Bez lekova, ampula, gaza, zavoja…

U KBC u Gračanici, prinudno i „privremeno“ izmeštenoj zdravstvenoj instituciji za lečenje, terapije, intervencije, operacije, porođaje ne postoje ni najosnovnija sredstva i medikamenti

Iako je Marko Đurić nedavno izjavio kako prosveta i zdravstvo bez dileme ostaju u sastavu institucija Republike Srbije, situacija na terenu, makar kada su u pitanju zdravstvene institucije na Kosovu i Metohiji, govori suprotno. Posebno je to uočljivo na primeru Kliničko-bolničkog centra „Priština“ smeštenog u Gračanici. U ovoj prinudno i „privremeno“ izmeštenoj zdravstvenoj instituciji, koja je formirana od srpskih lekara proteranih iz KBC u Prištini posle rata, smeštenoj u neuslovne prostorije u obližnjem selu-varošici, lečili su se i operisali ne samo Srbi već su zdravstvene usluge potraživali i Albanci, nesigurni u stručnost „nezavisne“ kosovske medicine. Obavljali su se ovde i porođaji u uslovima višednevnih restrikcija struje i bez vode pa je bolnica improvizovano snabdevana cisternama. I u takvim uslovima srpska deca su se rađala na Kosovu i Metohiji a natalitet u Gračanici i okolnim srpskim selima, u onoj sredini koja se pogrešno naziva srpskom „enklavom“ na centralnom Kosovu, procentualno je bio među najvišima u Srbiji.
[restrictedarea]

PROBLEMA JE BILO… Bilo je tokom ovih 15 posleratnih godina raznih kriza i problema u funkcionisanju KBC „Priština“ u Gračanici, ali je sistem funkcionisao. Često je delovalo da zdravstvene ustanove na Kosovu i Metohiji više služe kao socijalne službe za upošljavanje svakog Srbina ili Srpkinje sa završenom srednjom medicinskom školom ili medicinskim fakultetom, bez obzira da li postoji potreba za takvim kadrom, posebno prema normama definisanim na osnovu broja pacijenata koji neka zdravstvena ustanova pokriva. Upitan je bio i kvalitet obrazovanja i osposobljenost novih kadrova, dok su oni iskusniji i pozvaniji lekari uglavnom samo povremeno dolazili na nedelju ili dve a onda se vraćali svojim kućama u Niš, Kragujevac, Beograd i na rad u nekim drugim institucijama. Ali i sa takvim režimom rada bili su ovde neophodni i važni zbog stručnosti. Problema je bilo i sa spiskovima zaposlenih na kojima su se nalazili, a izgleda da se i danas nalaze, i neki ljudi što se na Kosovu i ne pojavljuju, a sredstva su se, izgleda, često i obilato nenamenski trošila. Očigledno je tu bilo mesta za ozbiljne inspekcije i provere. Problema je bilo i objektivnih, pretežno sa snabdevanjem lekovima iz Srbije, što je Priština na razne načine i u više navrata pokušavala da opstruiše. Da ne nabrajam dalje. Ipak, svi ti problemi su manje ili više prevazilaženi ili delimično rešavani, a svakako da bi sa stručnim i nekorumpiranim rukovodstvom posvećenom svojem radu oni mogli da budu u velikoj meri sanirani.

POSLEDNJA CRVENA LINIJA U sredini sa oko petnaestak hiljada Srba obavljano je oko 600 porođaja godišnje, a postojao i izvestan broj onih koji su birali porođaj u drugim mestima. Neko je već zapazio da je to, uprkos činjenici da je u pitanju Kosovo, nekoliko puta više nego u pojedinim sredinama sa istim brojem stanovnika u drugim delovima Srbije nezahvaćenim bezbednosnim i drugim problemima, sa kojima su se ljudi u južnoj pokrajini već saživeli. Uglavnom, Srpkinja se u Gračanici mogla opredeliti za porođaj po solidnim zdravstvenim standardima i uz finansijske pogodnosti koje nudi državno zdravstvo (oni sa više novca u džepu mogli su onda, kao i sada, da dobiju plaćenu uslugu u nekoj privatnoj klinici, kao što je američka u ovom mestu). Rađeno je i oko 700 operacija godišnje, manje komplikovani i manje zahtevni slučajevi − ovde gde bi Srbi navodno trebalo da ostanu da žive i gde obrazovanje i lečenje u srpskim institucijama predstavlja poslednju crvenu liniju pred masovno iseljavanje, kako su to poručili Đuriću.
Odnedavno, situacija se drastično pogoršala. Za lečenje, terapije, intervencije, operacije, porođaje ne postoje ni najosnovnija sredstva i medikamenti. Za lekove, ampule, gaze, zavoje, flastere, igle, špriceve, infuzije… od nekoliko desetina do nekoliko stotina ili hiljada dinara, pacijenti se u najboljem šalju u privatne apoteke a malo ozbiljniji slučajevi i porodilje se prosleđuju u Kosovsku Mitrovicu, pa odatle takođe dalje, jer ni kliničko-bolnički centar u ovom gradu nije u mnogo boljem stanju. Za to imaju li mogućnosti i novca da tako nešto urade, niko se i ne pita.

OČIGLEDNO, MOŽE MU SE Broj operacija u prvom polugodištu ove godine opao je tako za dve trećine, dok je broj porođaja četiri puta manji u odnosu na višegodišnji prosek za ovaj period. Srpska deca se, dakle, četiri puta manje rađaju u Gračanici ove godine nego godinama unazad. Ona se rađaju najčešće u centralnoj Srbiji i tamo će im i ostati upisano mesto rođenja. Što već povlači jednu drugu, kompleksnu priču sa dalekosežnim posledicama.
Razloge za ovakvo stanje lekari i zaposleni, koji o tome ne smeju javno da govore zbog straha od otkaza, kao i novinari koji su istraživali ovu temu, vide u nedavnom postavljanju novog direktora Igora Veličkovića, koji živi u Beogradu i ne pojavljuje na poslu. Ovome mladome 35-godišnjem lekaru, za koga većina zaposlenih u KBC tvrdi da ne zna ni kako Centar izgleda, nakon završetka fakulteta to je prvo radno mesto, što je i stvar protivna zakonu. Drugo, Veličkovićevu stranu priče ne uspevamo već nedeljama do čujemo. On je ili nedostupan, ili se ne javlja na pozive, ili odbija da odgovara. Ostalim zaposlenima zabranjeno je davanje izjava bez njegovog pisanog odobrenja. Očigledno, može mu se.
[/restrictedarea]