Svi smo mi iz Donjecka

Piše Milorad Vučelić, glavni urednik

Da je živa, Suzan Zontag bi, da bi potvrdila svoju principijelnost, danas bila u Donjecku i pripremala Beketov komad „Čekajući Godoa“ kao što je to svojevremeno činila u Sarajevu. Od Hilari Klinton, koja je − živa, očekujemo da, kao što je nekada u Bosni, i sada, stvarno a ne šatro „pod kišom kuršuma“, donese humanitarnu pomoć u Donjeck. Od istaknutih drugosrbijanskih intelektualaca u istom sastavu bi se očekivalo da podignu glas protiv blokade Donjecka kao što su to nekada učinili brinući o Dubrovniku. Stipe Mesić bi, kao nekada, mogao da bude na čelu onih koji probijaju opsadu Donjecka. Kao nekada Dubrovnika. Boris Tadić bi trebalo da izjavi da smo svi mi iz Donjecka. Tužilac Haškog tribunala Bramerc bi već morao, a ako iko zna, mi znamo koliko je on beskompromisan i objektivan, da priprema optužnicu protiv Porošenka i Jacenjuka. Norvežani bi trebalo da se založe za bezbedan koridor za ruski humanitarni konvoj kao što su nekada to činili u Tuzli kada je bila u pitanju ne samo humanitarna nego i vojna pomoć muslimanskim snagama. Šta bi trebalo da rade Holanđani? To ne možemo ni da zamislimo. Papa samo što nije reagovao u ime hrišćanskog milosrđa…
[restrictedarea] U iščekivanju iskazivanja doslednosti, intelektualnog i političkog poštenja kako pomenutih tako i onih koje smo nepravedno, a zbog skučenog novinskog prostora, izostavili, suočićemo se, kada ovaj broj „Pečata“ bude zaključen, sa događajima koje će izazvati dolazak ruske humanitarne pomoći na granicu sa Ukrajinom. Tada će se na probi naći sve deklaracije o ljudskim pravima koje su bezbroj puta bile pogažene. I tada će, ili neće , neopozivo biti skinuta maska sa zapadnog licemerja koje sve neveštije prikriva da nije u pitanju borba protiv juče Sovjeta, a danas Putina, nego protiv same Rusije.
U isto vreme u Srbiji traje medijsko, analitičko i političko navijanje da Aleksandar Vučić ne izdrži zapadni pritisak i da sledstveno tome, raskine ugovor o „Južnom toku“ i uvede sankcije Rusiji. Svakoga bogovetnog dana se iz Beograda huškaju zapadne sile da pojačaju pritisak na premijera Srbije i našu vladu. Ne bi bilo iznenađujuće da se mnogi od zapadnih i briselskih političara pozovu na raspoloženje tobožnje javnosti u Srbiji i da u to ime krenu sa žešćim i daljim ucenama. Nije ovde reč o ukazivanju na značaj problema pred kojima se Srbija nalazi jer se većina medija, intelektualaca i političara uopšte otvoreno ne izjašnjava za šta su. Oni, jednostavno rečeno, navijaju protiv Vučića. Odvija se pravo klađenje o njegovoj izdržljivosti uz otvorenu želju da on poklekne.
Ukazuje se na to da EU ne otvara neka pristupna poglavlja, da je tu reč o velikom Vučićevom evropskom neuspehu i to se naglašava upravo od strane onih koji su deklarisano protiv ulaska Srbije u EU! Otkud to da oni koji su protiv EU toliko žale što se ne vrši brža integracija u nju? Otkud tolika želja za „Briselom 2“? Zašto su toliko zabrinuti što se brže ne formira vlada lažne države Kosova? Da li im je u interesu da se to što pre obavi i da se ubrza proces priznavanja tobožnje države Kosovo a da oni u isto vreme ostaju protiv njegove nezavisnosti? Da li im je na srcu formiranje zajednica srpskih opština ili šta drugo? Otkud tolika želja za ubrzanjem ovog procesa?
Istovremeno se uz kritiku njegove EU politike priželjkuje Vučićeva moguća kapitulacija u istočnoj politici. Ta kapitulacija bi verovatno bila i korak ka promeni politike Rusije, kada su Kosovo i Republika Srpska u pitanju. Skoro da niko neće otvoreno i javno da podrži njegovo aktualno odolevanje pritiscima. Tobože se kod patriota to samo po sebi podrazumeva, a kada su drugosrbijanci u pitanju, nije ni potrebno trošiti reči. Zloslutno i sa neskrivenim uživanjem prizivaju se još teži i žešći pritisci. Oni kao da neće da vide da je Srbija jedina ozbiljna evropska zemlja koja nije Rusiji uvela sankcije. Malo im je to. Zabrinuti su da zbog mogućih velikih koristi za našu privredu ne izazovemo zavist onih koji više ne mogu da izvoze na rusko tržište i ne budemo žrtve budućeg carinskog ili nekog drugog rata. Podržava se i podstiče strepnja da nas Moskva svojim odbrambenim kontrasankcijama „ne uvuče u trgovinski rat“. Neka ne bude gasa ni u leto niti na zimu, neka gas basnoslovno poskupi, najvažnije je dokazati da Vučić nije uspeo. Neka još više propadne privreda Srbije, neka košta šta košta, ali samo da propadne Vučić. I dabome Rusija, što se već podrazumeva. Na veliku sreću, to ne zavisi od nas. Ali ne i sasvim i potpuno, jer nismo mi ipak toliko beznačajni kao što to samomrsci žele da prikažu. Jer da smo toliko nevažni, ne bi nas kinjili i zlostavljali ovoliko koliko nas kinje i zlostavljaju. Ako mi već nećemo da znamo, znaju oni koji nas tako dugo i toliko pritiskaju.
Isuviše često se pominje da svako izostajanje naše političke harmonizacije sa Briselom utiče „na naš položaj u svetu“, čime se sugeriše da Rusija, Kina i Latinska Amerika nisu deo sveta.
Osnovano je pitanje u čemu je ovde problem. Da li je reč o nekom slepilu izazvanom inercijom onog slogana da „EU nema alternativu“? Toga slepila narod se, sudeći po ubedljivom rezultatu višestranačkih izbora, oslobodio ali nije njegova politička, analitičarska i medijska elita. Plaća li ko te ljude ili su im, što bi rekao naš narod, vrane mozak popile? Čime je podstaknuta ta stalna potreba da se Brisel i Vašington uporno upozoravaju da je Vučić neiskren, a da se istovremeno, svom silom, dobar deo drugih kritičkih glasova usmerava prema njegovim preteranim proevropskim izjavama i razgoreva sumnjičavost Moskve u njegovu postojanost. Kako to da neke od političkih stranaka nisu prozborile ni reč odobravanja ili pohvale kada je zaključen sporazum o „Južnom toku“ a upravo je to jedno od najvećih priznanja za njihovu svojevremenu političku odlučnost na početku ovog procesa? Za razliku od njih, neke političke stranke i političari nisu propustili priliku da na dnevni red postave neke svoje tobožnje probleme, signalizirajući svoje nezadovoljstvo.
Kladi li se ko, kada se već svi klade, na Vučićevu iznuđenu i državno potrebnu političku veštinu ili bar unutrašnju protivrečnost? Koliki je koeficijent na kladionicama za taj rizik? Da li se svi investiraju u obistinjenje zlih proročanstava pa niko od onih koji već nisu interesno i ideološki zaslepljeni neće da rizikuje ni deo svog intelektualnog i političkog integriteta? Naravno, reč je o onima koji taj integritet dokazano imaju i koji su i delom i angažmanom to i te kako stekli i zaslužili.
U Srbiji je ovih dana na delu jedna u svetskim razmerama sasvim nova pojava. To je plažna politika ili politika plaže. Motivi letovanja, plaže, dokolice i izležavanja su dosada često kao motiv okupirali beletristiku, ali nisu političku teoriju i istoriju. Srbija je tu hrabro zakoračila i isprednjačila. Kome, sem političarima i ministrima, u Srbiji pada na pamet da se posle samo tri meseca rada u vladi odmaraju? Po starom Zakonu o radu, to pravo nisu ni imali niti bi im ono moglo pripasti. Ako su umorni od ranijih dužnosti, nije ni trebalo da se laćaju novog odgovornog posla. Još hoće da izazovu naše saučestvovanje u svojoj nesebičnosti.
I u drugim državama političari idu na odmor. Tako je i nemačka kancelarka Angela Merkel na odmoru ali mora, s obzirom na svetske okolnosti, da održava telefonski kontakt sa Putinom. To je deo njene međunarodne i državničke odgovornosti. To se dešava i mnogim drugim šefovima država i vlada.
Ali razvijati intenzivnu opozicionu delatnost u borbi za vlast sa plaže zaista je nova pojava. Što više i duže na plaži, to intenzivnija opoziciona politička aktivnost. Nema boljeg primera od Bojana Pajtića. Jer kod njega je reč o dvostrukom angažmanu. On ne samo da je lider DS-a i preostalog žutog kartela nego je i predsednik izvršnog veća severne srpske pokrajine. S jedne strane, razumljiva je njegova potreba za odmorom. Zaista je potrebna velika energija i napor da se ovako razara i srpska država i njena privreda. To su godine teškog i napornog rada, pa rezultat nije izostao i vidljiv je na svakom koraku. Od toga se valja odmoriti. Plaža u Istri je dobra i zato što se na taj način održava ona poznata tradicija začeta u Bodrumu.
Ali žestoki opozicioni rad i aktivnost sa plaže je stvarno novitet. I jedan naš analitičar se munjevito odazvao na ovaj izazov i britko zaključio da se „Vučić i Pajtić bore za prestiž“! Dakle, svu onu razliku od 35 odsto glasova koja deli Pajtića i DS od Vučića i SNS-a, Pajtić je nadoknadio dvadesetodnevnim boravkom na plaži i stao rame uz rame Vučiću. Da osta još dvadeset dana, pretekao bi Vučića. Zaista je neverovatan učinak plaže. Plaža je keva, što bi rekli mladi i oni koji vole sve što vole mladi.
Za razliku od ovih sa plaže, moj prijatelj i sve češći saradnik „Pečata“, Mašan Purov ne mrda sa severa Bačke. I uporno sugeriše da smo svi mi iz Donjecka. Nema te plaže koja bi njega odvojila od opštih briga, inicijativa i predloga. Ne zovu samo Pajtića prijatelji da besplatno spava i boravi na moru. Njega, doduše, ne zovu na Hrvatsko primorje, nego u Bar i Budvu, ali zaludu. Ne mrda Mašan. Predan je opštem dobru mada je već u zasluženoj i punoj penziji. Zato u prilogu objavljujemo njegov odličan tekst pod karakterističnim naslovom: „Južni tok i Srbija“.
[/restrictedarea]