Juriš lake konjice

Pripadnici redovnog sastava lake konjice 1993. bili su u BiH kao deo UNPROFOR-a, a kasnije su sa Kraljičinim dobrovoljcima ratovali u Avganistanu i Iraku

Piše Nebojša Malić

Devedeset i pet engleskih „lakih konjanika“ krenulo je krajem jula u Bosnu i Hercegovinu, navodno da „pruže podršku posmatranju i nadziranju“ misije EUFOR-ALTEA tokom predstojećih izbora u oktobru.
Reč je o pripadnicima redovnog sastava Lakog konjičkog puka 4. mehanizovane brigade iz Keterika u Jorkširu, kao i rezervistima iz Kraljičine dobrovoljačke konjice, opremljenim lakim oklopnim vozilima „Šakal“. Biće smešteni u Butmiru kraj Sarajeva, odakle će moći da „deluju širom zemlje i samostalno ako za to bude potrebe“ (prema „Žurnalu“, dnevnim novinama iz engleskog gradića Njukasla).
Operativna istorija ovih formacija ukazuje da se ne radi ni o kakvom obezbeđenju i podršci, već o jedinicama čiji je zadatak „sakupljanje informacija o neprijatelju“, zaštita većih formacija i „navođenje bombardera“. Laka konjica je 1993. bila u BiH kao deo UNPROFOR-a, a kasnije je sa Kraljičinim dobrovoljcima ratovala u Avganistanu i Iraku. „Šakal“ je lako borbeno vozilo na četiri točka, novije izrade, koje je već korišćeno u Avganistanu.
Očigledno je da „laki konjanici“, veterani Iraka i Avganistana, ne dolaze u Butmir da „obezbeđuju izbore“. Ni njih stotinak, niti ostalih 600 pripadnika misija EUFOR-a (po zvanično dostupnim informacijama) pod komandom austrijskog generala Hajdekera, ne mogu mnogo da urade u slučaju ozbiljnijih nereda u BiH. To se videlo i u februaru ove godine, kada su „mirni demonstranti“ palili zgrade kantonalnih vlasti u Tuzli, Zenici i Sarajevu, a ni EUFOR ni OHR nisu intervenisali – ili su čak izjavama podržavali „demonstrante“…
Jorkširska konjica ima ratno, a ne mirnodopsko iskustvo, pogrešno je opremljena za operacije zavođenja reda i nema je dovoljno za odbrambenu operaciju protiv pobunjenog civilnog stanovništva. Ali profil ovih jedinica sasvim odgovara formaciji za brzi udar na cilj koji komanda EUFOR-a označi kao pretnju: nešto, ili nekoga.
Pre devetnaest godina u Dejtonu okončan je oružani sukob u Bosni i Hercegovini – ali rat nije prestao. Samo se nastavio političkim i propagandnim sredstvima. Sve donedavno nije bilo ozbiljnijeg nasilja, ali februarski „plenumi“ i paljevine, kao i aktivnost nekih grupacija sa namerom da se izmanipuliše izborni proces ne slute na dobro.
Sasvim je moguće da OHR i EUFOR strahuju od obnove februarskog nasilja i pozivaju pojačanja kako bi osigurali bezbednost, ali sopstvenu – da im je stalo do bezbednosti BiH, stali bi nakraj pokušajima da se Dejton krši, umesto što ih sami predvode. Moguće je i da su engleski „konjanici“ jedina formacija koja im je na raspolaganju u ovom trenutku – neadekvatna za zadatak zaštite, ali možda upotrebljiva kao simbol koji bi predupredio bilo kakav napad. Ali sve to je samo najbolji mogući scenario, koji pretpostavlja da su namere OHR i EUFOR-a, Londona i Vašingtona, Brisela i Sarajeva časne i vođene logikom, a ne predrasudama i emocijama.
Sudeći po ponašanju evropskog i američkog vojno-političkog rukovodstva u Ukrajini, gde su prvo pružili podršku nasilnim demonstracijama, a potom neonacističkim pučistima koji su srušili legitimno izabranu vlast i u toj zemlji pokrenuli teror i građanski rat, izvesno je da dobre namere moramo da isključimo iz ove računice.
A ako sve ovo podseća na 1992. i početak rata u Bosni i Hercegovini, to nije nimalo slučajno.