Pesma i beznađe

Nenad Mitrov „Pozno bilje, sabrane pesme“
Beograd 2013.

Nenad Mitrov pripada brojnom nizu srpskih pesnika koji se iz različitih razloga nisu našli u centralnom kanonu nacionalne književnosti. O njemu je pisano u svoje vreme, ali nedovoljno, a njegove knjige se odavno ne mogu pronaći ni u najboljim bibliotekama. Sada je Dragana Beleslijin u impozantnoj knjizi od preko 700 stranica pokušala da ispravi ovu književnoistorijsku nepravdu (izdao „Službeni glasnik“, urednik Gojko Tešić).
Knjiga Pozno bilje sadrži dve originalne knjige Nenada Mitrova – Dve duše (1927) i Kroz klance jadikovce (1928) kao i Mitrovljeve pesme iz knjige četvorice Tri prema jedan za poeziju (1934). Njeni autori su sem Mitrova bili Mladen Leskovac, Žarko Vasiljević i prozaista Dušan Mikić. Ovde su te pesme objavljene, u stvari, kao treća pesnikova zbirka pod naslovom Bolna kolebanja.
Potom dolaze pesničke knjige koje je ubrzo posle Mitrovljevog samoubistva daleke 1941. iz rukopisa priredio za štampu Mladen Leskovac. Reč je o Plavoj planeti i Sumornim zanosima. Njima je pesnik dao osnovni oblik, ali nikad nisu ugledale svetlo dana u obliku knjiga. Slede kolekcija Stihovi koju je iz rukopisa nađenih u pesnikovim fasciklama takođe načinio Leskovac i Knjiga za Elinor s kojom je slično, mada je vidljivo da je nastajala posle Stihova. U tim fasciklama, koje posle Leskovca niko nije dirao, pronašla je Dragana Beleslijin i rukopisne verzije mnogih pesama, pa je i njih priložila pri kraju ovog izdanja.
Navedenom sadržaju treba dodati i druge dragocene priloge. Prvi je opsežan i analitičan predgovor Dragane Beleslijin Dnevnik samoporicanja i samoodricanja (str. 5−45) iza Mitrovljevih zbirki štampani su komentari sabranih pesama (str. 603−687). Knjigu okončavaju kratka hronologija pesnikovog života i građa za bibliografiju Nenada Mitrova koju je sačinila Gordana Đilas.
Pesnik Nenad Mitrov je kao dečak posle teške bolesti ostao invalid, što je obeležilo ne samo njegov potonji dosta kratki život nego i njegovu poeziju. Skoro da nema pesme u kojoj se na neki način telesna osujećenost, „drama tela“ kako je naziva Radomir Konstantinović, ne javlja kao motiv ili tema – bilo da pesnik jadikuje zbog nezaslužene životne nesreće ili razmatra raznovrsne intimne posledice svog hendikepa. U odličnoj pesmi „Zmija“ čitamo i strofu: „jer, gadnu nosim na hrbatu guju/ čiji me zubi strašno ujedaju/ i moždinu gnusnim sokovima truju−/ dok grdne joj forme svest mi opsedaju…“ Ili kako kaže Dragana Beleslijin: „Život Nenada Mitrova bio je sazdan od bola i patnje, od nesreće, čamotinje, nerazumevanja, neprihvatanja.“ Zbog tog fatuma u njegovoj lirici ne postoji razvojnost, bez obzira da li se služi narativno razvijenim vezanim stihovima ili u različitim ritmičkim matricama stihove učvršćuje unutrašnjim rimama. I kako u poeziji zna da bude „tamo gde je najviše samodiscipline uložio i gde se distancirao od tuge, tamo je otišao najdalje“ (cit. Dragana Beleslijin). Ali i gde je bio nemilosrdan prema samom sebi i svom nezasluženom položaju odbačenog čoveka – u antologijskoj pesmi „Makaze, amo!“ između ostalog, Mitrov kaže: „Kukavan, kržljav, sa očajnim likom strašila,/ ja okolo bazam, pod grdnim sopćući samarom. Cinizmu nišan, svaka budala/ me gađa blatom bezdušnih šala…“ što je istovremeno i svedočanstvo o našem mentalitetu. Sa avangardnim vremenom u kojem je stvarao Mitrova je povezivao lični defetizam, ali ga je upravo neobičan lični ispovedni ton od avangarde i odvajao, približavajući ga, pre svega, ekspresionističkim tendencijama. U pesmi „Osuđen“, Mitrov sažima svoje bolno iskustvo u poenti, rečima: „Nemati nigde nikog – sam na celom globu!/ Osuđen na večnu pustoš i rugobu“…
Prirodnost Mitrovljevih pesničkih gestova i njihova autentičnost vidne su čak i kada „skrati“ stih i poleti u susret drugačijim ritmovima. U pesmi „Ćemane smrti“ on ovako agilno kreće ka pevanju: „Svemir se smeje./ Proleće greje./ Azurne piruju plaveti./ Radost se peni./ Samo u meni/ jezive jecaju aveti“…
U mnogim našim pesnicima od Njegoša i Sterije, preko Disa i Pandurovića ništavilo je nalazilo svoj tamni odsjaj, a čini se da je u pesničkom delu Nenada Mitrova ono imalo i najprirodnije gnezdo, duboko, čak i u smrti do kraja neiskazivo, a stalno prisutno – u svakom stihu i skoro svakoj pesnikovoj reči. O tom „bolu praznine“ ova knjiga svedoči kao kulturni gest visokog reda. A kao sušti odjek sabranih pesama nameću se stihovi: „Bogom proklet, žigosan i smlaćen,/ na krst večnog rugla razapet,/ zlobom prljan, podlostima blaćen,/ zar još čekaš čudo, preokret?“
Nama ostaje nada da će u recepciji ovog samosvojnog pesnika biti preokreta i da će budući čitaoci srpske poezije i njeni proučavaoci ozbiljno iščitati tamne jeremijade Nenada Mitrova.