Rusije i Evrope stvorena poslednjih godina i pravi se iluzija u EU da mogu bez Moskve. To je odlična vest za Amerikance. Brisel i Moskva sve jače se međusobno šamaraju, podrivajući svoje temeljne ekonomske interese, usled čega se stvara atmosfera nepoverenja, a sada već i neprijateljstva. To je siguran put u primenu još razornijih ekonomskih mera. Istovremeno, uporno se sugeriše da Moskva priprema vojne napade na čitav niz evropskih zemalja, što je najbolji način da se one podstaknu na okupljanje oko američkih „zaštitnika“ i naravno, na kupovinu njihovog naoružanja. Svako ko pokuša da kaže da Rusija nema razloga da bilo koga napada biva odmah ućutkan i proglašen za „putinofila“ i neprijatelja slobodnog sveta. I taj cilj je ostvaren – Evropa i Rusija klize u otvoreno neprijateljstvo.

RAZLOZI ZA HISTERIJU SAD Drugi važan segment jeste otvaranje novog unutrašnjeg fronta u samoj Rusiji. Ako je prethodnih meseci glavni udar na Putina išao uz optužbu da je „izdao Novorusiju“, sada je ova matrica primetno modifikovana. Najnovija verzija glasi: Putin je slab i neodlučan lider, pod vlašću liberala i „pete kolone“ – i njemu se ne može verovati! I u ovom slučaju, svako ko bi se usprotivio ovakvim tvrdnjama bio bi označen kao „amerikanofil“ i liberal koji mrzi Novorusiju i ne žali njene poginule civile. „Logika“ je jasna: čim Putin nije zaratio sa 40-milionskom Ukrajinom i krenuo na osvajanje Kijeva, to znači da se uplašio i nagodio sa oligarsima. Isto tako su se uplašili i svi oni koji objašnjavaju da Amerikanci samo to i čekaju, pa da kažu: „Vidite li da smo bili u pravu i da je Rusija agresor kojega treba najsurovije kazniti.“ Kada bi se to zaista i desilo, svi oni koji sada pozivaju na rat odjednom bi se pretvorili u borce za mir i tada bi vikali kako je Putin zaratio sa celim svetom i uveo zemlju u totalnu izolaciju. Sa druge strane, tvrdnja da je Putin slab lider apsolutno ne stoji, jer u tom slučaju ne bi Zapad protiv njega mobilisao sve svoje snage, čak i po cenu velikih gubitaka. Pre će biti da je obrnuto.
Igra, geopolitički rat koji se razbuktao povodom Ukrajine očigledno će zahtevati godine predsednikovog strpljivog rada, pre svega na azijskom i latinoameričkom pravcu, u takvim forumima kakvi su ŠOS i BRIKS. Tenkovski napad oružanih snaga RF na Kijev uopšte nije neophodan da bi se pobedilo. Naprotiv, mnogo je bolje nastaviti sa do sada efikasnom strategijom latentnog prisustva u Ukrajini koja, kako se Putin izrazio, baca Amerikance u histeriju i izbija im osnovne adute iz ruku. U kombinaciji sa ekonomskim merama koje Moskva već primenjuje prema Kijevu, ove metode daju rezultate. Takođe, počela je sa smanjivanjem isporuka prirodnog gasa evropskim zemljama, u pojedinim slučajevima – do minimuma garantovanog potpisanim ugovorima. Na taj način, stvara se, za sada blaga, energetska kriza u Evropi, više kao nagoveštaj šta sve može da se desi u narednom periodu. Što je mnogo važnije, otežavaju se takozvane reversne isporuke Ukrajini iz EU. Jer, viška gasa naprosto nema u cevima, pa Evropljani moraju sa Kijevom da podele sopstvene količine.

ALTERNATIVA UNIPOLARNOM SVETU Prema zacrtanoj globalnoj strategiji Kremlja, neophodno je nastaviti sa potiskivanjem dolara kao jedinstvene rezervne svetske valute. To je, zapravo, jedini pravi način da se ovaj rat dobije, jer je više nego očigledno da je Ukrajina, uprkos svom velikom značaju za Rusiju, samo sporedni kolosek i vešto postavljena zamka na tom putu. Pravi način suprotstavljanja biće stvaranje novog punopravnog i moćnog geopolitičkog pola na svetskoj sceni. To u budućnosti mogu postati ŠOS i BRIKS, na čelu sa Rusijom, Kinom i Indijom. Ako se u julu sledeće godine ŠOS-u pridruže Indija i Pakistan, a zatim i Iran, što je već najavljeno, ova organizacija objediniće polovinu svetskog stanovništva i resursa.
Zemlje BRIKS-a i ŠOS-a imaju, najblaže rečeno, rezerve prema Zapadu. Njih objedinjuje ideja stvaranja alternative unipolarnom svetu kako bi svojim narodima obezbedile dostojanstveno mesto u svetu, bez bilo čijeg tutorstva i eksploatacije. One sada shvataju svoju snagu i vide jasan put. Treba, zato, očekivati da će u narednom periodu Zapad fokusirati svoju energiju na rušenje ovih struktura u nastajanju, ali je malo verovatno da će u tome uspeti. Ipak, sve ove promene neće se desiti odmah, pa je pred Putinom najvažniji zadatak da Rusija izdrži pritiske Zapada još neko vreme. Vašington je zato i krenuo na sve ili ništa, svestan da vreme ne radi za njega. Geopolitički rat je počeo, a kada će se i kako završiti – to ne može da se predvidi.
[/restrictedarea]