ИЗЛОГ КЊИГЕ

Ново издање Кијукове „Катене мунди“

Године 1992. појавила се (и одмах била разграбљена) на преко 2.000 страна, са многобројним мапама у боји, двотомна енциклопедија „Catena mundi“ („вериге света“ − тако су италијански хуманисти звали Балкан као извор европске цивилизације) коју је њен приређивач, Предраг Р. Драгић Кијук, назвао„српска хроника на светским веригама“. Она је синтеза српске историје и духовности у њеном двомиленијумском току. То је „зборник о српству и Србима, свему ономе што су чинили и, нарочито, оном чему су тежили, уједно и буквар и света књига“. „Catena mundi“ је збирка историјских списа и других публикација које су написали различити аутори, међу којима су и имена: Милоша Црњанског, Милана Будимира, Милана Кашанина, Димитрија Богдановића, Стојана Новаковића, Виктора Новака, Јована Дучића, Растка Петровића, Александра Соловјева, Марије Гимбутас, Радивоја Пешића, Србољуба Живановића и многих других. У свом предговору, Кијук је записао: „Сви заступљени текстови доприносе реактуелизацији важећих тема (однос словенства и европства) реанимацији аутохтоности балканске популације (винчанска култура као колевка светске цивилизације) реафирмацији историјских истина о народу изван матичне заједнице (присуство српског етникума у Далмацији, Херцеговини, Босни, Хрватској и Славонији) редефинисању прагматских и потиснутих политичких упоришта (интереси папства и православно питање) те ревалоризацији духовних вредности српског народа, које је он уградио у медитеранску, то јест европску цивилизацију. Истовремено, аргументи у корист српске државности и политичке историје (која је допринела поимању српског као историјског народа) јесу и аргументи који показују на све последице произишле из права на овакву историјску свест“.
Издавачка кућа „Катена мунди“ (www.catenamundi.rs) припрема ново издање ове књиге, која ће, после 22 године, поново ући у наше домове и умове да нам покаже ко смо, одакле смо и куда идемо.

_______________________________________________________________________________

Јовица Аћин, Поетика кривотворења, „Службени гласник“, Београд 2013.

Ми бели, а вама црно!

Ова поетика заиста нуди разрешења проблема појмова аутентичног, збиљског и фиктивног, појашњава вишесмислености стварних догађаја и даје одговоре шта јесу нехотичне, а шта свесно одабране заблуде

Пише Милан Р. Симић

Остале су речи пољског сатиричара Станислава Јежиja Леца да je најтеже са истином када све може да буде истина. Ако знамо да је лажно у историји и у историји уметности подједнако старо колико и истинито, онда претпостављамо колико је било тешко Јовици Аћину приликом истраживања грађе не би ли обрадио захтевну тему кривотворења. Колико је био успешан, види се по књизи Поетика кривотворења која уистину јесте „роман у есејистичким варијацијама и коментарима“ и нуди јасно разграничење између истинитог и лажног, иако се и сам аутор пита нису ли и назначене пукотине између њих варљиве!? И као што пише на полеђини корица, Аћинова чудна књига заиста нуди разрешења проблема појмова аутентичног, збиљског и фиктивног, појашњава вишесмислености стварних догађаја и даје одговоре шта јесу нехотичне, а шта свесно одабране заблуде. Оставља нам и дивне мисли: У суштини, све остаје исто, само су датуми које живимо други. Дакле, традиција лажи временом је све богатија, истовремено, истина је све сиромашнија, готово да је као појаве више и нема. А на питање колика је моћ лажног, већ после првих прочитаних реченица Аћинове Уводне закључнице (У историји, моћ лажног је инструментализована и део је одржавања и репродуковања моћи до које је стало свакој власти. У природи и уметности, моћ лажног део је одржавања моћи живота) добијамо логичан и једини могућ одговор: велика и доминантна. У првом делу Поетике кривотворења (Моћи лажног) главни јунак је Ниче, тај филозофски вештац кога и филозофи одбијају стрепећи од његовог афористичког духа, коме су, и самом мајстору у обмањивању, знана њихова лукавства, којима се прсе у својој светској хистрионској заједници велике Истине. И да нема тачног одговора, свеједно. Јер, нико као Ниче није прогласио ишчезнуће збиљског света који, најзад, постаје тек повест, постаје прича, те се промеће у једино преостали свет – свет привида. Биће да се и сама Аћинова прича о Ничеу (чине је Sub rosa diktum, Трикови, Воља за моћима лажног: нацрти) што је више прихватамо, промеће у привид! Читамо: Заратустра је прекрасна лекција о томе шта све може претпостављати ничеовска теорија кривотворитеља. И памтимо: Не постоји , наиме, само једна моћ лажног, него читав низ. То је већ ствар система, схватамо.
Други део Поетике кривотворења чини Фотоморгана, замршена прича о „трајању“ једне фотографије настале априла 1908. на Каприју а на којој су (не увек у истом саставу и амбијенту) као противници за шаховском таблом, Владимир Иљич Лењин и Александар Богданон. Кибицери напете и драматичне шаховске партије су Максим Горки, Богдановљева супруга Н. Б. Богданова и Иван Павлович Ладижников. Да ли смо „испустили неког“, или слика добија још једно значење? Призор је фотографисао Јуриј А. Жељабужски. Ко се окупљао у вили на Каприју и у чијем је она власништву? Због чега је фортографија „призната“ и прихваћена у бољшевичкој историји? Како је, заправо Партија шаха главна у призору и шта све та партија шаха евоцира? Партија шаха једнака историји, може ли? Да се присетимо, у време фотографисања, Максиму Горком ишло је добро… А после? Да ли је „уклоњен“ са фотографије? Одмотава се Аћинова прича, сигурна је његова „шетња“ кроз историју, пише: Историја фотографије и историја шаха подједнако су оклевање између белог и црног. (105) Може ли историја да стане на шаховску таблу? Може, ако је главни јунак Шаховска партија! А како нам верзије фотографије с Каприја „дочаравају фикцију о животу у две димензије“, овај осврт мирне душе можемо да завршимо афоризмом: Ово је добра партија шаха. Ми бели, а вама црно.

_______________________________________________________________________________

Мића Вујичић, Роњење на дах, „Геопоетика“, 2014.

Испад

Аутор није понудио артистичку алтернативу ономе што је критиковао као епску вољу за моћ, напротив: овај његов испад и није ништа друго него борба за положај у културном „мејнстриму“, али пасивно-агресивном тактиком…

Пише Весна Тријић

Иако су наративне целине у овој књизи повезане не само приповедачем и ликовима него и логиком унутрашњег развоја одабраних тема, аутор ју је у поднаслову одредио као збирку „прича и поштапалица“, а не као роман. Она је најближа Албахаријевој форми „кратке књиге“ чији је смисао управо у одбацивању романескног облика због његове експанзивности и популарности, као и у поистовећивању артистичке самосвести с добровољним пребивањем на маргинама културе.
Вујичићев јунак се из све снаге труди да напише роман; насупрот романтичарским представама о богомданом уметнику, овде нас је, слично Матијевићевом „Писцу издалека“, у тој улози затекло по свему (испод)просечно биће које, фрустрирано одсуством надахнућа, алиби тражи у спољашњим околностима, у тривијалности свакодневице и недовољној аутентичности могућих прототипова. Сваки његов покушај да међу документима или у личном искуству пронађе ослонац за монументалну грађевину неког романа завршава се „епским“ неуспехом: разливена у бесконачном простору интернета, „релевантна“ грађа делује као хаос из којег је сваки избор произвољан, удео појединаца у великим историјским догађајима се своди на фалсификовање прошлости и на самопромоцију, док се јунаков напор да се уживи у судбине својих ликова окончава кловновским, смешним, мада не и безопасним вешањем наглавачке. На тај начин, писање романа је одређено као амбиција која се не коси само с духом времена него и с људском природом.
У све је уткана и скривена агенда: „Роњење на дах“ карикира ликове и теме из прошлогодишњег романа Слободана Владушића, „Ми, избрисани“. Вујичић није преузео стилске нити формалне карактеристике предлошка да би га иронијски одбацио као уметничку структуру, већ је, просто, вулгаризовао његова значења. Повезујући га с толстојевском литерарном традицијом, иако „Ми, избрисани“ нису историјски роман нити им је приповедање реалистичко, Вујичић открива да ни његови мотиви нису, строго узев, литерарни: он роман критикује из перспективе идеологије и друштвеног статуса који овај књижевни облик код нас ужива, посредно одбацујући и саму потребу писца да утиче на јавно мњење као – неморалну.
Јесте парадоксално, можда помало и смешно, али Вујичић је и сам урадио све оно што је Владушићу замерио, али полазећи из супротног идеолошког смера: био је нераздвојан од великих историјских тема, пермутовао естетику и политику, користио уметност као средство за кориговање ставова читалаца… Он, дакле, није понудио артистичку алтернативу ономе што је критиковао као епску вољу за моћ, напротив: овај његов испад и није ништа друго него борба за положај у културном „мејнстриму“, али пасивно-агресивном тактиком, промовисањем самога себе као представника мањинског погледа на свет.
У најбољим приповедачким тренуцима, Мића Вујичић подсећа на Албахарија или, ређе, на Срдића; право је питање где је он сам, има ли, било где, печата његове личности; осим ако није управо у тој способности да уз своје узоре савршено (услужно) прионе.