Ђавоље платно туге и очаја

Неки од ударних филмова минулог Венецијанског фестивала, укључујући и победнички, буде наду да филм коначно опет постаје средство за отварање очију, а не за њихово затварање уз помоћ безумне забаве. „99 домова“ америчког Иранца Рамина Бахранија и „Два дана и једна ноћ“ белгијске браће Дарден најсветлији су пример ове промене

Пише Владислав Панов

На недавно завршеном Фестивалу у Венецији тријумфовао је шведски филм „Голуб на грани размишља о егзистенцији“, којим је његов аутор, протеклих петнаестак година један од најомиљенијих европских фестивалских аутора, Рој Андерсон, заокружио своју трилогију о, најшире речено, смислу живота у савременом свету, гледано кроз призму отуђености у капиталистичкој шведској бајци. Претходне две приче, „Песме са другог спрата“ и „Ти, што живиш“, утемељиле су Андерсона као весника неке нове струје реализма у савременом филму. Судећи по усхићењу жирија у Венецији, изгледа да је завршни део трилогије, којем су подарили свог „Златног лава“, отишао најдаље у трагању за идеалном сликом реализма у свету актуелне цивилизације. Пронашао ју је, иначе, у голубу који нас посматра с гране упитан шта ми то заправо радимо, а инспирисан славном сликом Бројгела Старијег, „Ловци у снегу“. Неки су отишли тако далеко да су овакав, наизглед ирационални и подругљиво неконвенционални Андерсонов реализам упоредили са чувеним класиком претходног, послератног (Други светски рат) таласа неореализма, „Крадљивцима бицкла“ Виторија де Сике. Тешко да у ова два краја западног стремљења идеалном капиталистичком друштву, између којих је скоро седам деценија, има баш толико сличности. Али, поређења су направљена, донекле и оправдано.
[restrictedarea] Далеко је, међутим, интересантнија појава још неколико наслова и то у такмичарском делу програма Венецијанског фестивала, који такође могу, можда и ефикасније, да конкуришу за неко од водећих места у иницирању новог таласа целулоидног неореализма, и то фокусираног на све последице, па чак и на неке од могућих узрока, текуће и најпогубније етапе рецесије западне економије до данас. Два су у првим борбеним редовима. Најпре „99 домова“ Рамина Бахранија, америчког аутора иранског порекла. Овим својим делом миљеник светских фестивала, посебно Венецијанског, чији је члан жирија био пре пет година, успео је да, с једне стране, направи паралелу са поменутим класиком Де Сике, али истовремено, и то у далеко већој мери, са „Вол Стритом“ Оливера Стоуна. И све то у правом америчком филму којега баш он својом ангажованошћу избавља из баналности и од уобичајених тематских и стилских репетиција заглупљујућих садржаја, што је увек присутни заједнички садржалац преовлађујуће годишње продукције Холивуда без обзира на жанр, ауторе и продукцију. Његово остварење „99 домова“ се обраћа Американцима које је ујела сурова стварност живота у том њиховом свету сачињеном од храбрих снова капиталистичких прегалаца и пионира. И док је Де Сика показивао како је био тежак и суров живот на дну социјалне лествице, којем су у послератној Италији припадали скоро сви, Бахрани је разрадио слику Оливера Стоуна и показао како живи имућни средњи слој Америке. Односно, како је мислио да му најбоља земља на свету, већ само зато што постоји, као таква омогућава да живи. Велика цена грамзивости, која је одмах иза првих кулиса те лажне идеје о храбром новом свету америчком (чувени антихерој, а заправо, како је живот показао, прави херој милиона Американаца, Гордон Геко из Стоуновог „Вол Стрита“, сећате се, говорио је „Похлепа је добра“, створивши тако једну од најцитиранијих филмских фраза свих времена, негде у рангу оних из „Казабланке”) коштала је куће главног јунака Бахранијевог филма. У његовој причи Гордон Геко је мешетар некретнинама, што је тек козметичка дорада мешетара са Вол Стрита. И он, као и Геко, нема милости ни према коме, а свет посматра као таблу у игри монопола у којој је он увек победник. Грамзивост његових клијената-жртава, чија је лакомост на наводно лагане кредите уз помоћ којих су куповали куће и имања а нису могли да их приуште, постала је базични састојак безобзирне похлепе и незаситости америчког друштва. Долазак утеривача дугова који у стилу фашиста из кућа избацују дужнике, остављајући им неколико сати да сакупе најнужније ствари, потресна је реалистичка слика какву одавно амерички филм није имао, посебно не тако политички коментарисану, као што је случај у овом филму. Он, тај филм, отуда је изузетно важан, а његово непрепознавање од стране венецијанског жирија приликом деобе награда није његов минус. Посматрање поседничке агоније кризом пољуљаног Американца у такмичарском програму Венецијанског фестивала, с наградом или без ње, највећи је успех филма и огроман плус за његове селекторе.
Слична опаска мора да стоји и уз имена браће Лика и Жан-Пјера Дардена, који су у свом новом делу, „Два дана и једна ноћ“, готово револуционарно реалистички и безобразно цинички, показали како све чешће изгледа реалност капиталистичке утопије модерне цивилизације. Та слика Дарденових као да је настала на ђавољем платну туге и очаја. Односно, као да описује призоре иживљавања нацистичких официра над својим обесправљеним жртвама, а не правно и на сваки начин наводно идеално уређени свет наше цивилизације. Неореалистична прича Дарденових нам отвара срце белгијске капиталистичке стварности, али тако да је конкретизовање терена где се одвија драма потпуно релативно и неважно. То је универзална прича глобалистичким идеалима зафарбаног света. Главна јунакиња филма, отуда, није без разлога радница у фабрици, особа скоро са дна друштвене пирамиде, којој је посао питање опстанка и за њу и за дете, па је помисао о његовом губитку равна најстрашнијој трагедији. А управо јој се дешава да ће за спас посла морати да уложи све своје напоре и да пристане на најнепријатнија понижења. У фабрици су, наиме, одлучили да неопходне мере штедње примене управо на укидање њеног радног места. Али, нацистички цинично, остављају јој наду тако што јој дају временски оквир из наслова када може да покуша да приволи колеге да гласају за њен останак на радном месту, али да јој плату дају у ствари они пристајући да им примања убудуће, због ње, буду мања! И ми потом посматрамо њену грчевиту борбу за опстанак оличену у обилажењу кућа колега током тог за њу судбоносног викенда, у настојању да их убеди да им је неопходна на послу. И овде је, дакле, у првом плану, одмах испод очевидног слоја приче, онај најбитнији састојак праве неореалистичне филмске приче – искушење главног јунака кроз неправду и окрутност, па и понижење. Муке самохране раднице из филма Дарденових су понижавајућа слика реалног живота милиона обесправљених шљакера из погона глобалистичких фабрика широм планете. Њихов допринос критици тог света стиже из белгијског друштва, али национална обележја сваког појединог друштва одавно више нису битна. Проблем је глобално присутан и инсталиран. И белгијски и кинески радник, једнако, немају скоро никаква права, осим да у константно присутној напетости неизвесне егзистенције беспоговорно ринтају и да с времена на време покажу радни ентузијазам преклињањем послодавца да им не ускрати благодет сигурности у боље сутра тако што ће им радно место прогласити луксузом који више не могу да приуште. Све те чари напретка „играња утакмице на отвореном на поштеном капиталистичком тржишту“ осећамо и ми. Али код нас никоме не пада на памет да о томе снима филмове.
[/restrictedarea]