NATO i ODKB: agresija i njeno sprečavanje

Za razliku od NATO-a, ODKB koju su formirale na postsovjetskom prostoru neke države Evrope i Azije, usmerena je na to da se zajedničkim naporima armije i drugih specijalnih službi bori protiv spoljne vojno-političke agresije, međunarodnog terorizma i velikih prirodnih kataklizmi. Za razliku od NATO-a, OUKB kao jedinstveno vojno-politički savez ni jednom nije učestvovao u borbenim operacijama. Ipak samo njegovo postojanje je odvraćajući faktor za apetite onih koji su navikli da zavade pa vladaju. I naravno, garant stabilnosti na teritoriji zemalja članica organizacije.

Što ne može da se kaže o Severnoatlantskoj alijansi koja sve češće ignoriše rezolucije UN i vodi bojeva dejstva van zone svoje direktne odgovornosti. Početak ove politike bio je označen u Jugoslaviji. Uprkos odluci SB UN, NATO je bombardovao suverenu državu. Stvar je završena priznanjem „nezavisnosti“ Kosova i punim potiranjem međunarodnog prava. To je odrešilo ruke Zapadu. Politikolog Leonid Savin je govorio o nekim osobenostima obe organizacije.

NATO je bio formiran u vreme bipolarnog sveta, u glavni beneficijar je bio Vašington, koji je uspeo da ubedi druge zapadne zemlje da formiraju odbrambenu strukturu protiv mogućeg napada SSSR. A OUKB je, da tako kažemo, ostatak Varšavskog ugovora u okviru ZND. Zato s jedne strane imamo posla sa vojno-političkom strukturom koja ima dugogodišnje iskustvo, između ostalog u izvođenju vojnih operacija. Sa druge to je mlada organizacija koja ima iskustvo izvođenja zajedničkih manevara. NATO pokušava da uspostavi globalnu dominaciju pod izgovorom mirovnih operacija, ali to se završava vojnom intervencijom. Međutim, ODKB se zalaže za jačanje nacionalnog suvereniteta i celovitosti, kao i borbu protiv rastućih opasnosti.

Treba istaći da dugo pre jugoslovenske krize u NATO-u su se čuli glasovi na visokom nivou o tome da je alijansa spremna da učestvuje u mirovnoj delatnosti, između ostalog i u Evropi, ali ne želi da bude prost izvođač radova za UN i druge međunarodne organizacije. Rezultat su hiljade ljudskih žrtava u toku agresivnih dejstava bloka u raznim tačkama sveta. Što se tiče ODKB, 2010. godine rukovodstvo Kirgizije u vreme krize zamolilo je da se na njegovu teritoriju uvedu snage za operativno reagovanje. Ovakva odluka nije bila doneta, ali ODKB je pomagao zemlji zahvaćenoj građanskim konfliktom: organizovao je traženje inspiratora nereda i koordinaciju saradnje na presecanju delatnosti terorističkih grupa koje su uticale na situaciju iz Avganistana. Borio se sa narkomafijom, kontrolisoa informacione izvore. Na kraju bez primene sile kriza je regulisana.

Profesor Akademije privrede i državne službe pri predsedniku RF Aleksandar Mihajlenko smatra da uz sve sličnosti i razlike, oba bloka mogla bi efikasno da sarađuju kada ne bi bilo politike širenja NATO-a.

Ovde je prisutna takva nametljivost. SAD smatraju sebe izuzetnom zemljom. Barak Obama je o tome govorio u svom nedavnom ekspozeu. I ova izuzetnost se ispoljava u svojevrsnoj drskosti, u zanemarivanju intersa drugih. I to odlikuje stav NATO-a od stava ODKB.

Indikativno je da je zapadni blok usvojio svoju novu stratešku koncepciju u kontekstu bombardovanja Jugoslavije. U dokumentu su bili označeni oporni elementi takve politike: NATO prihvata samostalne odluke o sprovođenju pojedinih akcija, između ostalog van granica svoje teritorije i uz primenu Oružanih snaga. Od tada operacije alijanse, praćenje mnogobrojnim žrtvama, postale su serijske. Naravno, ničeg sličnog nema ni u jednom osnivačkom dokumentu ODKB.
http://serbian.ruvr.ru/2014_08_13/NATO-i-ODKB-agresija-i-njeno-sprechavanje-1048/