Srebrenica sa dvodecenijskog rastojanja – Podvala nije održiva

Piše Stefan Karganović

Jedan od glavnih psiholoških ciljeva srebreničke operacije nije da ubedi Andželinu Džoli, nego da moralno slomi Srbe. Sa tog stanovišta, misija nije uspela

Možda još nije vreme za podvlačenje crte ispod Srebrenice i konačno svođenje računa. Ali na devetnaestogodišnjem vremenskom rastojanju od događaja u julu 1995. moguće je sugerisati bar dva osnovna zaključka. Za njih je sve manje izgleda da će ikada biti opovrgnuti.

ZJAPEĆE RUPE U KONSTRUKCIJI Prvi zaključak glasi da je službena srebrenička priča relativno uspešno obavila svoj glavni propagandni zadatak i da će još neko vreme poslužiti svojim tvorcima kao izvor političke koristi. Međutim, posmatrano iz dugoročnog ugla, njeni efekti opadaju i već je primetno da u istoriju neće ući u prvobitnom obliku. To ne znači da joj je ponestao potencijal da nanese znatnu moralnu, političku, pa čak i materijalnu štetu srpskim interesima i o tome treba bezuslovno voditi računa. Ipak, pukotine u konstrukciji ubrzano prerastaju u zjapeće rupe i kao posledica intenzivnih kritičkih istraživanja temelji se osipaju. Tome treba neizostavno dodati zamor koji, naročito kod strane publike, prerasta u odbojnost prema agresivnoj i sve manje ubedljivoj promotivnoj kampanji sa ciljem trajnog nametanja šablonskih fraza o 8 000 „muškaraca i dečaka“ i „genocidu.“

Druga konstatacija koja bi se takođe mogla izvesti je sledeća. Pomoću službene srebreničke priče, glavni strateški cilj ove višeslojne i (kako koleginica Ana Filimonova u svom prilogu pravilno navodi) obaveštajno-psihološke operacije nije postignut: srpski narod u celini ostao je neimpresioniran osnovnom propagandnom porukom. Mada bi se o uspehu kampanje „preumljenja“ na drugim poljima dalo raspravljati, kritična masa Srba i dalje nepokolebljivo odbija da skrušeno pounutrašnji samoosuđujuću presudu kada je u pitanju srebrenički „genocid“. Srbi uporno odbacuju nametnutu krivicu za zločin sa kojim nemaju nikakve veze. Ovo je vrlo bitno. Jedan od glavnih psiholoških ciljeva srebreničke operacije nije da ubedi Andželinu Džoli, nego da moralno slomi Srbe. Sa tog stanovišta, misija nije uspela a sa protokom vremena uspeh je sve manje verovatan.

Osnovni razlozi za urušavanje službenog narativa su prevashodno empiričke prirode, što iznova potvrđuje izuzetan značaj upornog istraživanja ove namerno zamršene teme. Pod kritičkom lupom, ispostavilo se da nijedna od popularnih teza vezano za Srebrenicu nije održiva. Na primer, u proboju 28. divizije Armije BiH, u legitimnim borbenim dejstvima, poginuo je višestruko veći broj ljudi nego što je bilo streljano. Pored toga, kako je ubedljivo pokazao ne samo puk. Ratko Škrbić u svojoj profesionalno besprekornoj studiji „Srebrenička podvala“ već i drugi koji su se time bavili, ukupan zbir ljudskih gubitaka od svih uzroka znatno je ispod propagandno sakralizovanog broja od 8 000. Pažljiva analiza forenzičkih podataka koje su od 1996. do 2001. prikupili stručnjaci Haškog tužilaštva – a oni su imali isključivi dostup mestima gde su se obavljale ekshumacije – otkriva činjenicu da se u masovnim grobnicama za koje postoje manje-više propisni obdukcioni izveštaji nalazi najviše oko 1 920 pojedinaca, ali sa vrlo različitim obrascima ranjavanja. U većini ne one vrste koja bi bila konzistentna sa pogubljenjem.

UVOĐENJE U IGRU DNK Naknadni pokušaj uvođenja u igru DNK tehnologije, u nastojanju da se visokom i nerazumljivom naukom opseni prostota, takođe je neslavno propao. Tomas Parsons, rukovodilac hermetički zatvorene laboratorije u Tuzli koja se ovim poslom bavi i čijeg direktora od osnivanja 1997. godine nekom zgodom postavlja Stejt departman, bio je prinuđen pod unakrsnim ispitivanjem u Hagu da prizna da DNK uparivanje ne može da odredi vreme, mesto i način smrti. Drugim rečima, da je beskorisno za svrhu u koju Haško tužilaštvo pokušava da ga koristi, a to je da navodnim identifikacijama „žrtava genocida“ namakne njihov broj. Zato nije čudo što je Tužilaštvo, uz punu saradnju i podršku Pretresnog veća, kategorički odbilo da optuženima Karadžiću i Mladiću u nekoj od mnogobrojnih nezavisnih DNK laboratorija u Evropi omogući ono što bi u svakom krivičnom procesu bilo sasvim normalno, a to je provera DNK dokaza koji se koriste protiv njih. Umesto toga, Tužilaštvo i Veće jednoglasno i odlučno insistiraju da se rezultati koje je dostavila laboratorijska ispostava Stejt departmana iz Tuzle imaju uvažavati bez provere i na reč.

[restrictedarea]

Ovome svakako treba dodati i stav, praktično bez presedana, bar kada su u pitanju navodne činjenice koje treba da su jasno i nepobitno utvrđene u presudama najuglednijih pravosudnih ustanova, kao što je „genocid“ u Srebrenici. To je dozvola za primenu represije, bilo instrumentima krivičnog zakona, ili još perfidnijim mehanizmima političke korektnosti, prema svakom ko kritički razmatra dogmatski oktroisani opis srebreničkih događaja u julu 1995. Samo po sebi, to je spektakularno priznanje da cela konstrukcija počiva na staklenim nogama, i to krajnje lomljivim.

Ako ostavimo po strani raspravu o broju i sudbini pogubljenih, što je detalj koji u moralnom smislu Sarajevo i „međunarodnu zajednicu“ najmanje zanima, i fokusiramo se na politički jedino značajan deo priče, a to je teza o genocidu, tu stvari katastrofalno loše stoje. Kao što je na drugom mestu kolega Džordž Pamfri ispravno napomenuo, da bi se postigao simulakrum usklađenosti sa jedino merodavnom „Konvencijom U. N. o genocidu“ od 1948. godine, Haški tribunal je pribegao triku. Statut Tribunala naizgled tekstualno preuzima Konvenciju i time pothranjuje iluziju da je koristi kao svoj normativni kompas. Međutim, Tribunal u praksi ne sudi po Konvenciji kao integralnom pravnom aktu, nego po svom ad hoc Statutu, zadržavajući time pravo da samovoljno improvizuje tumačenje i primenu u skladu sa sopstvenim nahođenjem i političkim zadacima. To je jedini način kako je mogla nastati groteskna analiza Veća u predmetu Krstić, kojom se, bez obzira na činjeničnu neutemeljenost, politički predodređeni zaključak lojalno potvrđuje. Ovaj predmet je, ne zaboravimo, praobrazac niza potonjih korumpiranih srebreničkih suđenja i presuda.

Što se tiče druge temeljne konstatacije o učinku sistematski vođene kampanje za promenu srpske svesti, u čemu srebrenička komponenta igra vrlo istaknutu ulogu, uprkos ulaganju ogromnih napora i sredstava, ni posle nepune dve decenije željeni stepen demoralizacije nije postignut. U okviru ove podle kampanje, zasnovane uglavnom na falsifikatima i blefovima, ističu se dva momenta gde je beščašće u redovima za tu svrhu mobilisanih uslužnih srpskih kolaboratora dostiglo vrhunac. Jedan je Izveštaj komisije o Srebrenici tadašnjeg predsednika Dragana Čavića u Republici Srpskoj 2004. godine. Drugi je usvajanje Deklaracije o Srebrenici u Skupštini Srbije 2010. godine, na zahtev Borisa Tadića.

SEJANJE PODMETNUTIH TRAGOVA Zajednička crta oba akta je prihvatanje politički nametnute krivice maliciozno raspoređene na najširoj, kolektivnoj osnovi. Naredno poglavlje ove priče još uvek je neotvoreno.

Sve to, pored fundamentalnih ali sistematski krivotvorenih i zataškavanih činjeničnih nedoumica, u prvi plan vraća složeno pitanje odgovornosti za događaje u Srebrenici. Radi se, u prvom redu, o uzročno-posledičnoj, a zatim, podrazumeva se, i moralnoj, političkoj i drugim oblicima krivice za pokolj. To tugaljivo ali prirodno pitanje, čije se otvaranje u svim merodavnim krugovima doživljava kao opasna Pandorina kutija koju bi zainteresovane strane najradije zauvek zabetonirale, nikako da dođe na službeni dnevni red. Usled umešanosti, po raznim osnovama, kao u trileru Agate Kristi, širokog spektra institucionalnih srebreničkih aktera, postavljanje tog umesnog pitanja ne nazire se čak ni na dalekom horizontu. Detektiv Poaro ga, naravno, postavlja, ali njegova istraga je još uvek u toku. Međutim, jedan od vrlo ohrabrujućih rezultata dvodecenijske, jednosmerno grozničave hajke za osuđujućim dokazima kojima bi oktroisani scenario bio potvrđen (ili bi mu bio utisnut barem privid verodostojnosti) jeste baš to da se nikakvim dovijanjima konačno utvrđivanje nedvosmislene krivice na račun dežurno okrivljene strane nije dalo izvesti. Naprotiv, primetan je samo karakterističan potpis operacija izvedenih pod lažnom zastavom, a to su zaglušujuća buka kojom se preusmerava posmatračeva pažnja i dovitljivo sejanje podmetnutih tragova koji ne vode nikuda. To je šema u koju se Srebrenica savršeno uklapa.

NEBULOZNI KONCEPT „MOZAIKA“ Krhkost srebreničke konstrukcije ogleda se u činjenici da je dovoljno da isključimo generatore ošamućujuće buke i zanemarimo lažne tragove pa da odmah uočimo kolosalnost blefa na kojem forsirano „korektni“ narativ počiva. Odsustvo materijalnih dokaza u vezi sa svim ključnim tačkama je prva stvar koja pada u oči. Ako nešto nalik na dokaze postoji, podložno je ubedljivim alternativnim tumačenjima (kao što je u svojoj studiji „Srebrenička podvala“ pokazao puk. Škrbić). Ili, umesto da podupire, naprotiv, nemilosrdno i do temelja ruši zvanično uspostavljenu forenzičku fikciju (kao što je detaljnom analizom obdukcionih izveštaja i kritikom nenaučnog korišćenja DNK tehnologije pokazao dr Ljubiša Simić). Što se tiče centralne teze da se u Srebrenici dogodio genocid, tu je zaista neophodna ogromna količina zaglušujuće buke ne bi li se pažnja odvratila od notorne činjenice da je nepotkrepljena makar najtanjom indicijom.

Nepostojanje dokaza da se na srpskoj strani razmišljalo o uništenju Muslimana kao posebne grupe prinudilo je Haški tribunal da improvizovani zaključak o genocidu – umesto na nepostojećim materijalnim dokazima – gradi na nebuloznom konceptu „mozaika.“

Ta neozbiljna tehnika pravnog zaključivanja sastoji se iz probiranja i povezivanja raznorodnih fragmentarnih pojedinosti, delova iskaza, pa čak i gestova, ali sve ciljano na način koji potkrepljuje teze Tužilaštva(kao odgovor na pitanje šta će se dogoditi zarobljenicima, svedok-saradnik Tužilaštva Momir Nikolić nonšalantno je izjavio da je video generala Mladića kako znakovito prelazi prstom preko grla). U jurisprudenciji Haškog tribunala dokazni materijal takve vrste, satkan iz nepovezanih i niskokvalitetnih niti, sasvim je dovoljan da se ustanovi bilo kakav elemenat krivice, uključujući čak i dolus specialis, poseban umišljaj, za najteži zločin – genocid.

Bilans Srebrenice je tragičan ne samo u odnosu na izvorni događaj nego u još većoj meri na rezultate njegove cinične daljnje zloupotrebe. Srebrenica je proizvedena u lajtmotiv svih ubitačnih zapadnih „humanitarnih“ intervencija od Kosova, preko Iraka i Libije, do Sirije. Otvoreno je pitanje da li je u julu 1995. Srebrenica bila inscenirana da bi se medijski prekrila operacija „Oluja“, kao što je sugerisao tadašnji američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt kada je izjavio da „bez Srebrenice ne bi bilo ‚Oluje‘“. Ali u svakom slučaju, matematika Srebrenice je porazna i teško optužujuća za sve koji su na bilo koji način doprineli proizvodnji ovog posthumnog trilera Agate Kristi.

Ni dodatkom još jedne nule fiktivnom broju pogubljenih u julu 1995. ne približavamo se ukupnom broju ljudskih života uništenih kao posledica „humanitarnih intervencija“ širom sveta, koje su motivisane Srebrenicom – uvek, naravno, da bi se sprečila nova Srebrenica.

[/restrictedarea]