Песма и безнађе

Ненад Митров „Позно биље, сабране песме“
Београд 2013.

Ненад Митров припада бројном низу српских песника који се из различитих разлога нису нашли у централном канону националне књижевности. О њему је писано у своје време, али недовољно, а његове књиге се одавно не могу пронаћи ни у најбољим библиотекама. Сада је Драгана Белеслијин у импозантној књизи од преко 700 страница покушала да исправи ову књижевноисторијску неправду (издао „Службени гласник“, уредник Гојко Тешић).
Књига Позно биље садржи две оригиналне књиге Ненада Митрова – Две душе (1927) и Кроз кланце јадиковце (1928) као и Митровљеве песме из књиге четворице Три према један за поезију (1934). Њени аутори су сем Митрова били Младен Лесковац, Жарко Васиљевић и прозаиста Душан Микић. Овде су те песме објављене, у ствари, као трећа песникова збирка под насловом Болна колебања.
Потом долазе песничке књиге које је убрзо после Митровљевог самоубиства далеке 1941. из рукописа приредио за штампу Младен Лесковац. Реч је о Плавој планети и Суморним заносима. Њима је песник дао основни облик, али никад нису угледале светло дана у облику књига. Следе колекција Стихови коју је из рукописа нађених у песниковим фасциклама такође начинио Лесковац и Књига за Елинор с којом је слично, мада је видљиво да је настајала после Стихова. У тим фасциклама, које после Лесковца нико није дирао, пронашла је Драгана Белеслијин и рукописне верзије многих песама, па је и њих приложила при крају овог издања.
Наведеном садржају треба додати и друге драгоцене прилоге. Први је опсежан и аналитичан предговор Драгане Белеслијин Дневник самопорицања и самоодрицања (стр. 5−45) иза Митровљевих збирки штампани су коментари сабраних песама (стр. 603−687). Књигу окончавају кратка хронологија песниковог живота и грађа за библиографију Ненада Митрова коју је сачинила Гордана Ђилас.
Песник Ненад Митров је као дечак после тешке болести остао инвалид, што је обележило не само његов потоњи доста кратки живот него и његову поезију. Скоро да нема песме у којој се на неки начин телесна осујећеност, „драма тела“ како је назива Радомир Константиновић, не јавља као мотив или тема – било да песник јадикује због незаслужене животне несреће или разматра разноврсне интимне последице свог хендикепа. У одличној песми „Змија“ читамо и строфу: „јер, гадну носим на хрбату гују/ чији ме зуби страшно уједају/ и мождину гнусним соковима трују−/ док грдне јој форме свест ми опседају…“ Или како каже Драгана Белеслијин: „Живот Ненада Митрова био је саздан од бола и патње, од несреће, чамотиње, неразумевања, неприхватања.“ Због тог фатума у његовој лирици не постоји развојност, без обзира да ли се служи наративно развијеним везаним стиховима или у различитим ритмичким матрицама стихове учвршћује унутрашњим римама. И како у поезији зна да буде „тамо где је највише самодисциплине уложио и где се дистанцирао од туге, тамо је отишао најдаље“ (цит. Драгана Белеслијин). Али и где је био немилосрдан према самом себи и свом незаслуженом положају одбаченог човека – у антологијској песми „Маказе, амо!“ између осталог, Митров каже: „Кукаван, кржљав, са очајним ликом страшила,/ ја около базам, под грдним сопћући самаром. Цинизму нишан, свака будала/ ме гађа блатом бездушних шала…“ што је истовремено и сведочанство о нашем менталитету. Са авангардним временом у којем је стварао Митрова је повезивао лични дефетизам, али га је управо необичан лични исповедни тон од авангарде и одвајао, приближавајући га, пре свега, експресионистичким тенденцијама. У песми „Осуђен“, Митров сажима своје болно искуство у поенти, речима: „Немати нигде никог – сам на целом глобу!/ Осуђен на вечну пустош и ругобу“…
Природност Митровљевих песничких гестова и њихова аутентичност видне су чак и када „скрати“ стих и полети у сусрет другачијим ритмовима. У песми „Ћемане смрти“ он овако агилно креће ка певању: „Свемир се смеје./ Пролеће греје./ Азурне пирују плавети./ Радост се пени./ Само у мени/ језиве јецају авети“…
У многим нашим песницима од Његоша и Стерије, преко Диса и Пандуровића ништавило је налазило свој тамни одсјај, а чини се да је у песничком делу Ненада Митрова оно имало и најприродније гнездо, дубоко, чак и у смрти до краја неисказиво, а стално присутно – у сваком стиху и скоро свакој песниковој речи. О том „болу празнине“ ова књига сведочи као културни гест високог реда. А као сушти одјек сабраних песама намећу се стихови: „Богом проклет, жигосан и смлаћен,/ на крст вечног ругла разапет,/ злобом прљан, подлостима блаћен,/ зар још чекаш чудо, преокрет?“
Нама остаје нада да ће у рецепцији овог самосвојног песника бити преокрета и да ће будући читаоци српске поезије и њени проучаваоци озбиљно ишчитати тамне јеремијаде Ненада Митрова.