„ Dva časa“ koja su potresla prosvetare

Na nedavni pokušaj smanjenja broja časova Srpskog jezika i književnosti u srednjim školama, odnosno „ svođenja školovanja na stručne kurseve”, oštro su odreagovali Katedra za srpski jezik i Katedra za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Matica srpska i Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja

Piše Rajna Dragićević, profesor BU

Početak ove školske godine profesori srpskog jezika koji predaju u srednjim medicinskim školama dočekali su sa olakšanjem. Suzbijena je, bar nakratko, namera prosvetnih vlasti da se broj časova Srpskog jezika i književnosti smanji sa neprihvatljiva tri na sasvim neshvatljiva dva časa nedeljno. Srpski jezik je proglašen opštestručnim predmetom, a pošto je buduće medicinare potrebno snabdeti praktičnim znanjima, ideja takozvane reforme zasnivala se na umanjivanju broja časova Srpskog jezika, Istorije i dr, a povećavanju broja časova medicinskih predmeta.
Na ovaj pokušaj svođenja školovanja na stručne kurseve odreagovali su Katedra za srpski jezik i Katedra za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Matica srpska, Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Ugledni univerzitetski profesori izneli su u medijima oštre kritike na račun ove odluke. Pod tim pritiskom, promenjena je ova, po svemu neprimerena odluka.

SATNICA I EVROPSKA PERSPEKTIVA U mnogim (skoro svim) izjavama i kritikama na račun ovako nakaradno shvaćene reforme, stručnjaci su kao važan argument navodili činjenicu da se u školskim sistemima svih evropskih zemalja vodi mnogo više brige o maternjem jeziku nego što se to čini u srpskom obrazovnom sistemu.

Taj podatak se često može čuti, a postavlja se pitanje koliko je to stvarno tačno. Ako jeste, možemo li nešto preuzeti iz stranih kurikuluma? Nijedan pojedinac ne može sam, „iz glave“ reformisati obrazovni sistem niti bilo koji sistem u Srbiji, iako se to kod nas često radi. Očigledan dokaz je i reforma u srednjim stručnim školama. Naravno, treba biti kritičan prema rešenjima iz inostranstva. Reforme se ne mogu sprovoditi preuzimanjem i primenjivanjem svega što dolazi iz drugih zemalja, ali tuđa rešenja treba imati u vidu.
Pre svega, treba proveriti broj časova maternjeg jezika u školama u inostranstvu. Kako je moguće da se u drugim zemljama uči po devet ili deset časova maternjeg jezika, kako se kod nas često može čuti (a neke kolege navode i brojku od fantastičnih dvanaest časova Francuskog jezika nedeljno u Francuskoj) i kakve reperkusije takav pristup donosi na učenje ostalih školskih predmeta u drugim zemljama, tj. uče li deca u inostranstvu još neki predmet osim maternjeg jezika? Podaci koji se navode u ovom tekstu preuzeti su sa zvaničnih sajtova ministarstava prosvete različitih zemalja.
Situacija u Ukrajini i Belorusiji je slična srpskoj, ali se ona može objasniti obaveznom nastavom ruskog jezika, no u svim drugim zemljama broj časova maternjeg jezika znatno je veći nego u Srbiji. Prof. Ante Bežen sa Učiteljskog fakulteta u Zagrebu (zabrinut zbog toga što se u Hrvatskoj broj časova Hrvatskog jezika u nižim razredima osnovne škole smanjuje sa šest na pet) istraživao je satnicu maternjeg jezika u nižim razredima osnovne škole u petnaest evropskih zemalja i zaključio da ni u jednoj od njih broj časova nije manji od šest, a prosek je sedam časova nedeljno. Ovo je sasvim razumljivo kada se ima u vidu da se učenici opismenjavaju u prva četiri razreda osnovne škole. To znači da bi svaka sledeća reforma školstva u Srbiji morala podrazumevati i povećavanje broja časova srpskog jezika u nižim razredima osnovne škole. Posmatrano iz evropske perspektive, imalo bi smisla, i ne bi bilo neobično, duplirati broj časova.
Da bi se ilustrovalo koliko se u nekim zemljama posvećuje pažnje očuvanju velikog broja časova maternjeg jezika, treba se osvrnuti na aktuelan jezički problem u Ruskoj Federaciji. Često pozivanje na stanje u Rusiji u ovom tekstu nije plod rusofilstva, danas tako popularnog u Srbiji, već objektivne i lako proverljive činjenice da je to jedna od zemalja koja najviše vodi brigu o maternjem jeziku. Naime, u nižim razredima osnovne škole u Ruskoj Federaciji uči se u proseku osam časova Ruskog jezika i Književnosti na nedeljnom nivou. Međutim, u Republici Tatarstan, doneseni su zakoni „Ob obrazovanii“ i „O gosudarstvennыh яzыkah Respubliki Tatarstan i drugih яzыkah v Respublike Tatarstan“, po kojima je broj časova Ruskog jezika prepolovljen u korist Tatarskog jezika i Književnosti. Sada se tamo uči pet časova Ruskog i pet časova Tatarskog nedeljno. Sve ruske novine su u toku cele 2013. godine izveštavale o ugroženosti Ruskog jezika u Tatarstanu jer sa pet časova nedeljno u nižim razredima osnovne škole, kada deca tek uče da čitaju i pišu, neće moći da savladaju neophodne osnove ruskog jezika. U ovu temu uključio se i predsednik Vladimir Putin, koji je zahtevao da se ne smanjuje broj časova Ruskog jezika u Tatarstanu. Čini se kao da su i u Srbiji na snazi tatarstanski zakoni koji propisuju pet časova Srpskog jezika nedeljno i koji nas sputavaju u povećavanju fonda časova u nižim razredima osnovne škole.
Iz tabela u kojima je predstavljen broj časova maternjeg jezika u višim razredima osnovne škole i u gimnaziji vidi se da situacija u Srbiji nije drastično lošija nego u drugim zemljama. Međutim, jasno je i to da treba povećati broj časova na pet (ili bar na četiri) u sve četiri godine na oba gimnazijska smera i u stručnim školama, a da nikako ne treba dopustiti smanjivanje broja časova. Plan da se nedeljni fond časova u medicinskim srednjim stručnim školama smanji sa tri na dva zaista bi predstavljao evropski presedan. U vezi sa načinima povećavanja broja časova mogli bismo se ugledati na beloruski i mađarski model (koji je u Srbiji za sada potpuno neprimenjivan) a on podrazumeva mogućnost da broj časova iz jednog predmeta ne mora biti izjednačen u oba polugodišta.

NATPREDMETNI STATUS Kako povećati broj časova Srpskog jezika, a da to ne izazove proteste nadležnih za ostale školske predmete? Rešenje je da se javno (možda i službeno) propiše drugačiji status predmeta Srpski jezik, i to po ugledu na situaciju u Rusiji. Naime, Srpski jezik se ubraja u opšteobrazovne predmete, i kao takav, u medicinskim srednjim školama trebalo je da bude skrajnut u korist užestručnih predmeta. Međutim, Srpski jezik ne treba da se tretira kao opšteobrazovni predmet. Na sajtu ruskog Ministarstva prosvete, u dokumentu koji nosi naziv Metodičko pismo (Metodičeskoe pisьmo o prepodavanii učebnogo predmeta „Russkiй (rodnoй) яzыk“ v usloviяh vvedeniя federalьnogo komponenta gosudarstvennogo standarta obщego obrazovaniя) i sadrži državni standard opšteg obrazovanja Ruske Federacije, naglašava se pojam natpredmetnosti ruskog jezika, tj. natpredmetna funkcija kursa maternjeg jezika. Kako stoji u ovom dokumentu, taj školski predmet ima ulogu da razvije kod učenika sve osnovne funkcije jezika i mišljenja: komunikativnu, intelektualnu, informacionu, organizacionu. Ovakav natpredmetni status ruskog jezika omogućava da se u ruskim školama podrazumeva da on u nastavi dominira. Nikome nije neobično što u prvom razredu osnovne škole postoji devet časova Ruskog jezika i Književnosti, a četiri časa Matematike, tri časa Fizičke kulture, dva časa Prirode i društva i po jedan čas Muzičkog, Likovnog i Tehničkog obrazovanja. U petom razredu osnovne škole, predviđeno je osam časova Ruskog jezika i Književnosti, a pet časova Matematike, tri časa Engleskog jezika, po dva časa Istorije, Biologije i Tehničkog obrazovanja i po jedan čas Osnova pravoslavne kulture, Muzičkog i Likovnog obrazovanja.
U Srbiji se stalno uspostavlja paralela između Srpskog jezika i Matematike i insistira se na istom broju časova iz ova dva predmeta. Ruski primer pokazuje nam da, ne umanjujući izuzetan značaj nastave Matematike i potrebu za što boljim statusom ovog nastavnog predmeta u školi, prednost ipak treba dati Srpskom jeziku kao natpredmetnom kursu. Zadatak nadležnih za pitanje statusa srpskog jezika u školi jeste da se izbore za njegov natpredmetni status.
Kao primer lošeg (tj. za srpske uslove neprihvatljivog i nepreporučljivog) rešenja u vezi sa nedeljnim fondom časova maternjeg jezika navodimo slučaj Švedske. U Švedskoj je, naime, pre 2012. godine, u gimnazijama bilo predviđeno tri časa Švedskog jezika nedeljno, a u drugoj i trećoj godini svega dva. Od 2012. godine, svakoj školi je dozvoljeno da sama odlučuje koliko će se časova držati za svaki predmet. Na nacionalnom nivou su postavljeni samo ciljevi i okvirni sadržaj kurseva, a školama je ostavljena sloboda da se organizuju kako žele. Od tada se vodi žestoka debata o tome i mnogi nastavnici se protive takvoj organizaciji, ali vlast za sada ne pokazuje nameru da promeni sistem. Međutim, anarhija u švedskom sistemu je ipak samo prividna, što pokazuje činjenica da postoji zakonski minimum od 1.300 časova Švedskog jezika u osnovnoj školi tokom celog školovanja, a garantovani broj časova iz svih predmeta iznosi 6.665. Ako se uzme u obzir da švedska osnovna škola ima deset razreda i da školska godina traje 178 dana, zaključujemo da su švedski nastavnici dužni da održe oko tri i po časa nedeljno. Prema rečima A. Bežena (2012) donekle sličan sistem postoji i u Holandiji, u kojoj nastavnici „prilagođavaju satnicu intelektualnim dostignućima djece“. Preostaje nam da se ponadamo da se ovaj sistem neće raširiti po celoj Evropi, jer otvara mogućnosti za različite tipove loših interpretacija i rešenja.

STRATEŠKI ZNAČAJ MATERNJEG JEZIKA Zadivljuje i inspiriše broj časova Ruskog jezika i Književnosti u Rusiji (a posebno Ruskog jezika, jer su to dva odvojena predmeta). Još više zadivljuje činjenica da Rusi nisu zadovoljni brojem časova maternjeg jezika i da je za pitanje ruskog jezika i književnosti zainteresovan i sam predsednik Rusije V. Putin, koji je 21. novembra 2013. godine izjavio da je neophodno povećati broj časova Ruskog jezika i Književnosti, naročito u starijim razredima. Za te predmete izdvojeno je premalo časova, rekao je on i dodao da se u današnje vreme Ruskom jeziku i Književnosti daje broj časova, „nesrazmeran njihovom značaju“. Novine prenose i razgovor Putina sa udovicom A. Solženjicina, u kojem ona moli Putina da iskoristi svoj uticaj da se poveća broj časova Književnosti u ruskim školama sa dva ili tri na pet. U našim uslovima, neobično bi bilo da se vrh države bavi pitanjem nastave srpskog jezika u školama, a primer sa Putinom navodi se kako bi se ukazalo na činjenicu da državnici koji su mnogo zauzetiji od srpskih imaju dovoljno sluha za važnost ovog pitanja.

_______________________________________________________________________________________

Savet za brigu o maternjem jeziku
Kao primer naročitog oblika brige o maternjem jeziku i razvijene svesti o njegovom strateškom značaju u državi, može se navesti još jedna važna novost iz Rusije. Naime, 9. juna ove godine, predsednik Putin je potpisao ukaz o obrazovanju Saveta za ruski jezik (Sovet pri Prezidente po russkomu яzыku). Ovo novoosnovano konsultativno i koordinaciono telo pri ruskom Predsedništvu imaće ulogu da brine o državnoj politici u oblasti „razvoja, zaštite i podrške ruskog jezika“ kao službenog jezika Ruske Federacije, kao i da poveća efektivnost delatnosti organa državne vlasti Ruske Federacije. Savet broji 43 člana, a na čelu je I. V. Tolstoj, prapraunuk L. N. Tolstoja, direktor Muzeja „Jasna poljana“ i savetnik V. Putina. Članovi Saveta su stručnjaci za ruski jezik, ali i književnici, novinari, predstavnici medijskih kuća i drugih institucija koje se bave kulturom, umetnošću i naukom.
U Srbiji, međutim, ni u jednoj državnoj instituciji, ni u jednom ministarstvu ne postoji telo zaduženo da na državnom nivou brine o srpskom jeziku. Da li je onda umesno naše čuđenje što se srpski jezik čak i u Srbiji povlači pred stranim uticajima, što nam deca ne čitaju dovoljno, završavaju osnovnu školu nepismena, ne znaju ćirilicu i ne umeju da se izražavaju i što plaćamo reformatore koji reformišu školstvo tako što ubijaju učenje srpskog jezika u školi?