Zapis sa Zejtinlika – Đorđe, posvećeni

Piše Dragan Hamović

Na Zejtinlik, nekada pijacu ulja i prostor ratne bolnice, stigosmo u jesen 2007. godine, na povratku sa Hilandara.
Iz jedne duge onostranosti u drugu, skoriju.
Davnašnja ledina ukraj Soluna opkoljena je pometnjom gradskog naselja i saobraćajnica. Dovoljno je ipak dočuvano tišine iza kovane kapije, među čempresima, oko kraljevske kapele i kosturnice, uzduž belih kamenih strojeva krstača.
I ko ne zna za ikog svog da tamo boravi, svejedno se nađe među svojima. I oseća blagu nelagodu – imaće već zbog čega. Svi smo krivi za sve.
Dočekuje nas, kao goste i kao svoje, stari Đorđe Mihailović. Ded Savo, solunski dobrovoljac iz Grblja, od srpskog pomorja, sa mnogih je obližnjih poprišta, po zadatku, posejane ratničke kosti kupio i ovde prenosio, da napokon, usred višegodišnjeg posla, i sopstvene kosti priključi.
Dug prema kostima odrediće ne samo Savov nego i život sina Đure, kao i njegovog sina. Đorđe nas vodi i razgovara, od godina blago povijen i klackav u odsečnom hodu, u radnoj odeći sklopljenoj iz delova uniforme sadašnje i negdašnje naše vojske.
Posvećen u dužnost, ostalu iza oca i očevog oca.
Uvodi nas posvećeni Đorđe u kriptu, otvara teška vrata pod mozaikom Svetog Đorđa, silazimo među prohladne ploče s urezanim popisom ćirilskih imena. Objašnjava, govorom protkanim grčkim glasovima i naglascima, kao da ništa ne znamo i kao da sve znamo. Svemu tome naučen od dva muška naraštaja što ih nasleduje. Đorđe ima kćer.
Nije imao izbora. Da li je Đorđe na izbor drugog puta i mesta pomišljao, mimo dva zavetna kolena čuvara ogromne ćutljive vojske ostale ispred vrata otadžbine?
Oseti li se kadgod zatočenikom, ili makar štićenikom, on, budni zaštitnik poverenih svetlih kostiju i senki? Svako je nekakav zatočenik, ali su nam izvesna zatočenja u osnovi potrebna. Inače bismo se rasuli od slobode.
Možda je i bolje ako izbora nema, kad svaki drugi izbor ispada manje dostojan. Đuro je podigao sina baš na ovom senovitom domaćinstvu. I Đorđe nije imao drugog dvorišta. Niti ima drugu očevinu – koju nema kome da prenese.
Godinama, svakodnevno, susreće dedinu i očevu humku naslonjenu uz tolike druge srpske i savezničke belege – gde je valjda odavno, u zamisli, položio i sebe. On, odmalena podeljen između svojih s gornje i s donje strane tla.
On jedini ostaje, kad svi odu. Odmenjuje i potomke koji nisu ni pomislili ili mogli doći mestu strašnog spominjanja. Budan, u bolesnom dremežu živih i nepojamnom snu mrtvih. Poslednji, treći Mihailović. Čuvar i zavetni sužanj Zejtinlika.
Izjutra, kada nikoga nema, procedi ispod vučjih veđa čistu mušku suzu. U molitvi, ili umesto molitve. Svi su ovde njegovi. Otelovljeni, projavljeni u njemu, suvonjavom i postojanom. U Đorđu, posvećenom:

Čuvar Zejtinlika

/ Dragan Hamović /

Jedini budan. Usnulom puku je
Dug put, klackaju na tajnim šinama.
S transportom senki oprezno rukuje;
Hrani ih uljem, poji tišinama.

Klacka. On, treći naraštaj, prőčita
Ono što niko ne pisa, trukova:
Oblike čiste, značenja očita,
Mreškanje u snu zastalih pukova.

Obrve vučje podno te šajkače
Stegnute, jedva popuste izjutra:
Rosa se raspe, sita se naplače
Zemlja što čuva pukove iznutra.

(O zemlja čuva i zemlja rastače!)

Sve pognutiji, dok se ne sjedini,
U uniformi istoj i ledini,
S jedinicama, on, budan jedini.