Razvod Evrope i Amerike

Piše Filip Rodić

Širom Zapadne Evrope ali i na istoku kontinenta desničarske stranke, koje su na nedavnim izborima za Evropski parlament dokazale da su nadolazeća sila, pozivaju na prekid „potčinjenosti“ američkom vođstvu i samovolji i na uspostavljanje novog partnerstva sa Rusijom predvođenom Vladimirom Putinom. Nezadovoljstvo odnosima sa SAD, međutim, sve češće pokazuju i političari glavnog toka, poput šefa poljske diplomatije Radoslava Sikorskog

Bliski odnosi SAD i Zapadne Evrope oblikovali su 20. vek. Američka intervencija pomogla je pobedu Antante u Prvom svetskom ratu, a učešće SAD u Drugom svetskom ratu doprinelo je slomu Trećeg rajha. Hladni rat koji je usledio, dobijen je zajedničkim transatlantskim naporima koji su doveli do povlačenja sovjetskih snaga. Kakav će, međutim, u 21. veku biti odnos ove dve velike ekonomske sile, koje zajedno imaju oko 50 odsto svetskog bruto društvenog proizvoda? Odgovor se može naslutiti ne samo iz pozicija nadolazećih evropskih političkih snaga, koje ne kriju svoju odbojnost prema američkoj hegemoniji, nego i iz ponašanja evropskih država u vezi sa krizama u Siriji i Ukrajini i odbijanja da bespogovorno prate američku politiku.

 

UKRAJINSKI TEST AMERIČKOG VOĐSTVA Svet kakav smo poznavali pre malo više od deset godina – posthladnoratovski svet kojim su SAD upravljale kao jedina supersila – izgleda da je nestao u trenu. Ekonomska kriza, smrtonosna pretnja za sve svetske privrede, posustaje. Više u Americi nego u Evropi. Nestanak američke srednje radničke klase, do čega je dovela globalizacija, i dalje predstavlja problem, ali berzanske akcije i profit kompanija rastu, nezaposlenost i dužnička kriza se smanjuju. Ukratko, za SAD je na ekonomskom planu najgore prošlo i još drže svetsku privrednu lidersku poziciju (mada se očekuje da će vrlo uskoro to mesto zauzeti Kina). Ovakvo liderstvo, međutim, više ne postoji kada su u pitanju spoljna politika i međunarodni odnosi.

Šta nam je do sada pokazala kriza u Ukrajini, najveći test kako za unutarevropske, tako i za transatlantske i evropsko-ruske odnose od završetka Hladnog rata? Vašington bi više od svega želeo da Putinova odluka da Krim vrati pod okrilje Rusije i krvavi ustanak na istoku Ukrajine od Rusije naprave evropskog pariju. Od ovoga se, međutim, ništa nije desilo, sem nekoliko simboličnih gestova koji u suštini nemaju nikakav značaj. Naprotiv, pokazalo se upravo suprotno – da iako američki evropski saveznici ne gledaju s blagonaklonošću na poteze koje je Moskva povukla u vezi sa Ukrajinom, oni nisu spremni da prate američko vođstvo i nametnu iole ozbiljnije sankcije Rusiji iz straha da će izgubiti važnog trgovinskog partnera i pristup ruskoj nafti i gasu, koji su za Evropu od vitalnog značaja. Evropski i briselski establišment pokušavaju da prikriju ekonomsku cenu evropskog slepog praćenja američke politike i ispunjavanja američkih interesa, ali se zato sa ruske strane mogu čuti mnogo jasnije i objektivnije procene. Ekonomski savetnik Vladimira Putina i mozak koji stoji iza Evroazijske ekonomske unije, Sergej Glazjev, upozorio je da bi takozvana „treća faza“ sankcija protiv Rusije imala ogromnu cenu za EU; procena ukupnih gubitaka za evropsku privredu prevazilazi hiljadu milijardi evra. Plaćanje ove cene, jasno je, ozbiljno bi oštetilo evropsku privredu i od SAD učinilo jedini „siguran izlaz“ za Evropljane. Ozbiljne sankcije protiv Rusije eliminisale bi i „Gazprom“ sa evropskog energetskog tržišta i otvorile širom vrata za američki gas, koji je mnogo skuplji od ruskog.

Amerikanci u ovom smislu vrše ogroman pritisak na EU, pre svega na Bugarsku, Mađarsku i Italiju, kao i na Srbiju, kako bi se sprečila izgradnja gasovoda „Južni tok“. Bugarska je na trenutak ovom pritisku popustila i objavila suspenziju izgradnje dok to pitanje ne bude rešeno u Briselu, ali su druge zemlje koje imaju više suvereniteta i snage u vođenju svoje spoljne politike jasno stavile do znanja da je za njih ovakav američki zahtev neprihvatljiv. Italija je, na primer, odgovorila kratko i jasno saopštenjem državnog sekretara za evropske poslove Sandra Gozija: „Južni tok je uvek bio i ostaje od najveće važnosti za Italiju.“ Govoreći u danu kada je Italija preuzimala predsedavanje EU, Gozi je dodao da njegova zemlja namerava da nastavi strateško partnerstvo sa Rusijom i naglasio da „odnosi sa Moskvom ne mogu biti ni prekinuti, niti suspendovani, nego, naprotiv, potrebno ih je dodatno ojačavati“.

Istim putem krenula je i Austrija, koja je tokom posete Vladimira Putina Beču 24. juna odlučila da se odupre američkom pritisku i nastavi sa radom na ovom gasovodu. Ovo je, na primer, nemački državni radio „Dojče vele“ ocenio kao „austrijsko prkošenje Vašingtonu i Briselu“ i dodao da je austrijski predsednik Hans Fišer odbacio kritike SAD i Brisela zbog potpisivanja sporazuma o izgradnji austrijskog dela ovog gasovoda. Nemačka se, sa svoje strane, u ove probleme ne meša, jer je već sasvim zadovoljna mogućnostima koje joj za snabdevanje ruskim gasom pruža gasovod „Severni tok“.

[restrictedarea]

BANKARSKI REKET Flagrantan primer američkih ucena je i slučaj sa francuskom bankom BNP i prodajom francuskih nosača helikoptera „mistral“ Rusiji. Iako je na sastanku G7 održanom 6. juna došlo do rascepa između SAD i evropskih država oko više pitanja, najočigledniji je bio sukob Baraka Obame i predsednika Francuske Fransoa Olanda u vezi sa prodajom ovih tehnološki naprednih ratnih brodova Rusiji, vrednih 1,2 milijarde evra. Govoreći nakon sastanka, Obama je rekao da misli da „bi bilo bolje“ da je prodaja ovih brodova suspendovana i dodao da je „predsednik Oland doneo sasvim drugačiju odluku“. Oland je, sa svoje strane, negirao bilo kakvu mogućnost da ovaj ugovor bude otkazan, u čemu ga je podržala i nemačka kancelarka Angela Merkel, podsetivši da EU nije prihvatila obimnije sankcije protiv Rusije i da stoga ne postoji nikakav razlog da Francuska otkaže ovaj ugovor. Ubrzo posle ovoga usledila je odluka SAD da povedu sudski proces protiv francuske banke BNP zbog navodnog kršenja jednostranih američkih sankcija protiv Sudana, Irana i Kube; banka je krajem juna priznala krivicu i pristala da plati kaznu od 8,9 milijardi dolara, međutim, sada se najavljuju slične akcije i protiv još dve velike francuske banke, „Kredi agrikol“ i „Sosijete ženeral“. Štaviše, kako ove nedelje piše „Njujork tajms“, iz istovetnih razloga američke vlasti pokrenule su istragu i protiv dva nemačka bankarska giganta, „Komercbanke“ i „Dojče banke“.

Putin je za ovaj američki potez rekao da „može izazvati samo indignaciju u Evropi i šire“ i da su svi svesni pritiska koji SAD vrše na Francusku i druge evropske zemlje. „Mi čak znamo da su oni (SAD) nagovestili da će, ako Francuska ne isporuči brodove, sankcije protiv njihovih banaka biti tiho ukinute ili, barem, značajno umanjene… Šta je ovo ako ne ucena? Da li je ovo pravi način da se deluje u međunarodnoj areni?“, upitao je Putin.

Svi su ovi razlozi uticali na Putinovog savetnika Glazjeva da oceni da jedini način da se SAD spreče u započinjanju novog hladnog rata jeste da se uništi sistem dolara. Prema njemu, srce američke vojne mašinerije je američka štamparija novca i predlaže stvaranje velike „antidolarske koalicije“ gde bi ušle države koje žele i mogu da izbace dolar iz svoje međunarodne trgovine. Stvaranje „antidolarske koalicije“ bio bi, naveo je on, prvi korak u stvaranju antiratne koalicije koja bi omogućila da se zaustavi američka agresija širom sveta. Glavnu ulogu u stvaranju ovakve koalicije mora imati evropska poslovna zajednica, jer je upravo ona ugrožena sadašnjim američkim pokušajima da se u Evropi razbukti požar rata.

Ovakvoj ideji pridružio se, što bi donedavno bilo potpuno nezamislivo, i ministar finansija Francuske Mišel Sapen i pozvao na okončanje monopola koji dolar ima u međunarodnim transakcijama. „Mi (Evropljani) međusobno trgujemo u dolarima, na primer kada prodajemo avione. Da li je to neophodno? Ne verujem. Mislim da je potrebno i neophodno sprovesti rebalans ne samo kada je u pitanju evro nego i kada su u pitanju velike valute zemalja u usponu koje pokrivaju sve više globalne trgovine“, rekao je Sapen.

Tek, verovatno je i šef poljske diplomatije Sikorski osećao sličnu frustraciju zbog američkog ponašanja kada je u presretnutom razgovoru rekao da će Poljska „ući u sukob i sa Rusijom i sa Nemačkom i misliti da je sve super, jer su oralno zadovoljili Amerikance“. Pitanje je koliko još evropskih lidera, država i naroda gaji slično osećanje, samo što ga ili ne pokazuje, ili ono ne isplivava u javnost.

Koliko je američko ponašanje prema „evropskim partnerima“ bahato i prezrivo, najbolje pokazuje sada već famozni primer visoke američke zvaničnice Viktorije Nuland, koja je u razgovoru sa američkim ambasadorom u Ukrajini otvoreno rekla „J…. EU“. Ovde nije samo pitanje prostakluka nego i loših namera koje su se krile iza ovakvog govora. Pitanje je bilo ko će preuzeti vlast po odlasku ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča. Nemačka se zalagala da to bude Vitalij Kličko, ali su SAD to odbile i jasno pokazale da će Vašington, a ne Brisel, Berlin ili Pariz odlučivati o tome ko će biti vlast u Ukrajini. I tako je bilo. Uprkos protivljenju Evrope, izabran je američki štićenik „Jats“, odnosno Arsenij Jacenjuk.

 

IDEJNI SUKOB Pored ekonomskog, ovde se radi i o moralnom, odnosno idejnom sukobu Evrope koja se rađa pred našim očima i američkih vrednosti koje joj se nameću od kraja Drugog svetskog rata. Filozof i idejni lider onoga što se u Francuskoj naziva Nova desnica, Alen de Benoa, otvoreno je rekao da je danas Rusija „očigledno glavna alternativa američkoj hegemoniji“. U tome nije usamljen. Istaknuti lider francuskog Nacionalnog fronta, stranke koja je na izborima za Evropski parlament ostvarila najbolji rezultat u svojoj zemlji, Ajmerik Šopard rekao je da je EU „američka pudlica“, dok Rusija „predstavlja nadu sveta u suprotstavljanju novom totalitarizmu“; totalitarizmu koji mnogi u Evropi danas vide kao forsiranje američke kulture koja se sastoji iz „porobljavanja podsticanjem potrošačkih potreba i seksualnih impulsa“. Takođe, guranje Evropljana u novu trku u naoružanju i vojne operacije protiv Rusije samo će povećati američki politički uticaj u Evropi i omogućiti SAD da primoraju EU da prihvati američku verziju Sporazuma o slobodnoj trgovini EU − SAD, što je trgovinski sporazum koji će u suštini EU pretvoriti u veliku ekonomsku koloniju SAD. Započinjanje novog rata u Evropi donelo bi dobrobit samo Americi, a za EU bi stvorilo samo probleme. Vašington je već u nekoliko navrata koristio svetske i regionalne ratove zarad profita svoje privrede i Bela kuća sada pokušava da iskoristi građanski rat u Ukrajini kao izgovor za ponavljanje ovog starog tika. Ovo, jasno je, ugrožava i interese svih evropskih država i interese velikih evropskih kompanija, što pokazuju skorašnji napori nekoliko direktora nemačkih, francuskih, italijanskih i austrijskih firmi da se okončaju sankcije protiv Rusije.

Mnogi u Evropi sada očekuju novi politički pravac EU, uprkos antievropskoj politici koju vode Brisel i londonski Siti. Očigledno je da se iza fasade vodi „bitka za Evropu“. Surovi i očajnički ultimatumi Vašingtona deluju sve impotentnije i sve je jasnije zašto je, na primer, Nulandova bila toliko frustrirana da je morala da se posluži krajnje nediplomatskim jezikom govoreći o EU. Jasno je i da krvava destabilizacija Ukrajine za cilj ima očuvanje Evrope pod američkom kontrolom. Za sada, barem, ova strategija ne deluje. Pa ne bi bilo iznenađujuće da rat za Ukrajinu uskoro preraste u rat za nezavisnost Evrope u odnosu na SAD.

[/restrictedarea]