Јуриш лаке коњице

Припадници редовног састава лакe коњицe 1993. били су у БиХ као део УНПРОФОР-а, а касније су са Краљичиним добровољцима ратовали у Авганистану и Ираку

Пише Небојша Малић

Деведесет и пет енглеских „лаких коњаника“ кренуло је крајем јула у Босну и Херцеговину, наводно да „пруже подршку посматрању и надзирању“ мисије ЕУФОР-AЛТЕА током предстојећих избора у октобру.
Реч је о припадницима редовног састава Лаког коњичког пука 4. механизоване бригаде из Кетерика у Јоркширу, као и резервистима из Краљичине добровољачке коњице, опремљеним лаким оклопним возилима „Шакал“. Биће смештени у Бутмиру крај Сарајева, одакле ће моћи да „делују широм земље и самостално ако за то буде потребе“ (према „Журналу“, дневним новинама из енглеског градића Њукасла).
Оперативна историја ових формација указује да се не ради ни о каквом обезбеђењу и подршци, већ о јединицама чији је задатак „сакупљање информација о непријатељу“, заштита већих формација и „навођење бомбардера“. Лака коњица је 1993. била у БиХ као део УНПРОФОР-а, а касније је са Краљичиним добровољцима ратовала у Авганистану и Ираку. „Шакал“ је лако борбено возило на четири точка, новије израде, које је већ коришћено у Авганистану.
Очигледно је да „лаки коњаници“, ветерани Ирака и Авганистана, не долазе у Бутмир да „обезбеђују изборе“. Ни њих стотинак, нити осталих 600 припадника мисија ЕУФОР-а (по званично доступним информацијама) под командом аустријског генерала Хајдекера, не могу много да ураде у случају озбиљнијих нереда у БиХ. То се видело и у фебруару ове године, када су „мирни демонстранти“ палили зграде кантоналних власти у Тузли, Зеници и Сарајеву, а ни ЕУФОР ни ОХР нису интервенисали – или су чак изјавама подржавали „демонстранте“…
Јоркширска коњица има ратно, а не мирнодопско искуство, погрешно је опремљена за операције завођења реда и нема је довољно за одбрамбену операцију против побуњеног цивилног становништва. Али профил ових јединица сасвим одговара формацији за брзи удар на циљ који команда ЕУФОР-а означи као претњу: нешто, или некога.
Пре деветнаест година у Дејтону окончан је оружани сукоб у Босни и Херцеговини – али рат није престао. Само се наставио политичким и пропагандним средствима. Све донедавно није било озбиљнијег насиља, али фебруарски „пленуми“ и паљевине, као и активност неких групација са намером да се изманипулише изборни процес не слуте на добро.
Сасвим је могуће да ОХР и ЕУФОР страхују од обнове фебруарског насиља и позивају појачања како би осигурали безбедност, али сопствену – да им је стало до безбедности БиХ, стали би накрај покушајима да се Дејтон крши, уместо што их сами предводе. Могуће је и да су енглески „коњаници“ једина формација која им је на располагању у овом тренутку – неадекватна за задатак заштите, али можда употребљива као симбол који би предупредио било какав напад. Али све то је само најбољи могући сценарио, који претпоставља да су намере ОХР и ЕУФОР-а, Лондона и Вашингтона, Брисела и Сарајева часне и вођене логиком, а не предрасудама и емоцијама.
Судећи по понашању европског и америчког војно-политичког руководства у Украјини, где су прво пружили подршку насилним демонстрацијама, а потом неонацистичким пучистима који су срушили легитимно изабрану власт и у тој земљи покренули терор и грађански рат, извесно је да добре намере морамо да искључимо из ове рачунице.
А ако све ово подсећа на 1992. и почетак рата у Босни и Херцеговини, то није нимало случајно.