Od Stepinca do Šimunića

Proglašenjem Stepinca za svetitelja Vatikan bi izmakao ispruženu ruku ka Srpskoj pravoslavnoj crkvi i zanemario milione iskrenih duša sa ovih prostora

Piše Jerej Vladimir Vranić

Fudbalska reprezentacija Hrvatske je na Svetsko prvenstvo u Brazilu išla bez Josipa Šimunića, jednog od standardnih igrača. Naravno, ostaće nepoznato da li bi ostvarila veći uspeh da je Šimunić bio među prvom jedanaestoricom, međutim, pamtiće se to da je, posle utakmice sa Islandom, uzeo mikrofon i nekoliko puta uzviknuo „za dom“, na šta je publika na stadionu svaki put uzvraćala „spremni“. Šimunić je negirao bilo kakvu političku konotaciju pozdrava koji je poznat iz Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske, tek zvanična hrvatska i svetska javnost su osudile ovaj akt, a FIFA ga je suspendovala na deset utakmica. Možda je Šimunićeva tvrdnja i tačna, on zna, ali je svetska javnost jasno dala do znanja da se protivi bilo kakvim insinuacijama i podsećanjima na nacistički režim.

HITLEROVA ISPOSTAVA U isto vreme, u zvaničnom Vatikanu se sve intenzivnije govori o Alojziju Stepincu, nadbiskupu zagrebačkom iz perioda tzv. Nezavisne Države Hrvatske, kao svetitelju. Ovo nije malo uzburkalo širu javnost. Nezavisna Država Hrvatska je poznata kao Pavelićeva Hrvatska, a Pavelić je bio ispostava Adolfa Hitlera u ovom delu Evrope. Smatra se da ono što je Hitler bio u Nemačkoj, to je Pavelić bio u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U takvoj državi Alojzije Stepinac je bio nadbiskup zagrebački − istine radi, nije mu bio poveren lak zadatak: da propoveda jevanđelsku ljubav. Šta li je nadbiskup Stepinac mogao reći Paveliću kada je ovaj bio u punom naletu istrebljenja svih nehrvata? Kako propovedati ljubav Hristovu stotinama hiljada krvožednih ustaša, programiranih da ubijaju? Zaista, strašno i pomisliti! U takvom režimu za jednu banalnu reč padala je glava. Svima su veoma dobro poznati Holokaust i nacistički koncentracioni logori. O tome ne treba posebno ni pisati niti govoriti. Zaista, Stepinac nije mogao da bude poslat kao propovednik Reči Božje i hrišćanskih ideala u nezavidnije vreme i u nehrišćanskije okruženje. Niko mu ne bi pozavideo na mestu i vremenu. Ali, hrišćanima i ostalim žrtvama nacističkog režima ostaje upečatljivo da on nije stradao od pomenutog ustaškog režima. Teško je poverovati da bi preživeo nepokolebivo propovedajući hrišćansku ljubav i hrišćanske ideale, direktno se suprotstavljajući tako krvožednom i zverskom režimu rešenom da istrebi sve što mu se ispreči u ostvarenju cilja. Možda je ustaški nacistički režim uzimao u usta reči hrišćanstvo i krst, možda je mnoge stvari i činio u ime hrišćanstva, ali istina je da u tom režimu nije moguće naći niti naznake hrišćanskih ideala, a da ne govorimo o sredstvima kojima su se služili za postizanje svojih ciljeva. Ipak, Stepinac je osuđen tek od strane komunista, ali ne zato što je propovedao Reč Božju, već zato što je, prema njihovim optužbama, tesno sarađivao sa ustaškim nacističkim režimom.
Nadbiskup je možda imao izuzetne političke i diplomatske sposobnosti da s najodgovornijeg crkvenog položaja sačuva život u takvim uslovima i pod takvim režimom, ali da li su političke i diplomatske sposobnosti dovoljne da Crkva nekog proglasi blaženim ili svetim? Svakako, treba uzeti u obzir i mogućnost da on kao nadbiskup zagrebački nije mogao znati šta se dešava u svakom, pa i najmanjem selu, a postoje mnoga svedočanstva da je rimokatoličko sveštenstvo toga vremena često prednjačilo u zverstvima. Međutim, da li ga neznanje o zverstvima kvalifikuje za blaženog ili svetog? Neznanje, ako nije mana, teško da može da bude vrlina.

JAVNO ŽIGOSANJE OSTAJE Pored toga, o određenoj saradnji Rimokatoličke crkve toga vremena sa nacističkim režimom vode se mnoge polemike ne samo na Balkanu već i šire. Mnogi ozbiljni istoričari i pisci pisali su o ovome na srpskom jeziku, ali je knjiga Džona Kornvela „Hitlerov papa“ iz 1999. godine pokrenula čitavu lavinu kritičkih osvrta kako na ulogu Vatikana za vreme Drugog svetskog rata, o kojoj knjiga govori, tako i na samu knjigu. Pominjem delo autora koji nije sa ovih prostora, jer je privuklo veliku pažnju kako Vatikana, tako i njegovih kritičara van Srbije; možda ga baš zbog toga i vredi pročitati. U svakom slučaju, vodi se nezanemarljiva polemika na ovu temu, a papa Pije XII nije kanonizovan. Milioni ljudi pamte period Hitlerovog nacizma kao jedan od najcrnjih u istoriji. Neće biti lako skoro zaceliti rane milionâ ljudi širom sveta. Svetska javnost danas osuđuje i žigoše sve simbole i ličnosti koji se dovode u vezu sa periodom nacizma ili podsećaju na njega. Sa druge strane, Vatikan danas govori o Stepinčevom posvećenju. Srpska pravoslavna crkva se tome nedvosmisleno protivi, jer smatra da je on, u najmanju ruku, kontroverzna ličnost. Svakako je legitimno pitanje zašto bi se komentar Srpske pravoslavne crkve na unutrašnja pitanja Rimokatoličke crkve, posebno o izboru svetitelja, uopšte uzimao u obzir? Ali, takvo pitanje bi možda bilo umesno i opravdano od strane nekog ko nije upućen u odnose Srpske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve, eventualno nekog nehrišćanina, ili nevernika. Međutim, Srpska pravoslavna crkva oduvek poštuje Rimokatoličku crkvu kao utočište milionâ iskreno bogočežnjivih i hristoljubivih duša. Uvereni smo da i Vatikan ima isto toliko ispruženu ruku prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. To je odnos koji se neguje između dve crkve i koji je čvrsta osnova za verovanje ne samo u dijalog već i u konkretne korake ka zbližavanju.
Međutim, proglašenjem Stepinca za svetitelja Vatikan bi izmakao ispruženu ruku ka Srpskoj pravoslavnoj crkvi i zanemario milione iskrenih duša sa ovih prostora. Čak i da je posedovao određene kvalitete koji bi ga kvalifikovali za svetitelja prema uslovima Rimokatoličke crkve, ako će njegovo proglašenje izazvati sablazan značajnom delu hrišćanskog sveta, ne bi ga trebalo proglasiti za svetitelja. Kao hrišćani, svi znamo da njemu ljudska slava više ništa ne znači. Drugim rečima, ako je zaista svet, njegovo proglašenje od strane ljudi neće ga učiniti ništa manje, ni više svetim. Lično mislim da, ako nema manje kontroverznih svetih ličnosti, bolje je i ovu jednu preskočiti. Sa druge strane, nameće se pitanje šta Vatikan dobija njegovim proglašenjem za svetitelja? Čemu toliko insistiranje na Stepincu? U svetlu pomenute polemike o ulozi Rimokatoličke crkve u Drugom svetskom ratu, Vatikan treba pažljivo da odmeri da li više gubi ili dobija njegovim proglašenjem za svetitelja. Pastirska dimenzija ovog pitanja ne sme biti marginalizovana, jer u slučaju Stepinčevog proglašenja za svetitelja, Vatikan rizikuje da zagrebe duboke i još otvorene rane milionâ ucveljenih duša samo sa ovih prostora.

NEDVOSMISLENA PORUKA Svetska javnost je osudila, a fudbalska suspendovala Josipa Šimunića. Suspenzija nije usledila zbog toga što je on nekoga povredio, niti zato što je dobio crveni karton, jer nije čak ni faul napravio. Sve što je Šimunić uradio bio je uzvik „za dom“. Nažalost, taj uzvik je iz najcrnjeg i najkrvavijeg vremena u istoriji. Možemo i da poverujemo Šimuniću kada kaže da je apolitičan i da nije imao politički motivisanih misli na stadionu, ali je zvanična svetska i fudbalska javnost njegovo delo osudila samo zato što podseća na vreme najzverskijih nacističkih zločina i on nije bio uvršten u zvaničan tim Hrvatske na Svetskom prvenstvu u Brazilu. Izostankom Šimunića poslata je jasna i nedvosmislena poruka protiv nacizma. Kakvu će poruku poslati Vatikan u vezi sa Stepincem, ostaje da se vidi.