Đavolje platno tuge i očaja

Neki od udarnih filmova minulog Venecijanskog festivala, uključujući i pobednički, bude nadu da film konačno opet postaje sredstvo za otvaranje očiju, a ne za njihovo zatvaranje uz pomoć bezumne zabave. „99 domova“ američkog Iranca Ramina Bahranija i „Dva dana i jedna noć“ belgijske braće Darden najsvetliji su primer ove promene

Piše Vladislav Panov

Na nedavno završenom Festivalu u Veneciji trijumfovao je švedski film „Golub na grani razmišlja o egzistenciji“, kojim je njegov autor, proteklih petnaestak godina jedan od najomiljenijih evropskih festivalskih autora, Roj Anderson, zaokružio svoju trilogiju o, najšire rečeno, smislu života u savremenom svetu, gledano kroz prizmu otuđenosti u kapitalističkoj švedskoj bajci. Prethodne dve priče, „Pesme sa drugog sprata“ i „Ti, što živiš“, utemeljile su Andersona kao vesnika neke nove struje realizma u savremenom filmu. Sudeći po ushićenju žirija u Veneciji, izgleda da je završni deo trilogije, kojem su podarili svog „Zlatnog lava“, otišao najdalje u traganju za idealnom slikom realizma u svetu aktuelne civilizacije. Pronašao ju je, inače, u golubu koji nas posmatra s grane upitan šta mi to zapravo radimo, a inspirisan slavnom slikom Brojgela Starijeg, „Lovci u snegu“. Neki su otišli tako daleko da su ovakav, naizgled iracionalni i podrugljivo nekonvencionalni Andersonov realizam uporedili sa čuvenim klasikom prethodnog, posleratnog (Drugi svetski rat) talasa neorealizma, „Kradljivcima bickla“ Vitorija de Sike. Teško da u ova dva kraja zapadnog stremljenja idealnom kapitalističkom društvu, između kojih je skoro sedam decenija, ima baš toliko sličnosti. Ali, poređenja su napravljena, donekle i opravdano.
[restrictedarea] Daleko je, međutim, interesantnija pojava još nekoliko naslova i to u takmičarskom delu programa Venecijanskog festivala, koji takođe mogu, možda i efikasnije, da konkurišu za neko od vodećih mesta u iniciranju novog talasa celuloidnog neorealizma, i to fokusiranog na sve posledice, pa čak i na neke od mogućih uzroka, tekuće i najpogubnije etape recesije zapadne ekonomije do danas. Dva su u prvim borbenim redovima. Najpre „99 domova“ Ramina Bahranija, američkog autora iranskog porekla. Ovim svojim delom miljenik svetskih festivala, posebno Venecijanskog, čiji je član žirija bio pre pet godina, uspeo je da, s jedne strane, napravi paralelu sa pomenutim klasikom De Sike, ali istovremeno, i to u daleko većoj meri, sa „Vol Stritom“ Olivera Stouna. I sve to u pravom američkom filmu kojega baš on svojom angažovanošću izbavlja iz banalnosti i od uobičajenih tematskih i stilskih repeticija zaglupljujućih sadržaja, što je uvek prisutni zajednički sadržalac preovlađujuće godišnje produkcije Holivuda bez obzira na žanr, autore i produkciju. Njegovo ostvarenje „99 domova“ se obraća Amerikancima koje je ujela surova stvarnost života u tom njihovom svetu sačinjenom od hrabrih snova kapitalističkih pregalaca i pionira. I dok je De Sika pokazivao kako je bio težak i surov život na dnu socijalne lestvice, kojem su u posleratnoj Italiji pripadali skoro svi, Bahrani je razradio sliku Olivera Stouna i pokazao kako živi imućni srednji sloj Amerike. Odnosno, kako je mislio da mu najbolja zemlja na svetu, već samo zato što postoji, kao takva omogućava da živi. Velika cena gramzivosti, koja je odmah iza prvih kulisa te lažne ideje o hrabrom novom svetu američkom (čuveni antiheroj, a zapravo, kako je život pokazao, pravi heroj miliona Amerikanaca, Gordon Geko iz Stounovog „Vol Strita“, sećate se, govorio je „Pohlepa je dobra“, stvorivši tako jednu od najcitiranijih filmskih fraza svih vremena, negde u rangu onih iz „Kazablanke”) koštala je kuće glavnog junaka Bahranijevog filma. U njegovoj priči Gordon Geko je mešetar nekretninama, što je tek kozmetička dorada mešetara sa Vol Strita. I on, kao i Geko, nema milosti ni prema kome, a svet posmatra kao tablu u igri monopola u kojoj je on uvek pobednik. Gramzivost njegovih klijenata-žrtava, čija je lakomost na navodno lagane kredite uz pomoć kojih su kupovali kuće i imanja a nisu mogli da ih priušte, postala je bazični sastojak bezobzirne pohlepe i nezasitosti američkog društva. Dolazak uterivača dugova koji u stilu fašista iz kuća izbacuju dužnike, ostavljajući im nekoliko sati da sakupe najnužnije stvari, potresna je realistička slika kakvu odavno američki film nije imao, posebno ne tako politički komentarisanu, kao što je slučaj u ovom filmu. On, taj film, otuda je izuzetno važan, a njegovo neprepoznavanje od strane venecijanskog žirija prilikom deobe nagrada nije njegov minus. Posmatranje posedničke agonije krizom poljuljanog Amerikanca u takmičarskom programu Venecijanskog festivala, s nagradom ili bez nje, najveći je uspeh filma i ogroman plus za njegove selektore.
Slična opaska mora da stoji i uz imena braće Lika i Žan-Pjera Dardena, koji su u svom novom delu, „Dva dana i jedna noć“, gotovo revolucionarno realistički i bezobrazno cinički, pokazali kako sve češće izgleda realnost kapitalističke utopije moderne civilizacije. Ta slika Dardenovih kao da je nastala na đavoljem platnu tuge i očaja. Odnosno, kao da opisuje prizore iživljavanja nacističkih oficira nad svojim obespravljenim žrtvama, a ne pravno i na svaki način navodno idealno uređeni svet naše civilizacije. Neorealistična priča Dardenovih nam otvara srce belgijske kapitalističke stvarnosti, ali tako da je konkretizovanje terena gde se odvija drama potpuno relativno i nevažno. To je univerzalna priča globalističkim idealima zafarbanog sveta. Glavna junakinja filma, otuda, nije bez razloga radnica u fabrici, osoba skoro sa dna društvene piramide, kojoj je posao pitanje opstanka i za nju i za dete, pa je pomisao o njegovom gubitku ravna najstrašnijoj tragediji. A upravo joj se dešava da će za spas posla morati da uloži sve svoje napore i da pristane na najneprijatnija poniženja. U fabrici su, naime, odlučili da neophodne mere štednje primene upravo na ukidanje njenog radnog mesta. Ali, nacistički cinično, ostavljaju joj nadu tako što joj daju vremenski okvir iz naslova kada može da pokuša da privoli kolege da glasaju za njen ostanak na radnom mestu, ali da joj platu daju u stvari oni pristajući da im primanja ubuduće, zbog nje, budu manja! I mi potom posmatramo njenu grčevitu borbu za opstanak oličenu u obilaženju kuća kolega tokom tog za nju sudbonosnog vikenda, u nastojanju da ih ubedi da im je neophodna na poslu. I ovde je, dakle, u prvom planu, odmah ispod očevidnog sloja priče, onaj najbitniji sastojak prave neorealistične filmske priče – iskušenje glavnog junaka kroz nepravdu i okrutnost, pa i poniženje. Muke samohrane radnice iz filma Dardenovih su ponižavajuća slika realnog života miliona obespravljenih šljakera iz pogona globalističkih fabrika širom planete. Njihov doprinos kritici tog sveta stiže iz belgijskog društva, ali nacionalna obeležja svakog pojedinog društva odavno više nisu bitna. Problem je globalno prisutan i instaliran. I belgijski i kineski radnik, jednako, nemaju skoro nikakva prava, osim da u konstantno prisutnoj napetosti neizvesne egzistencije bespogovorno rintaju i da s vremena na vreme pokažu radni entuzijazam preklinjanjem poslodavca da im ne uskrati blagodet sigurnosti u bolje sutra tako što će im radno mesto proglasiti luksuzom koji više ne mogu da priušte. Sve te čari napretka „igranja utakmice na otvorenom na poštenom kapitalističkom tržištu“ osećamo i mi. Ali kod nas nikome ne pada na pamet da o tome snima filmove.
[/restrictedarea]