Amerika strategiju menja, ali cilj nikada

Omiljeni vašingtonski geopolitički mislioci, Džordž Fridman i Zbignjev Bžežinski, izašli su sa novim predlozima načina na koji bi, kako veruju, SAD mogle da zadrže u svojim rukama svetsku dominaciju

Piše Zoran Milošević

Džordž Fridman i Zbignjev Bžežinski dali su nove predloge američke strategije. Iako naoko deluju potpuno nesinhronizovano, ipak imaju zajedničku tačku. Prvo, ukazuju na velike probleme američke elite, koja traži nove načine da ostvari stare ciljeve. Drugo, da primena politike indirektnih metoda uticaja (koju sprovodi aktuelna administracija SAD) vodi ka gubljenju kontrole u ključnim zonama planete. Treće, da u globalnoj borbi za očuvanje pozicije SAD glavnu ulogu treba da preuzmu njihovi sateliti.
U medijima se pojavila analiza Džordža Fridmana, pod pokroviteljstvom „Stratfora“ (ova agencija je poznata u medijima kao „privatna CIA“). Radi se o analizi pod naslovom „Ukrajina, Irak i crnomorska strategija“. Tu se ističe da nije tajna da se aktuelna administracija u Beloj kući u svojoj praksi razlikuje svekoliko, pa i doktrinarno, od prethodnih, pri čemu se ne misli samo na vreme Džordža Buša Mlađeg nego i na prvi predsednički mandat Baraka Obame. Za razliku od ranijih vremena, SAD danas izbegavaju da se direktno angažuju u sukobima, čak i u onima koje su same stvorile u prošlosti. Ta nova strategija naziva se strategija indirektnih metoda uticaja.
[restrictedarea]

OGROMNI TROŠKOVI Na ovo su SAD bile primorane, jer staru politiku su odlikovali ogromni troškovi (u trilionima dolara) protivljenje javnog mnjenja u samoj državi, ali i saveznika. Zato Bela kuća „beži kao đavo od krsta“ od velikih vojnih avantura. Na osnovu ovoga usledile su i promene u spoljnoj politici zasnovanoj na direktnom vojnom mešanju SAD. Sada se teži svekolikom korišćenju ekonomske politike, angažovanju diplomatije i obaveštajnih struktura, ali bez velikih vojnih akcija. Vojno mešanje može se opredeliti kao „minimalno doziranje“, bez angažovanja većih snaga, posebno bez velikih operacija bilo kojeg vida vojske.
Pošto do sada Sjedinjene Države nisu imale uspeha sa novom strategijom, na ovom mestu se uključuje Fridman, dajući preko medija (otkriven vid saopštavanja ideja) svoje ocene, koje pored pritiska na aktuelnu administraciju u Beloj kući imaju (i) zadatak da privuku pažnju na alternativne metode vojno-političkog delovanja u okviru kompleksne i sistematske strategije rešavanja spoljnopolitičkih izazova dominaciji SAD.
Najvažnije pitanje za Sjedinjene Države predstavlja stvaranje jedinstvenog, kompleksnog plana koji uvažava najpreče izazove. Ovakvi planovi počinju od definisanja geografski povezanog polja za operacije kako bi se obezbedilo jedinstveno političko manevrisanje i vojno planiranje. Vojna doktrina SAD se javno odrekla strategije ratovanja na dva fronta. Jer, baviti se istovremeno svim protivnicima problematično je i mora se posedovati centar koji rukovodi svim operacijama. Za Fridmana, s obzirom na sukobe na Bliskom istoku (Sirija i Irak) i u Ukrajini, prirodni centar je Crno more, koje, da li slučajno, učestalo posećuju američki vojni brodovi. Da bi se, dakle, efikasno reagovalo na razvoj događaja u ovim regionima, potrebno je, naglašava Fridman, preneti ili stvoriti novi centar za brzo vojno-političko reagovanje.
Iako se veza između dve teritorije ne oseća, ona postoji. Rusi imaju stalni problem na Kavkazu, te prate zbivanja u Iraku i Siriji, posebno islamiste koji tamo ratuju a poreklom su sa ovog područja. Rusima ide naruku sve što odvlači pažnju SAD od Ukrajine. Islamska država, sa druge strane, dugoročno posmatrano, i stvara se da se bori protiv Rusije, ali u ovoj fazi, kad ne ide sve po američkim planovima, ona predstavlja problem za SAD.

RASPOREĐIVANJE PAŽNJE Sa druge strane, ukrajinska kriza se skoro u potpunosti razlikuje u svojoj dinamici od krize na Bliskom istoku. Oružane snage Rusije i Islamske države ne dejstvuju saglasno i pobeda bilo koje protivreči onoj drugoj. Za SAD, međutim, koje moraju da pažljivo rasporede svoju pažnju, vojne snage, politiku, obe krize se razmatraju neodvojivo jedna od druge. Obamina administracija želi da stvori jedinstven Irak bez džihadista i da istovremeno izdejstvuje da Rusija prizna prozapadnu politiku Ukrajine. Pri tome, Vašington ne želi da angažuje značajnije vojne snage ni na jednom od frontova.
Zato Fridman piše da Obamina administracija ima dilemu – kako postići željene ciljeve bez rizika? Ako je to nemoguće, onda kakav rizik Bela kuća može da smatra prihvatljivim?
Uvažavajući novu logiku minimalizacije rizika, strategija SAD treba, dakle, da se usmeri ka podršci balansa snaga u regionu, koristeći saveznike u okruženju i dajući im svekoliku materijalnu podršku, pritom izbegavajući direktno vojno mešanje. Drugim rečima, Amerika daje podršku, ali bez direktnog slanja armije u rat.
Fridman takođe priznaje da slanje bespilotnih letelica i primena jedinica specijalne namene ne mogu suštinski uticati na Islamsku državu. Pored toga, prema njegovom mišljenju, Rusija nema nameru da izvede odlučujući napad, što Vašingtonu daje manevarski prostor da se prvo obračuna sa Islamskom državom kako bi se sprečilo da se ta kriza razvije u smeru direktnog ugrožavanja interesa SAD. No, da bi se sve tako pozitivno odvijalo za Ameriku – potrebno je objediniti dva prostora vojnih dejstava. Ipak, postavlja se pitanje kako organizovati takvu podršku, idejno i fizički, na dva različita i nepovezana prostora vojnih dejstava i u uslovima ograničenog prisustva američke armije. Fridman predlaže da se strateška koncepcija SAD udalji od postojećih predstava o tim prostorima kao različitim i da počne da ih posmatra kao jedinstveni crnomorski prostor. Pogled na mapu govori da Crno more povezuje ove oblasti. Ono je južna granica Ukrajine, evropskog dela Rusije i Kavkaza i na granicama se nalaze vojne snage Rusije, džihadista i Iranaca. Severna Sirija i Irak se nalaze manje od 650 km od Crnog mora.
Da bi se ova strategija o Velikom crnomorskom basenu ostvarila, Fridman dodeljuje važne uloge dvema državama – Turskoj i Rumuniji. Kod obe države SAD moraju poći na „bitne političke ustupke“ i insistirati na redefinisanju strateških odnosa u celini. Takođe je moguće, plašeći Azerbejdžan „drugim ruskim upadom na Kavkaz“, iskoristiti ga kao beočug u povezivanju prva dva saveznika.

KRIM MENJA PLANOVE Konvencija Montre zabranjuje neograničeni tranzit vojnih brodova u Crno more kroz Bosfor, koji kontroliše Turska. Rumunija je na Crnom moru i nema nikakva ograničenja u vezi sa tim, a ima malu i zastarelu vojnopomorsku flotu. Ova država može da posluži i kao baza avijacije za operacije u regionu, posebno u Ukrajini. Pored toga, treba reći da podrška Rumuniji znači i stvaranje njenih (zapravo američkih) značajnih vojnopomorskih snaga na Crnom moru (uključujući desantne brodove) što bi obezbedilo snagu za zadržavanje Rusa, a takođe bi se dodatno motivisala Turska da sarađuje sa Rumunijom, pa samim tim i sa SAD.
Konstantin Strigunov za ruski vojni portal warandpeace.ru konstatuje da sa ovim zaključkom postaje jasan smisao Fridmanovih predloga. Naime, blistava operacija Rusije na Krimu zabrinula je mnoge u Pentagonu, Londonu i u Beloj kući. Jasno je da Krim ima strateški vojni značaj u planu pokrivanja granice Rusije protivvazdušnim i protivraketnim sistemima, ali i u narastanju njene vojnopomorske moći. Bez obzira na sve izjave zapadnih lidera, oni moraju da priznaju da Rusija kontroliše Krim i da to menja njihove planove.
Fridman, dalje, smatra da je, kako bi se ova strategija primenila, potrebno da na predstojećim predsedničkim izborima u SAD pobedi kandidat Demokratske stranke.
Na drugoj strani su ideje starog neprijatelja Rusije, Zbignjeva Bžežinskog, koji je u najnovijim istupima za portal tehnowar.ru naglasio da je rešenje aktuelne krize u formuli „G2+“. Ona znači da bi potencijalno strateško savezništvo Pekinga i Vašingtona izvelo svet iz situacije neopredeljenosti. Ovim savezom SAD bi definisale nove principe svetskog poretka i drugo, podelile bi odgovornost za događaje i smirivanje protivnika; treće, pojava jakih protivnika bi se rešavala njihovim uvlačenjem u sistem (zato G2 – SAD i Kina – PLUS).
No, interesantan je stav Bžežinskog o ovom novom savezu i njegovom sistemu. On ističe da je potrebno da se Kina razvija, a u tome bi pomoć SAD bila značajna. Međutim, onog trena kada bi Peking prestao da sledi interese Vašingtona, prestala bi podrška i krenulo njegovo kažnjavanje. Drugim rečima, progres Kine mora da bude usaglašen sa interesima SAD. To znači da bi ona morala da za Ameriku odrađuje prljave poslove po svetu. Ipak, Kina nije Rumunija i tu je slabost ovog predloga Bžežinskog. Naravno, pitanje je i da li bi novi saveznici koji bi se potom pridružili bili voljni da odrađuju prljave poslove za SAD.
[/restrictedarea]