IZLOG KNJIGE: Neodrživi kurs čitanja

Igor Marojević, Beograđanke, „Laguna“, 2014.

Piše Vesna Trijić

Povezujući, naslovom knjige, sudbine svojih junakinja s ovdašnjim geografskim prostorom, autor je zadao pravac čitanja koji nije održiv: u ovim pričama nema ničega specifično beogradskog, osim nekoliko toponima. Iako je načelno koristio realistički prosede, slika sveta koju je dobio nije takva: u ulozi reljefnih, psihološki motivisanih karaktera našla su se otuđena, lutkasta bića, a tipične pojave zamenjene su ekstremnim i potpuno iracionalnim izlivima nasilja; zato je implicirani smisao bliže univerzalno negativnom sudu, na račun čitavog čovečanstva, nego društvenoj kritici lokalnog važenja.

JADI BEZRAZLOŽNI, KAO KIČ Svakoj junakinji povereno je pripovedanje u prvom licu; zbog tragova usmenog obraćanja i povremenih odstupanja od norme književnog jezika, stiče se utisak da su im samotnički život i nemanje sagovornika okosnica kazivanja. Dok pretresaju intimu, one nemaju stida, ali ni samospoznajnih ambicija: ređajući doživljaje iz spavaćih soba kao da su građa za memoare, ne otkrivajući, pritom, svoja osećanja, one posreduju sliku života koji se vodi po nuždi i automatizmu, bez ikakvih strasti ili ideala. Način na koji junakinje razmišljaju povremeno je toliko bizaran da dovodi u pitanje njihovu inteligenciju i, češće, mentalno zdravlje, a kako do sudbinskih preokreta dolazi usled puke promene perspektive, svi do tada nagomilani jadi deluju potpuno bezrazložno i nepotrebno, kao kič.
Iako je prividno odsutan iz teksta, autor je taj koji, deformacijom misli i jezika pripovedačica, pokušava da upravlja značenjima; on je ovde jedini pravi protagonista. Ne ostavljajući prostora za saučestvovanje u izloženim patničkim sudbinama, on podstiče na kritičan, netrpeljiv odnos prema društvu koje bi trebalo da je u njima oličeno. Sliku stvarnosti, međutim, autor ne gradi na neposrednom iskustvu, već oko tema koje su definisane u medijima; svojim uvidima, on tim predstavama niti doprinosi niti ih premašuje.

SIMULACIJA STVARNOSNE PROZE Ni vrednosna pozicija s koje nastupa nije jasna: to je neka etika „normalnosti“ koja postoji samo u formi kontrapunkta, kao negativna reakcija na „okidače“ iz (medijske slike) svakodnevice. Sve je to, u stvari, simulacija kako socijalno angažovane književnosti, tako i tzv. stvarnosne proze.
Uprošćenim narativnim sredstvima, nestilizovanim izrazom i jednostavnim značenjima, ova knjiga priča se promoviše kao dostupna i zanimljiva najširoj publici. U potrazi za novom kulturnom paradigmom koja bi izmirila umetnost s trgovinom i obezbedila masovnu potrošnju visoke književnosti, Marojevićeva strategija je u prividnom okretanju literature protiv literarnosti i u stidljivom, polovičnom antiintelektualizmu. I dok dizajn korica knjige, poput pakovanja neke bombonijere, navodi kupca na pogrešne pretpostavke o njenom sadržaju, dotle su same priče, u suštini, ostale „retro“: načinom pripovedanja, kao i bavljenjem društvenom periferijom, one podsećaju na sedamdesete godine prošlog veka, na crni talas i nedostižni Petrijin venac.
Umetnost bi trebalo da stvara svoju publiku, a ne da pravi kompromise s pretpostavkama o njenom lošem ukusu.